Слободан Самарџић: Ко кочи усвајање буџета Европске уније

Оно што је предмет спора на једној страни се сматра кршењем владавине права, а на другој њеном специфичном применом

Слободан Самарџић (Фото: Прес центар УНС-а)

За неуспех у постизању сагласности о предлогу средњорочног буџета ЕУ дрвље и камење се баца на Мађарску и Пољску. Ове две земље још једном су запретиле ветом на последњем Европском савету (19. новембар), јер им је предочено да могу остати без прихода уколико наставе да крше начело владавине права. Пошто оне не пристају на овај приговор и сматрају да разлози за финансијско кажњавање леже другде, једино средство одбране им је претња ветом, на шта имају право. Нервоза у редовима свих учесника – држава чланица, тј њихових представника, Комисије и других органа ЕУ – долази до врхунца и граничи се са паником, јер је крајњи рок за усвајање буџета средина идућег месеца. Реч је о 1.150 милијарди евра за седам година (2021-2027), плус средства за Фонд за обнову од 750 милијарди евра планирана за помоћ државама у борби против вируса Ковид-19. Укупно 1.800 милијарди евра.

Спор између Мађарске и Пољске, с једне и остатка Уније, са друге стране, објективан је и озбиљан, али тај спор није од јуче и, што је још важније, није једини који је исцрпео време за договор о буџету. Расправа у институцијама ЕУ о овом питању почела је пре две и по године и већи део времена до данас уложено је на договоре око тешких материјалних питања (вид. овде). Никада раније није било толико спорова о предлогу буџета. Они су се водили поводом следећих питања: обим средстава с обзиром да је првобитна идеја Комисије била да то буде „буџет штедње“; мањак од готово сто милијарди евра због Брегзита; питање ко ће и како надокнадити мањак у условима заоштрених разлика између богатог севера и кризног, сиромашнијег југа; стратешка расподела средстава – улагање у развој (иновације, напредна технологија и сл.) на рачун ставки које се тичу потрошње (пољопривреда, кохезиони и други фондови) или обратно итд. После тога је дошла расправа о новом Фонду за обнову, опет мучна и тешка и, најзад, питање Мађарске и Пољске. Али, за разлику од свих претходних питања која су била материјалне природе, ово последње је претежно идеолошко питање.

Ове две земље су последњих година готово прокажене јер, наводно, крше правила владавине права, а она, заједно са основним слободама и демократијом, слови као врховна вредност савременог напредног света, па тим пре и Европске уније. Спор, међутим, није на нивоу прихватања тих вредности, јер и власти у ове две државе чланице држе до њих, него на нивоу политичке праксе. Оно што је предмет спора на једној страни се сматра кршењем владавине права, а на другој њеном специфичном применом.

Рецимо, начин избора судија, што се спочитава и Мађарској и Пољској, другачији је у свакој држави чланици ЕУ; питање, како се судије бирају у демократским земљама није повезано са питањем о већем или нижем степену независности правосуђа. Исто се може рећи и за другу тачку спора – однос власти према невладиним сектору. У Мађарској су високо политизоване невладине организације довеле у питање легитимност власти због неслагања са њеном конкретном политиком. Ни власт није била нежна према њима. Али, у том унутрашњем спору управо сектор НВО има спољну подршку. Питање имиграције, што је дежурна тема критике обе државе, пре свега је питање колапса унутрашње безбедносне политике ЕУ, а тек је секундарно питање како је која држава, суочена са таласима имиграције, сама решавала проблем. Најзад, питање односа према растућим захтевима јаких хомосексуалних лобија у Мађарској и Пољској више није питање вредности, већ старије питање светоназора. Ако се деле основне вредности, не морају да се деле и светоназори, јер они су дубље укотвљени у националне културе него данас преовлађујуће вредности јавног живота. Репресија над светоназором преко владајућих вредности општа је ознака ауторитарног духа.

Оно што је ипак најважније за оцену прилика у данашњој Мађарској и Пољској јесте питање, да ли су њихове делујуће политичке гарнитуре дошле на власт поштујући демократска правила игре. Ту међу критичарима нема негативног одговора, али им то не смета да о вредносним греховима двеју влада, иза којих стоје демократски изабрани парламенти, расправљају арбитрарно. Нека виша сила намеће тумачење догађаја и о њима суди са своје позиције узимајући текућу вредносну скалу као покриће. Ту онда имамо посла не са поводима о којима се може расправљати, него са политичком идеологијом која, будући да је владајућа, узима право да буде искључујућа. Да није тако, сачекало би се да Мађарска и Пољска догурају до следећег изборног круга, када би се извршила најмеродавнија оцена њихове политике од стране најмеродавнијег учесника, а то су тамошњи бирачи.

Ако све то имамо у виду, с правом постављамо питање: ко заправо кочи доношење средњорочног буџета ЕУ? Да ли мађарска и пољска влада, које своја права из важећег Уговора о ЕУ бране ветом, или доминирајућа већина која уз ово егзистенцијално питање (доношење буџета) жели да прогура своју вредносну ортодоксију против јеретика. У јавности се форсирају предлози о изопштавању две државе чланице из коришћења буџета (вид. овде), или медијски намећу процедурално немогући предлози (вид. овде и овде) и уопште води невиђена кампања против легитимних власти Мађарске и Пољске. Тиме се јавна мњења у државама чланицама излажу великим манипулацијама у намери да се нахушкају против наводних криваца за недоношење буџета.

Остаје још врло мало времена. На последњем неуспелом on-line састанку Европског савета одређена је Ангела Меркел да посредује пре последње прилике. Нисам сигуран да је изабрана најпогоднија особа. Иако пред крај политичке каријере, она је joш увек највећи политички ауторитет међу националним лидерима. Али, реч је о особи необично чврсте вредносно-идеолошке позиције у свом деловању. Меркелова је невино дете постмодерне политике и питање је колико је у стању да се удуби у осетљивост овог питања. То најбоље знамо ми из Србије.

Опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 21. 11. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: ,

Оставите коментар