Апсурд постаје сила која све прожима и истовремено нагриза: од свакодневних тривијалности до најважнијих проблема

Томас Кол, Уништење, из серије слика ‘Усуд империје’ (Извор: Викимедија)

Постоје значајне аналогије између савременог Запада с једне и Римског царства у опадању, па и пред саму пропаст, с друге стране. У другом веку после Христа, у доба династије Антонина (од Трајана до Марка Аурелија, 96-180), живело се као да је историја стала и да све заувек треба да буде тако како је. Трајан (98-117) је извео последњи освајачко-пљачкашки подухват великих размера у Дакији (101-106), а његов привремени излазак на Персијски залив показао се неодрживим: Иран је био превише тврд орах. Пошто више није било снаге за нове подухвате, Хадријан (118-138) је прогласио status quo и око Империје подигао непролазни зид према варварском „хаосу“. И савремени Запад, који је од открића Новог света просперирао на експанзији и израбљивању колонија, а потом на неоколонијалним разбојничким ратовима („извозом демократије“, „хуманитарним интервенцијама“ итд), изгубио је своју моћ: „арапско пролеће“ и „Мејдан“ показују да су једино кадри да изазову хаос и штету по друге, без велике користи за себе саме. Коначно, Запад је поломио зубе у Сирији и Венецуели и ушао у фазу унутрашњег самопрождирања.

Хадријанов зид (Фото: Викимедија)

И над ону античку и над ову савремену цивилизацију, чим су „стале“ са освајањима, надвиле су се исте претње: заразне болести и плиме варвара са Истока (у доба Марка Аурелија Германи су први пут напали бедеме Империје, доносећи успут кугу од које је цар-филозоф можда чак и умро). У таквим околностима, питање смрти постаје увек актуелније него обично. У Старом Риму на њега су постојала два одговора: стоици су сматрали да је човек позван да часно одглуми своју улогу на позорници живота како би остао у добром памћењу потомцима кад се завеса спусти, а „епикурејци“ су се определили за неумерено уживање у материјалном док се то још може. А како ствари стоје данас?

Својевремено је немачки пастор и филозоф Паул Тилих (1886-1965) настојао да у појаву страха у историји унесе ред и током свог истраживања запазио да се може направити хронолошка типологија: у античком свету доминирао је страх од смрти и ништавила, потом је у хришћанској цивилизацији преовладавао страх од кривице и осуде, да би секуларно (модерно) доба карактерисао страх од празнине и бесмисла. (Наравно, сви облици су у некој мери постојали увек, а преференцијални страх од ова три одликује и сваког појединца понаособ) На први поглед, као да је ковид криза вратила точак историје уназад, или, боље рећи, започела нови цивилизацијски круг: опет се већина људи највише боји смрти, јер је у секуларном и атеистичком глобалистичком друштву она практично изједначена с одласком у ништавило. Но, одговор савременог Запада на тај страх није на висини оног староримског, јер стоички моменат изостаје и све се исцрпљује у очајном и грозничавом хедонизму пред који, међутим, стварност поставља препреке.

Прозор за посете у старачком дому у Ветербију, Западни Јоркшир (Фото: Викимедија)

На питања „Шта је човеку најважније?“ и „У чему је смисао живота?“ одговор је одавно дат: „…где је ваше благо, онде ће бити и срце ваше“ (Јеванђеље по Матеју 6:14-21). Испоставља се да је за (пост)модерног човека са почетка XXI века најважнија ствар животни стандард, а да се смисао живота једино може наћи у материјалном поседу, конформизму и хедонизму. Помисао да се може бити без аутомобила или „паметног“ телефона је за већину наших савременика просто ужасавајућа. Изгледа као да је огромном броју људи чак и размишљање о смрти мање страшно од идеје да овог лета неће моћи да иду на море (а помисао да то више неће никада моћи била би већ неподношљива). У стању су да свим силама подгреју своју веру у вакцине, пружајући тиме себи илузију (и оправдање) да то чине како би спасли животе и то не само свој, него и туђе (чиме себи приписују и врлину солидарности и „хуманости“). Важно је да не испадне како то раде да би могли да путују у иностранство, пошто се суштина „живота“ у савремено доба садржи у његовом привиду: уопште није важно шта је ствар по себи, него како се представља. Јер, ваља бити поштен: веома мали проценат човечанства је безрезервно и спокојно уверен да су вакцине поуздане и делотворне. Разумљиво је када човек ризикује живот због коре хлеба за своју породицу, али да се коцка њиме и својим здрављем зарад ефемерног материјалног „добитка“/искуства – то је већ апсурд.

У цивилизацији која је изгубила знање о сопственим формативним принципима, која укида своју културу („Cancel Culture“ made in USA) и „деконструише“ своју историју (Емануел Макрон), не може преостати ни трага од смисла. Апсурд у њој постаје сила која све прожима и истовремено нагриза: од свакодневних тривијалности до најважнијих, општечовечанских тема и проблема. И више од тога: апсурд се увукао у сама осећања људи, трује их и обесмишљава, па речи као што су љубав, пријатељство, верност и пожртвовање или не значе више ништа, или чак сасвим супротно од оног што су у нормалном поретку ствари. Древна изрека „Корисно је оно што је часно“ у свести данашњег Западног човека звучи као спрдња или глупост. Он не може да разуме да је, изгубивши своју аутентичност, постао неспособан чак и да се плаши на смислен начин. Страх данашњице је апсурдни страх од било чега што има смисла. Јер, смисао обавезује, а бесмисао ослобађа.

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Spiritual guerilla/Духовна герила/Духовна хајдучија)

Categories: Преносимо

Tags: Духовна герила, Духовна хајдучија, Запад, секуларизам