Јована Цакић: Колико су Косово и Метохија срце Србије, а колико пуста обећања у предизборним кампањама

Правећи се да не видимо, само прећутно одобравамо да све наше вековно постане туђиново… Ипак, крв не мирује. А кости могу затрести планету

Јована Цакић (Извор: Лична архива)

Док се бусањем у груди и певањем косовских песама још увек декларишемо као Срби, Српства нам полако нестаје у пракси. Албанија на мала врата постепено и стрпљиво гради оно што већ више од века планира, Велику Албанију.

Споразумом који обезбеђује стварање јединствене територијално административне целине од по 30 километара на територије – с једне стране Албаније, а са друге, још увек наше јужне покрајине – неопажено пролази у српским круговима.

Непојмљиво је да наша влада на то уопште не реагује, а медији скоро да и не објављују – или бар не на исправан начин – да нам је поробљена јужна територија сада и нападнута и отргава се у туђину.

Жила куцавица нашег постојања оштрицом тупог ножа, у мирнодопским условима, скоро па хируршки прецизно покушава се одвојити од тела.

Непрелепљен грб и натпис „Отаџбина памти“ приликом уласка на Косово и Метохију (Фото: Стање ствари)

Након много година насиља шиптарских терориста и униформисаних лица под велом назови државе у држави над српским становништвом – као и отимања институција, али и људи и органа – остаје питање да лебди у ваздуху: Ко још поштује и да ли ико спроводи резолуцију 1244, те има ли Србија снаге, али и воље, да своју територију поврати у своје скуте, а своје држављане заштити од окупаторских интервенција?

Пут ка матици бива затворен и скоро непробојан, како би се пут у снове албанског народа слободно остварио наочиглед свих нас немих посматрача.

Колико је тешко човеку који се изјашњава као Србин да на огњишту својих предака сриче туђиново и окупаторско писмо, мени је необјашњиво, али схватам да му узаврела крв не да да оде у неповрат. Јер пут са свог огњишта на било које друго место, силом прилика, јесте неповрат.

Домаћици која испраћа дете у школу стрепећи од напада на њега у метохијском селу и са запитаношћу хоће ли га дочекати на кућном прагу – треба доделити орден за храброст. Јер храброст је остати и уздати се, борити се и надати да ће сванути дан слободе, да ће кандило опет замирисати, а икона осветљена на источном зиду окачена, стајати пред отвореним прозором без страха од одмазде терориста који чекају прилику и вребају сваку православну душу, не би ли жеђ за крвљу утолили.

Фото: Танјуг/Едиб Тахировић

Шта је за нас крв, а шта су гробови, шта нам значе светиње и кости расуте по проклетим планинама тамног вилајета, необјашњиво је некоме ко не разуме нашу душу. Јер, шта је српска душа до божур који стоји на ветрометини гнусних напада лажних држава и њихових створитеља, а ипак брани оно вековно у нама. Крв дедова. И завештања која нам оставише наши свети у аманет.

Зато, добро се запитајмо колико дуго мислимо трпети и има ли сврхе крај очију не видети шта се дешава и шта нам се спрема?!

Јер правећи се да не видимо, само прећутно одобравамо да све наше вековно постане туђиново… Ипак, крв не мирује. А кости могу затрести планету.

Јована Цакић (Смедерево, 1991) је дипломирани комуниколог, новинар по струци, а борац за правду и истину по занимању



Categories: Да се ја питам

Tags: , ,

Оставите коментар