Вук Огњановић: Како решавати косовско-метохијску драму

Стратешки став Србије је постојан и јасан: Србија не може и неће никада прихватити да њена јужна покрајина Косово и Метохија буде одвојена од матичне земље

Фото: Никола Костадиновић

Дугорочно одржив раст и развој једне земље није могућ без политичке стабилности и рационалне регионалне сарадње. За Србију данас та пројекција првенствено налаже решавање косвоско-метохијске драме.

На овом тешком питању, након мноштва контроверзних дешавања, земљи Србији су неопходна нека специфична отрежњења, те и нове или иновиране иницијативе.

Србија данас води и остварује осмишљену, доследну и сврсисходну политику неутралности. У суштини, то је политика која је комплементарна Стратегији дугорочног одрживог друштвеног и привредног раста и развоја.

Сходно основној идеји те рационалне политике, неопходно је имати и доследан став према ЕУ. У суштини, неопходна је дистанца од оне површне, наивне, поданичке и непродуктивне политике коју су почетком века „лансирале” партије на власти: „ЕУ је за Србију једина алтернатива”.

Држава Србија има поштовање за позитивне вредности система ЕУ, као и за активну и конструктивну сарадњу у привреди, финансијама, култури, политици. То је коректан и оптималан став према овој интеграцији европских држава. Све изван и преко тог „хоризонта”, у суштини се своди на условљавање и ремећење интегритета народа и држава.

Једноставно, непобитна је истина да је у бивствовању било којег народа, пословног субјекта или појединца само смрт једина алтернатива.

Управо тим поводом и тим трагом, неопходно је да Србија у складу са својим моралним и духовним наслеђем јасно изрази разочарање двадесетогодишњим „посредовањем” ЕУ у тзв. преговорима Београда и Приштине. Такође је неопходно да обзнани одустајање од намере за улазак у ЕУ, ако је цена улазнице за Србију – „признање државности” Косова и Метохије.

Др Вук Огњановић (Извор: Политика)

Наиме, Србија је европска земља, и ту ће увек остати. Земљи Србији, с моралним садржајима њеног народа, те и с расположивим природним ресурсима, није потребна малициозност ЕУ. Заправо, треба веровати и инсистирати на томе, да је Европској унији потребна само целовита, јака и достојанствена Србија.

Уз то, ЕУ треба подсећати на неправде и огромне штете које је управо она нанела земљи Србији у последњих тридесетак година (безочне и примитивне санкције, огромне штете трагом зликовачког бомбардовања с НАТО-ом 1999. године, те неразумно двадесетогодишње инсистирање да Србија отуђи део своје територије и тако „купи улазницу” за пријем у ЕУ. То је заиста примитивна „дипломатија” и политика ЕУ према Србији.

Објективно, ово контроверзно понашање ЕУ, а и неки „домаћи превиди”, слабили су, и слабе, јасну и постојану позицију Србије у „преговорима” око њене покрајине КиМ.

У том контексту, од значаја је указати на следеће.

Српска православна црква већ сувише дуго не показује намеру или напор да своју „престоницу”, тј. седиште патријарха и Синода врати на Метохију, у Дечане, у Пећку патријаршију. Наиме, београдска „престоница” ове високе духовне институције заиста је неубедљива у контексту улоге и значаја историјских и моралних вредности српског бивствовања на Косову и Метохији.

Контроверзна је била и одлука Владе Руске Федерације, уз „ћутање” – одобравање српске владе, да се повуче руски војни контингент из састава снага ОУН на КиМ. А тај „маневар” је озбиљно обесхрабрио српско становништво које храбро истрајава на Косову и Метохији.

Низак ударац задала је и „братска” држава Црна Гора, која је „без своје главе” пожурила да међу првима призна „државност” српској покрајини Косову и Метохији. Била је то историјски неморална одлука неозбиљне Владе Црне Горе. Та одлука је управо највише погодила и увредила становништво Метохије, које је великим делом пореклом из Црне Горе – Срби, Црногорци, Муслимани-Бошњаци. Уосталом, треба подсетити, посебно млађе генерације у Црној Гори, да је у Краљевини Југославији Метохија била саставни део Зетске бановине.

Успешној дипломатској кампањи Србије „за повлачење признања” штетила је и неопрезност српске високе делегације да се, под притиском америчке контроверзне администрације, „сагласи” да пријатељска земља Израел „призна државност Косова и Метохије”.

Сада, након двадесетогодишњег „заглушујућег” и исцрпљујућег мучног искуства „преговарања” под „покровитељством” ЕУ, заиста је неопходно да Србија предузме неке нове – промишљене иницијативе за решавање косовско-метохијске драме.

Прво. Надлежно тело СПЦ, у сарадњи с Владом Републике Србије, треба да с најбољом пажњом припреми и организује доношење одлуке да се седиште СПЦ, седиште патријарха и Синода, „врати кући”, тј. на Метохију – у Пећку патријаршију – у Дечане. Та одлука би озбиљно ојачала моралну позицију Србије у актуелним збивањима око КиМ.

Притом, морало би бити неспорно да здања СПЦ и њена имања на Косову и Метохији добију „дипломатски статус”, тј. екстериторијалност сходно познатој пракси у Европи и свету.

Друго. Влада Републике Србије, с најбољом пажњом и поштовањем, припремила би и организовала форум српских и албанских просвећених интелектуалаца и верских поглавара, који би, растерећен „службених обавеза”, предложио основе решења спорних питања.

Смисао овог „домаћег” договарања у суштини би био у искреном уверењу да је овим путем могуће предложити бољу платформу за договор од оне коју нуде европски и амерички чиновници.

Истовремено, влада би ојачала тим за повлачење признања с једним бројем искусних српских и албанских дипломата.

Треће. Очигледно је неопходно да Влада Републике Србије повуче сагласност за решавање питања под покровитељством ЕУ (коју је почетком века дала влада ДОС-а); да енергично покрене државну и дипломатску активност да се питање Косова и Метохије искључиво разматра и решава у Савету безбедности ОУН, сходно принципима међународног и природног права, те и Резолуције 1244.

Притом, Србија би морала снажно афирмисати аргументе изворне Повеље ОУН. Наиме, Србију подржава више од стотину чланица ОУН, односно чланица које имају за трећину већи број житеља планете него што их имају земље које „мисле” другачије.

Четврто. Стратешки став Србије је постојан и јасан: Србија не може и неће никада прихватити да њена јужна покрајина Косово и Метохија буде одвојена од матичне земље. Чекаће Србија 20, 30, па и 50 и више година, да морални и одговорни људи, на принципима Повеље ОУН, реше ово питање.

Могуће прелазно решење би могло бити: да се четири општине на северу Косова и целина Метохије врате у статус аутономне покрајине Републике Србије; да Савет безбедности ОУН, „овласти” Европску унију да Косово конституише као свој протекторат-државу, да је прими у своје чланство, те сходно европским вредностима гарантује људска и имовинска права свим његовим житељима.

Ово би подразумевало и обавезу да ова „чланица” ЕУ без икаквих услова сарађује с матичном земљом Србијом и суседним земљама на Балкану.

Др Вук Огњановић је некадашњи гувернер НБЈ, министар за финансије СРЈ и универзитетски професор

Опрема: Стање ствари

(Политика, 10. 6. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , ,

Оставите коментар