Славољуб Лекић: Тврда вера српских калвиниста

Црква је под сталном стигмом, било због наводног ратног хушкања или припрема за издају. Чинила не чинила – крива је

Славољуб Лекић (Извор: Лична архива)

Данас  се медији у нас надмећу у омаловажавању српског света и његове прошлости, али и у сузбијању ведрог духа и вере у будућност. Поред свакодневних најава предстојеће катастрофе ту је увек забрињавајућа временска прогноза (раније пословично досадна) у којој се задихано најављује непојамно – паклена врелина у сред јула или јака мећава у сред јануара! А тек најаве провале облака. Ако већ на земљи није голгота нека буде у метеоролошким извештајима.

Међутим, поред мрачења о свеопштој пропасти која више не може да се избегне услед погрешних одлука недемократске власти (челника изабрати по осећају: Слободан, Зоран, Александар…) тече непрекидно омаловажавање СПЦ. Домаћи нихилисти, никли на најбољој традицији протестантизма и калвинизма, спремни су да вређају СПЦ док пролазе кроз Јасеновац удишући чист хрватски демократски зрак. Нападати страдалника који је после скидања јарма Отоманске империје, морао да се бори с навалом либерала, социјалиста, демократа, потом троцкиста, усташа, титоиста, стаљиниста, мора бити болесно. Српским калвинистима који самоуверено објашњавају Цркви да греши у погледу истине неретко се придруже и српски националисти. Како год, Црква је под сталном стигмом, било због наводног ратног хушкања или припрема за издају (углавном папежницима). Чинила не чинила – крива је.

Није ни чудо. До помирења комунистичких власти и СПЦ није дошло а ни до покушаја да се превазиђе Грађански рат на Балкану распаљиван последња два столећа. У једном моменту Слободан је помало несмотрено попустио православцима тако што је милицији дао допуст забављен својим јадом. Али његова грешка брзо је пацификована. Развијена је широка пропаганда локалних тумача Демократије и Просперитета (Јутел, Б92, РТС, Студио Б, Пинк, Н1 и сл.). Ратови М. Недића, Д. Михаиловића, М. Ђујића, А. Павелића, А. Мајснера, Р. Младића, Л. Мекензија, Ф. Мориона, В. Кларка и других не смеју да се зауставе. Никада.

Шлагери сезоне

Домаћи калвинисти најчешће певају неколико шлагера. Први изводе пред избор патријарха СПЦ и непосредно након њега. Мелодија увек  обухвата животопис будућег патријарха и владика (уз пригодне интриге). Ако неки од локалних праведника неће јавно да укорава патријарха (грађанско васпитање) онда проноси вести и увреде људи без лица или нарочитог угледа. Важна је суштина: климав патријарх, још слабије владике. Шта тек рећи о осталима. Марва. Нападнеш ли патријарха и владике већ си прошао искушеништво и рачунај да си монах и без ризе – десна рука Соње Бисерко, Наташе Кандић и других угледних архијереја и јереја Соросових фондова и фондација одомаћених у Србији.

Патријарх Порфирије (Фото: А. Васиљевић)

Али чим верни народ прихвати патријарха команда је: мењај тактику! СПЦ ваља засебно вређати и притискати у Хрватској, Северној Македонији, Црној Гори, Муслиманско-хрватској федерацији на првом месту као носиоца великосрпског национализма и сепаратизма. У Србији пак СПЦ ваља облатити тврдњом да је сарадник власти (можда и горе – Озне) јер још увек није бацила анатему на читав политички врх уредно изабран на демократским изборима (главни утвар калвинистичког богослужења).

Други шлагер је прави кафански. У златно доба Служба није само чувала пучанство и убијала народне непријатеље већ је ширила пошалице да би показала узалудност совјетске и капиталистичке пропаганде али и истакла штетност религије по народ. Једна намењена радничкој класи и партијским кадровима доњег и средњег нивоа казује како се утопио поп. Наиме, вели шала, несретник није дао руку на позив случајног пролазника који је желео да га спасе дављења. Пошто је вест јавио мештанима узрујани добронамерник би упитан од локалног шерета, да ли зна зашто му поп није пружио руку? Збуњеном човеку не би јасно питање али шерет је имао спреман одговор и савет: попу се увек каже „на попе руку“. Пошто попови само узимају у пошалицама пролазе горе од друмских разбојника на наплатним рампама о којима је шаљиво приповедао наш савременик српски политичар Велимир Илић.

У време црквених сабора српски калвинисти навежбавају стари шлагер о превозним средствима и личном животу владика. Наиме, медијски праведници посебно мотре на аутомобиле којима се превозе епископи, свештеници и монаси. Ништа не делује тако снажно на њихову истинољубивост као волан џипа или лимузине у рукама монаха. Јер усталио се општеприхваћени став да монаси уместо аутомобилом до Хиландара и Високих Дечана треба иду као некада пешице, по могућству у опанцима (од тање гуме). Дозвољава се и могућност путовања на магарцу. Док табанају и цепају опанке монаси морају да се присећају Христове крви и патње. Зар овде нису да страдају за остатак света, посебно за чистунце увек жељне благодети раја земаљског?

Почетак овогодишњег Сабора у Крипти Храма Св. Саве (Фото: Сава Радовановић/Танјуг)

Четврти шлагер пева да су српске владике и патријарси и без указа и закона намештеници председника Србије. Како је било у време фанариота и док није било републике – не објашњава се. Давно беше. Најважније је да свако утуви да је власт од народа а не од Бога. Уосталом, средства из државног прорачуна неретко се опредељују за градњу цркава и манастира првенствено ради очувања квалитета живота верника и туриста а не зарад апстрактне духовности.

Српски православни ревносници усхићени калвинизмом

Српски калвинисти према ученим академицима и председнику САНУ (папа српских атеиста) односе се с поштовањем, чак и док ургирају да се Србија подели између суседа. Чувају образ људи који нам се цере у лице наслоњени на томахавке. Међутим, на све изјаве српских патријарха да је будућност Косова у нашим рукама и да ћемо га сачувати ако будемо на висини искушења ваља реаговати или осудом (атеисти) или опрезом (калвинисти). Ко зна какав се паклени план крије иза речи црквених великодостојника?!

А српски православни ревносник усхићен калвинизмом сваки пут заусти да Христу поручи: Брадер, знам како је тешко бити усамљен у овом земаљском калу! И ја сам живећи у царству земаљском схватио да за нас праведнике нема ваљаног друштва нити достојних сапутника. Није нека утеха, али барем не морам да постим, да идем на литургију нити да се крстим. Али могу да проповедам пожртвованост других. Од мене доста.

Аутор је професор универзитета, уредник Форума Пољопривредног факултета Универзитета у Београду и хобиста



Categories: Водич за антиелиту

Tags: , , ,

1 reply

  1. Аутор каже:

    ”У једном моменту Слободан је помало несмотрено попустио православцима…”

    Некад и полуреченица говори много.

    7
    2

Оставите коментар