Живојин Ракочевић: Јоаникије, цетињски победник

Црну Гору је спасло искуство литија, искуство десетина хиљада деце, стараца, обичних људи који су, како рече владика немачки и диселдорфски Григорије, „победили тиранина молитвом”

После свечаности на Цетињу патријарх се вратио у Подгорицу (Фото: МЦП)

„Владико, соколе”, узвикивало је неколико хиљада људи испред Саборног храма Христовог Васкрсења. То је најоштрија порука која се чула у суботу у Подгорици, а упућена је митрополиту Јоаникију на дочеку патријарха српског Порфирија. Без речи мржње, без псовке, без повика и тензије стоје и пролазе реке људи од зидина једне од најлепших цркава новог доба до сивих соцреалистичких зграда.

Шта покреће ове људе, шта је умирило бурни темперамент Црне Горе, како је могуће да брзи и осетљиви карактери не наседају на провокације? Ово је непозната и сасвим неоткривена страна једне епске земље створене на култу јунаштва и отпора, на свецима који су припасивали мачеве и водили војске.

Деца и родитељи шетају се на платоу испод дрвећа. Јулијана је нашла нове другаре у времену када цели регион говори о напетостима и подељеној Црној Гори. Са бине само поруке: мир и љубав. Њих срчано и убедљиво у свакој реченици сажима патријарх Порфирије.

Патријарх Порфирије и митрополит Јоаникије у Подгорици (Фото: Дејан Мастиловић)

„Ово су литије”, кратко каже свештеник Никола Радовић. У основи, искуство и феномен литија суштински су утицали на најважније процесе у земљи и срушили власт која је у континуитету непромењена од револуције 1945. Само су ретки веровали да гласачки листић и мирни протести могу први пут у историји на такав начин сменити самодршца Ђукановића. Израстање литија у покрет наде који је у себе укључио демократију, нацију, веру и слободу крунисано је гласањем митрополита Амфилохија. Гласао је први и последњи пут и са сцене је отишао, према многима, један од последњих европских диктатора. Међутим, он је задржао једну врсту моћи и параструктуре у својим рукама и чекао своју шансу. Устоличење митрополита Јоаникија на Цетињу Ђукановић је схватио као шансу за обнову своје моћи, задржавање материјалне империје и повратак на власт. За то су му била потребна два фактора: хаос и проливање крви. Човек који је љубио руку патријарху Павлу зауставља патријарха Порфирија на Цетињу и креира хаос. Он се у хаосу најбоље сналазио, то је његово природно окружење и осећа да је тренутак за акцију против „великосрпске агресије” која се „манифестује” преко српске цркве. Насупрот Подгорици Цетиње кључа, док председник позива на мир, његови следбеници на барикадама поручују: „Ја сам спреман да погинем!”

Поново су се сударила два света – литије и сила власти, мирис тамјана и мирис крви, јеванђеље и комунизам, слобода и страх. Прорадили су стари модели сукоба, поделе, савршена искључивост, цетињски нарцизам, ангажовани криминалци… Све је ту, само се чекала жртва која би могла бити основа и нови почетак за Ђукановића, зато је довео све своје посланике и људе под контролом, укључујући и државног тужиоца Катнића и бившег председника Вујановића.

Бесана ноћ између суботе и недеље најтежи је тренутак нове власти Црне Горе. Драма с неодлучним министрима који отказују послушност, опструкције у полицији и сазнање да црква неће одустати од устоличења решена је одлуком премијера Кривокапића да се иде на Цетиње. Изгледа као да му је то најважнија одлука и нови повратак.

Аутор текста Живојин Ракочевић у разговору са поглаваром СПЦ (Фото: Танјуг/З. Жестић)

„Скандал на Цетињу говори да је упитно да ли је Црна Гора држава, јер неко по општинском, племенском, или каквом већ принципу одлучује о слободи кретања у једној држави. Они који тобоже у име Црне Горе то раде демонстрирају да у Црној Гори не постоје ефективне институције. Они који не знају да се прекрсте хоће у туђем дому, цркви, да одреде шта може, а шта не може да се уради. Истински браниоци Црне Горе су они који су седели и сада седе на престолу Светог Петра Цетињскога”, каже професор Часлав Копривица у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици.

Недеља је, дан устоличења и пуне неизвесности. „Кружни ток је најважнија реч овог јутра”, каже јуче један од новинара у рану зору, у пуном аутобусу новинара који нервозно чекају да крену на Цетиње на устоличење митрополита Јоаникија. На кружним токовима су барикаде и запреке. „Како би било да за кружним током крену преговори”, добацује камерман заглављен међу торбама. После неколико сати чекања отац Павле Божовић саопштава: „Ко хоће да иде у храм на литургију може да крене!” Јасно је да се на Цетиње неће моћи. Патријарх, митрополит и неколико епископа слетели су у Цетињски манастир. Стижу први снимци са Обилића пољане, чују се узвици достојни и косовске песме. Изгледа као да је небо спречило сукоб – одахнуло се. Црну Гору је, пре свега, спасло искуство литија, искуство десетина хиљада деце, стараца, обичних људи који су, како рече владика немачки и диселдорфски Григорије, „победили тиранина молитвом”.

Да ли је победа била могућа без подршке неба?

Фото: Митрополија црногорско-приморска

Већина која се окупља око одбране светиња и православља у Црној Гори сматра да је та небеска подршка важна или одлучујућа. То небо има и своју историјску перспективу у којој се на двору краља Николе, а и касније певала песма: „Полећела два анђела,/ оба од Бога,/ и падоше пред манастир Петра Светога./ Један носи златну круну цара Душана, други носи оштру сабљу бега Ивана.” Из те перспективе се и види да су, упркос нападима и негодовањима, јуче на Цетиње долетела два гласника и посланика божја, носећи два дара: мир и љубав. На крају они који су скандирали „владико, соколе” уверени су да је тај човек орловског изгледа слетео на Цетиње као победник.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 6. 9. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

Оставите коментар