Причао ми његов унук, доктор Марко, да му је ђед Лука давно казао: „Шинко, чувај се пошљедње!“ и да га тада није схватио, али да му је сада та давна порука више него јасна
Момо Капор (Извор)
Срео сам у животу много обавештених људи; били су пуни неважних података као телеграфски именици или редови вожње.
Постоји и много интелигентних, а нешто мање паметних…
Али, најређи су мудри, какав је био Лука Спајић, неписмени сељак са Зубаца изнад града Требиња.
Причао ми његов унук, доктор Марко, да му је ђед Лука давно казао: „Шинко, чувај се пошљедње!“ и да га тада није схватио, али да му је сада та давна порука више него јасна.
Погледај, успео човек, каријера му вртоглава, пуне га новине и на крају једна реч, један потпис и оде све до врага! Стигла га она суђена, она пошљедња!
Погледај ратника, храбар, неустрашив, легенда, мислиш већ је у историји и ево – није издржао, продао цистерну нафте – стигла га пошљедња!
На свечаном банкету, у његову част, слављеник украо некоме упаљач.
Млади министар се уселио у туђу, одузету кућу…
Што кажу на Зубцима: „С ким те виде, с тим те пишу!“
Кад им најбоље иде, мудри људи се највише плаше да не начине какву грешку, па да их не стигне пошљедња.
Живимо у градовима пуним обавештених, образованих и паметних људи; библиотеке су препуне филозофских расправа и система, а негда горе изнад облака, где су књиге ретке, негде на Зубцима, седи непознати мудрац Лука Спајић, гледа у низину на тај вртлог сујете, страсти и похлепе и мрмља себи у браду безубим устима најмудрију мисао коју нисам пронашао ни у једној књизи:
„Шинко, чувај се пошљедње…“
Кад га упитају шта то значи, он одговара:
„Златом пишеш – говном печатиш!“
Из књиге “Смрт не боли”
Опрема: Стање ствари
Categories: Поново прочитати/погледати
Амин
Лукина је ту «пошљедња» од многих (људи) схваћена као коначна, што она (није обавезно) није.
Пошљедња је она која сл(иј)еди, следећа, од следити, последовати — наредна.
Коначна нам може бити свака, и претходна «пошљедњој». И наредна (јој).
Пад је преко (ивице).
«Ако смо пали били смо паду склони…»
«пази шта тражиш» или желиш ((и) октобра петог «или било ког другог»), пре или после
Старац Јисиф Исихаста, из писма,
«Делање није оно што покушаш, па се повучеш. Делање је излазак на двобој, да победиш и да будеш побеђен, да добијеш и да изгубиш, да паднеш и да устанеш, да све развејеш, да очекујеш борбу и битку до свог последњег даха.
И да не будеш превише самоуверен све док ти душа не напусти тело. Чак и када се буде узносила ка небу, може очекивати да већ следећег часа буде збачена у ад. Рекао бих да се пад и дешава управо у том магновењу. Човек стога не треба да се чуди променама, него мора, напротив, имати у виду да му припада и једно и друго.
Знај да благодат увек претходи искушењу као упозорење да се припремиш. Чим приметиш благодат, стегни се: „Рат је објављен! Пази, земљани човече, са које ће стране напасти злобник!” Често он брзо дође, а често и након два – три дана. Али ће, у сваком случају, доћи.»…
Лукина је мисаона изведеница «пошљедња» оној «у добру се не понеси, а у злу се не понизи».
Први људи нису имали пупак, што је веома битно за схватање (и ове) приче.
Марица (и Ивица) је оно потом.
Покојни доктор Марко Спајић, чувени пулмолог је био легенда Требиња. За његово име су везане многе анегдоте. Својевремено је отишао у Београд са намјером да упише математику као основне студије на београдском ПМФ-у. Закаснио је на пријемни, и онда се распитао који факултет још прима студенте… и тако се обрео на медицини.
Када би каква баба са његових Зубаца дошла на преглед у требињску болници, обично би је Марко запиткивао како је на Зупцима, и код кога је дошла. Једна је одговорила да је дошла на преглед код доктора Веља Томановића. Каже др Марко: “Код оног кењца? Моја баба, он ти је студир`о медЕцину 5 година, а ја десет, па ти види ко боље зна од нас двојице!”
“Е Бога ми ћу ја код тебе” вели баба!