Бојан Симић: Југославија, Аргентина и случај Павелић

Званични одговор Аргентине на захтев за екстрадицију Павелића Југославија изгледа није никада добила

Фото: Експрес

Аргентинску фазу Павелићевог емигрантског живота београдски историчар Бојан Симић анализирао је у контексту тадашњих односа Београда и Буенос Ајреса. У тексту базираном на његовој новој монографији „Југославија и Аргентина 1946-1955“ (Институт за новију историју Србије, Београд 2021) Симић показује у којој је мери случај Павелић оптерећивао односе Југославије и Пероновог режима. Један детаљ из Симићевог текста наводи нас на хипотезу (довољно инспиративну за даља истраживања) да је атентат на усташког лидера можда био инициран идејом Буенос Ајреса да се проблем Павелић елиминише стављањем „љуте траве“ на „љуту рану“:

„(…) Уследио је чудан предлог аргентинског дипломате. Белаше је, наиме, у једном моменту рекао: „А зашто га не убијете? Два до три метка и готово! Ето сад је у Монтевидеу, пошаљете групу људи тамо и они ликвидирају ствар!“

После скоро годину дана скривања у Напуљу под окриљем Католичке цркве, Анте Павелић је у октобру 1948. године кренуо за Аргентину. У Буенос Ајрес је стигао 6. новембра 1948. године италијанским бродом „Сестријере“ са лажним пасошем, добијеним од Крунослава Драгановића, а који је издао Међународни црвени крст (бр. 74369, издат у Риму 5. јула 1948. године на име Араниос Пал/Aranyos Pal). Наведена особа издавала се за мађарског држављанина, инжењера, удовца са троје деце.[1] После два месеца Павелић је добио нову аргентинску личну документацију на друго лажно име.[2]

Фотографија Анте Павелића из кривотвореног пасоша

Према сазнањима југословенских обавештајаца, осим краћег времена проведеног у околини Кордобе, Павелић је живео у провинцији Буенос Ајрес, односно у предграђима престонице. Оно што су југословенски представници тврдили јесте да су аргентинске власти тачно знале од самог почетка о коме се ради. О томе су имали сазнања са чак три стране. Прво, преко некадашњег усташког допуковника Ћире Чудине који је радио у тзв. Емигрантском хотелу, кроз који су пролазила сва лица која су се усељавала. Друго, преко доктора Бранка Бензона који је имао своје везе у Дирекцији за емиграцију (Direccion de Imigraciones) и који се са Павелићем састао убрзо након његовог доласка. Трећи пут до сазнања водио је преко неких аргентинских службеника од којих је идентитет тројице био познат југословенских властима.

Југословенске власти су биле сигурне да аргентинска полиција свесно не предузима ништа против деловања Павелића и усташа када су они почели да одржавају веће састанке, у групама од 30 до 90 лица, што је регистровано већ током пролећа 1949. Наредних година одржано је више десетина таквих састанака, о којима су југословенске службе прикупиле више или мање детаља. Такође, југословенске власти су поседовале информације о Павелићевом лечењу у једној немачкој клиници у Буенос Ајресу почетком 1949. године. Његове везе са оснивањем Хрватске државотворне странке новембра 1950. године биле су више него очигледне.

Књига Бојана Симића о послератним југословенско-аргентинским односима

Априла 1951. године, на десетогодишњицу проглашења НДХ, донета је одлука о формирању хрватске владе на челу са Џафером Куленовићем, ранијим потпредседником, док је Павелић за себе задржао титулу поглавника. Међу члановима са посебним задужењима били су усташки прваци у Аргентини: Вјекослав Вранчић као потпредседник, Петар Пејачевић као министар спољних послова, Јозо Думанџић као министар пошта, телефона и телеграфа и Ивица Фрковић, који је именован за министра шума и руда. Поред њих били су и министри без портфеља, тада у Аргентини, Стјепан Хефер, Химлија Бешлагић и Јозо Турина.

На ову провокацију власти ФНРЈ одговориле су конкретном акцијом. Одлучено је да се од Аргентине захтева екстрадиција Павелића. Југословенско Министарство иностраних послова је од свих информације које су током година скупљане 15. маја саставило документацију. Поред писаних информација достављене су и бројне фотографије и фотокопије докумената: осам примерака фотографије Павелића коју је имао на документима код доласка у Аргентину; осам примерака фотографије Павелића снимљеног са групом усташке омладине на састанку који је одржан 20. новембра 1949. године; осам примерака фотографије Павелића снимљеног са групом муслимана-усташа на састанку одржаном 16. јула 1950. године; шест примерака фотокопија прогласа Хрватске државотворне странке коју је основао Павелић у Буенос Ајресу; шест примерака фотокопија чланака „Хрватска држава живи“ и „Гјулхисар“ који су изашли са Павелићевим потписом у годишњацима од 1949. и 1950. године; шест примерака фотокопија чланака „La guerra Ideologica“ и „Lex Yalta“, који су изашли у ревији Dinamica social бр. 5 и бр. 6. из 1951. године, а које је написао Павелић под псеудонимом А. С. Мрзлодолски; као и један примерак упоредних фотографија Павелића из којих се видела идентичност слике прерушеног Павелића и његовог изгледа по доласку у Аргентину.

У активности око захтева за изручење Павелића на свој начин учествовала је и југословенска штампа. Прво су почели да се појављују текстови из стране штампе који су говорили да се усташки поглавник налази у Аргентини. Након тога уследила је својеврсна сондажа јавног мњења у Београду и Загребу када су новинари Политике од својих саговорника тражили коментаре вести да „Павелић слободно борави у Аргентини“. Очекивано, сви, од професора универзитета и партијских функционера, па до милиционера и обућара, били су једнодушни у захтеву да се тражи изручење и суђење у Југославији. Уследио је захтев за изручење, који је обнародован у штампи 24. маја 1951. године, а штампана је и већина информација које је прикупило Министарство иностраних послова о његовој делатности по доласку у Аргентину (није, међутим, поменуто лажно име под којим је стигао у земљу). У ноти која је достављена аргентинском посланству у Београду затражено је „хитно хапшење и изручење Павелића“ и захтевано да аргентинска влада предузме потребене мере да се спречи његово евентуално бекство из земље. Све је то пратила и фотографија Павелића из фалсификованог пасоша са којим је пристигао у Аргентину. Према писању Борбе, захтев је предат 9. маја 1951. године. У својој ноти југословенско министарство спољних послова позивало се на резолуције Генералне скупштине ОУН-а о ратним злочинцима и на чињеницу да је Аргентина члан те организације. Важно је рећи да је готово истовремено ФНРЈ упутила САД-у захтев за изручење некадашњег министра унутрашњих послова НДХ Андрије Артуковића. Он је званично обнародован у штампи нешто раније, а захтев је предала југословенска амбасада у Вашингтону. У њему се наводило да Артуковић живи у Лос Анђелесу и да је „одговоран за безбројне злочине и покоље“.

Званични одговор на захтев за екстрадицију Павелића Југославија изгледа није никада добила.[3] Овај однос аргентинске владе према југословенском захтеву могао је да се формално оправда чињеницом да између две земље није постојао никакав уговор о екстрадицији. Ипак, југословенска страна је незванично добила детаљне информације од Емилија де Матеиса, функционера одељења за земље југоисточне Европе у МИП-у Аргентине. Он је од 1949. године почео да сарађује са југословенским службама, у време док је био секретар аргентинског посланства у Румунији, „на бази симпатија за Југославију и пријатељства“. У документима је вођен под шифрованим именом „Пароди“. Из његовог сведочења се види да је нота за изручење Павелића изазвала извесну љутњу у аргентинском МИП-у, јер је објављена пре него што су је они званично добили, а пре свега због закључка да је Југославија у Аргентини развила „своју обавештајну делатност“. Југословенска нота је разматрана озбиљније тек после избора 1951. године и наводно је било предлога да се Павелићу онемогући политички рад, као и да се забрани рад његове владе. Могуће решење виђено је у предлогу да он напусти Аргентину. Матеис је закључио да овај проблем није могуће решити у оквиру Министарства иностраних послова „јер читаву ствар има у рукама лично председник Перон“.

У истом документу пише и да је аргентински посланик у Београду Франциско Каноса више пута инсистирао на одговору на југословенску ноту, што је у аргентинском МИП-у протумачено као „истрчавање и незрелост“. Констатовано је и да Каноса пише о Југославији много позитивније него раније. Његова ангажованост у случају Павелић вероватно је долазила од тога што је и сам у Београду трпео притисак од стране југословенских власти. Током састанка са Кардељом, на Бледу јула 1951. године, Каноси је још једном појашњено да је за Југославију питање Павелића и усташке емиграције „врло важно и озбиљно“, иако се можда тако није чинило у Аргентини чији функционери нису били довољно упознати „ко су ти људи и шта су учинили у Југославији“. Кардељ је подвукао да то питање представља „сметњу за развијање односа за које постоје услови“. Каноса се изговарао нејединством његове партије и изнео очекивање да ће бити решено после избора заказаних за новембар исте године. Потврдио је да се Павелићев случај „налази у кабинету Перона, да он сам проучава ствар и да се нада да ће наћи за њу решење“. Иако је уверавао Кардеља да ће после поновног избора Перона то питање бити решено, споменуо је могућност да Павелић у међувремену напусти Аргентину. То ће, показаће се, бити један од главних изговора аргентинских власти у наредном периоду.

Хуан Перон (Фото: Хултон Дојч/Гети)

Перон је поново изабран новембра 1951. године али се ствари око југословенског захтева нису битније мењале. Према сазнањима Удбе, и током 1952. године Павелић се „релативно врло слободно кретао у Буенос Ајресу“. Утврђено је да његова пратња броји пет телохранитеља. Писало се да је стрепео од могућности да би му неко могао постати преопасан такмац за вођство у хрватској емиграцији, због чега је мењао личности из свог окружења и, како се наводи, на одговорна места постављао „потпуно безначајне људе“. У Југославији се примећивало да је однос аргентинских власти према Павелићу и његовој групи остао непромењен. Према процени Удбе, постојао је договор да Павелић своје деловање постави тако „као да се не налази у Аргентини“. Томе у прилог је ишла и чињеница да је његов говор поводом обележавања 10. априла емитован из Монтевидеа, као и интервју са једним италијанским новинаром, који је такође требало да доведе до таквог закључка. Сличну линију заступали су и аргентински званичници у контактима са југословенским дипломатама, а наводно је и аргентинска полиција настојала да преко својих контаката пласира исту верзију.

У једном извештају Удбе наводи се да је Павелић контакт са Пероном одржавао преко бившег Мусолинијевог министра Моронија (Edoardo Moroni) и аргентинског министра за јавне радове Пистаринија (Juan Pistarini). Удба је тврдила да од чланова тада актуелне владе са њим сарађује министар пошта Оскар Николини, који је наводно запослио Павелићевог сина као чиновника у свом ресору. Тврдило се и да његов сарадник Иван Асанчаић „има врло добре везе“ у полицији. Занимљива је и тврдња да су Павелић и његова група припремали терен за стварање централне усташке базе у Боливији „у случају да морају напустити Аргентину“.

Став југословенског МИП-а о Павелићу и усташама образложио је помоћник министра Вељко Влаховић у шифрованом писму упућеном Посланству у Буенос Ајресу у пролеће 1952. године. У поруци је подвучено да за ФНРЈ питање Павелића има „далеко већи значај него што то поједини ратни злочинци представљају за поједине земље на Западу“. Павелић је у том моменту био виђен као „стуб једне велике политичко-емигрантске групе“, па је намера југословенских власти била да његовим гоњењем стално уноси несигурност у усташке редове и да проба да их разбије. Министарство је сматрало да су односи са Аргентином тада били бољи него раније, али да је препрека додатном побољшању тих односа био управо Павелић, због чега би требало вршити стални притисак на аргентинске власти. Правилно процењујући ситуацију, они су закључили да је то питање један дуготрајан задатак на коме треба упорно радити.

Вељко Влаховић (Фото: Вијести)

У овом писму Влаховић је закључио да Аргентини није толико стало до политичке емиграције „колико до људи и њиховог рада“, што је и оценио као главни мотив масовног усељавања. Ипак, мишљење је било да Аргентина не би требало да даље допусти антијугословенско деловање на својој територији. Наравно, знало се да су за успех екстрадиције „наде мале“, а да је због унутрашњег законодавства тешко „постићи чак и протеривање“. Такође, знало се да Аргентина није била обавезана међународним конвенцијама о ратним злочинцима. И поред тога, закључак је био недвосмислен – да се усташе „не смеју пустити на миру“.

Непосредни задаци који су били постављени били су: забрана усташке владе у Аргентини, усташке организације, штампе којом су руководили виђени прваци покрета, као и њихове отворене пропаганде. Циљ акције југословенских власти био је да се постигне бар илегалност њиховог рада, а можда и њихово протеривање. Посланству у Буенос Ајресу саветована је дискреција, с једне стране да то не би искористили антиперонистички кругови у Аргентини за напад на режим, а с друге стране да у самој Југославији не би настао одијум према Перону, што би у крајњем случају довело да погоршања међудржавних односа. Наговештен је и страх да би отворена акција можда довела до закључка да иза ње стоји неко други а не ФНРЈ. На самом крају поруке Влаховић је Посланству предлагао директан контакт са Пероном како би му се све што је у писму наведено образложило, најављујући притом припрему одговарајуће промеморије која би Перону била уручена.

Поменути документ Министарства иностраних послова сасвим реалистично анализира како позицију југословенске стране, тако и ситуацију у самој Аргентини. Интереси обе стране били су јасно сагледани, као и изгледи да се ти проблеми реше онако како је то југословенски МИП желео. Након увида у архивску грађу можемо закључити да до директног састанка са Пероном у вези са овим питањем није дошло ни 1952. године, а  ни наредних година. Ипак, контаката са нижим званичницима је засигурно било.

Некадашњи југословенски премијер Милан Стојадиновић је преко својих извора сазнао да су аргентинске власти после захтева за екстрадицију упозориле Павелића да се повуче и наводно му забраниле свако политичко деловање, због чега се он оријентисао на Уругвај. Тврдњу о да је Павелићу била забрањена делатност Стојадиновић је подвукао више пута у разговору са неименованим представником ФНРЈ у Аргентини. Он је тврдио да су Павелић и људи око њега неактивни, са чиме се, међутим, његов саговорник није слагао, помињући пример листа Хрватска који је редовно излазио. Такође је сматрао да га Стојадиновић свесно дезинформише, не наводећи разлоге за тако нешто. На састанку одржаном током децембра, Стојадиновић је јасно рекао да су изјаве аргентинских власти да се Павелић са усташама налази у Уругвају нетачне. Он је тврдио да су сви они у Буенос Ајресу, али да су због забране деловања принуђени да се оглашавају преко Монтевидеа. Уопштено говорећи, у разговорима са Стојадиновићем представници нових југословенских властим желели су да акценат његовог деловања, као и српске емиграције  у целини, буде против Павелића и усташа.

Милан Стојадиновић и Анте Павелић (Фото: Википедија)

Посебно интересантан разговор о случају Павелић се водио 20. јануара 1953. године између југословенског посланика Павићевића и секретара аргентинског министарства иностраних послова Роберта Белашеа (Robert Belache). Аргентински дипломата је тада покушао да негира да је усташки вођа у Аргентини, тврдивши да је он у Уругвају. Ту вест је, наводно, добио од једног инжењера пореклом из Југославије двадесетак дана пре разговора. Павићевић је понављао како се нада да ће Аргентина решити тај проблем јер је он „камен смутње“ у односима две земље и да лично не верује да је Павелић у Уругвају. Уследио је чудан предлог аргентинског дипломате. Белаше је, наиме, у једном моменту рекао: „А зашто га не убијете? Два до три метка и готово! Ето сад је у Монтевидеу, пошаљете групу људи тамо и они ликвидирају ствар!“ Посланик је одговорио како је Југославија „цивилизована држава“ и да су то „Павелићеве методе“ којима се неће служити јер постоје „редовни, додуше спорији путеви“. На крају је Павићевић подвукао да се он лично нада да ће Аргентина уклонити поменуту „препреку“ и на тај начин ликвидирати „најнепријатнији проблем“ у односима две државе. Показаће се да су наде југословенског посланика биле неосноване. С друге стране, Белаше је убрзо уклоњен из МИП-а, јер му министар Херонимо Реморино није био наклоњен.

Негде у исто време посланик Павићевић је разговарао са саветником аргентинског МИП-а Карлосом Фером, који је поново именован за отправника послова у Београду. Феро је тада индиректно признао да је Павелић у Аргентини и југословенском дипломати сугерисао да аргентинском МИП-у предложи склапање конвенције о екстрадицији ратних злочинаца. Чак је тврдио да је лично Перон дао упутство шефу полиције да Павелића „остави на миру“, а да је у све упућен и један министар, мислећи вероватно на аргентинског министра унутрашњих послова.

Након пада Перона септембра 1955. године водећи људи усташког покрета у Аргентини су били мање спокојни. Неки од њих, као рецимо Бранко Бензон, напустили су Аргентину. Многи су се осећали угрожено од новог режима. Тако су Вјекослав Вранчић и Иван Асанчаић платили листу La Razon да 23. новембра објави њихову изјаву у којој се наводи да се ниједан Хрват у Аргентини није ангажовао „у домаћим и иностраним акцијама“ смењене владе, „са или без оружја“. Павелић је такође у једном интервјуу истакао да ниједан Хрват није био у контакту са Пероном, нити да је добио помоћ од његове владе.

Одлазак Перона са власти искористила је и ФНРЈ, односно њено посланство у Буенос Ајресу да појача акцију против Павелића, а самим тим и да изврши притисак на нову аргентинску владу. Покренута је опсежна акција, а према тврдњама југословенских представника у Аргентини, чак 35 листова објавило је чланке са фотографијама Павелића и његовим злочинима у Југославији. Аргентинска штампа је користила материјал који су им доставили службеници југословенског Посланства, као и брошуру коју је издао један, како се наводи, пријатељ-новинар. У самом Буенос Ајресу та брошура је продавана на више места, а „у метроима и другим јавним местима данима су стајали огромни плакати са нацртаним крвавим рукама Павелића“. Први југословенски амбасадор у Аргентини Славољуб Ђера Петровић у својим сећањима каже да су аргентинске власти у једном моменту, око три месеца након смене режима, чак и ухапсиле Павелића и о томе обавестиле Посланство, али су га убрзо потом пустиле. Он је то довео у везу са тада актуелним избацивањем представника католичке струје из аргентинске владе.

Питање Павелића покретано је и незваничним путем код функционера новог режима. Моменат Пероновог одласка и нетрпељивост војне хунте према њему и према свима који су виђени као његови сарадници искоришћен је да се изведе успешна кампања и створи повољнија ситуација за даљу акцију. Ипак, главни циљ – изручење Павелића Југославији – није постигнут. Са своје стране, југословенски представници су покушали да истакну везе између Павелића и Пероновог режима, имајући у виду њен изразито негативан став према претходној, Пероновој, администрацији. Тако је посланик Петровић у разговору са адмиралом Рохасом (Isaac Rojas), потпредседником владе потенцирао питање деловања Павелића и усташа у Аргентини. Петровић је поред описа онога што су усташе чиниле током Другог светског рата закључио да се они никако не могу сматрати „политичким емигрантима“ и да њихов „деструктивни рад“ утиче на добре односе између две државе. Рохас је деловао заинтересован за решавање проблема и дао одређена обећања, али се ни после тога ништа значајније није десило.

Анте Павелић у болничкој постељи

Ситуација се променила тек 1957. и то као последица атентата на Павелића. На дан годишњице проглашења НДХ, 10. априла, на њега је, према сопственом признању, пуцао Благоје Јововић, некадашњи борац ЈВуО који је живео у Аргентини.[4] Павелић, кога су погодила два метка, је преживео атентат, али је публицитет који су догађају дале аргентинска и страна штампа ставио је аргентинску владу у позицију да више није могла да негира да се бивши поглавник НДХ налази на њеној територији. Амбасаду ФНРЈ је у то могао да увери и чланак једног од водећих аргентинских листова La Prensa у којем је била објављена и слика Павелића у болничком кревету. Већ 15. априла из Београда је стигло писмо за амбасадора Петровића у којем се од њега тражило да посети аргентински МИП и тражи екстрадицију на основу достављене документације, што је овај убрзо и учинио. Аргентинска штампа је за постојање захтева сазнала већ после неколико дана. У тој ситуацији Павелић више није могао да остане у Аргентини. Већ после неколико месеци он је прешао у Чиле, а након тога у Шпанију, где је и умро 1959. године.

Напомене

[1] Аргентински новинар Уки Гони ово ставља под сумњу. Према његовим истраживањима, у седишту Црвеног крста у Женеви наведени број пасоша не односи се на Павелића, нити на било које од његових познатих лажних имена. Аутор претпоставља да су њега директно са брода одвели „Перонови агенти“ без икакве контроле.

[2] У својој докторској дисертацији Анте Делић наводи да се Павелић пријавио аргентинским властима тек у септембру 1949. позивајући се на закон о амнестији који је објављен у јулу те године. Аргентинска документа су гласила на име Анте Сердар, а документ је имао број 4.304.761. За овај податак он се позива на сведочење Павелићеве ћерке Вишње.

[3] Богдан Кризман пише, не наводећи изворе, да је аргентинска влада „брзо ријешила тај захтев устврдивши да се избеглица под тим именом не налази на аргентинском државном територију“. Krizman, Pavelić u bjekstvu, 249. Да Перонова влада није никада званично одговорила на југословенски захтев из 1951. потврдио је и посланик Славољуб Петровић у разговору са потпредседником Аргентине Рохасом у јануару 1956. године.

[4] Благоје Јововић је тек 1998. године, годину дана пред своју смрт, посетио Савезну Републику Југославију и јавно преузео одговорност за дело. РТС је почетком 2020. емитовао специјалну емисију посвећену Јововићу у којој су говорили историчари, новинари и чланови његове породице. Видети: https://www.youtube.com/watch?time_continue=2&v=zuWuksp-GqE&feature=emb_logo, (датум приступа 4. 5. 2020).

Опрема: Стање ствари

(Stella Polare, 16. 3. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

1 reply

  1. Само бих указао на грешку у тексту. Наиме, мађарско име које Павелић користи, „Pál Aranyos“ се у српском језику (па и у мађарском) изговара као Пал Арањош. Било би лепо да се то исправи.

Оставите коментар