Милослав Рајковић: Привиђање идолопоклоника Законоправила

Одговор на текст ИК „Дабар“ и братства манастира Светог Николаја Светосавци, светосавље и Свети Сава поводом мог осврта Кривотворење „Српског јеванђеља“

Законоправило Светог Саве: Превод Сарајевског преписа. Манастир Добрунска ријека, Дабар, 2019. (Извор: Митрополија дабробосанска)

А друго (сјеме) паде на каменито мјесто где не бијаше много земље и одмах изниче, јер не имађаше дубоке земље: А кад обсја сунце… будући да немаше корјена, усахну
(Мк 4, 5-6)

Када је пре готово тридесет година, у Народној библиотеци Србије, на дан у који наша црква празнује спомен Спаљивања моштију Светога Саве, пред читавим епископатом са патријархом на челу, који беше довео недавно преминули академик Димитрије Стефановић (јер сам нико дошао не би) представљена фототипија Иловичког преписа Законоправила Светога Саве (приређивач и писац прилога Миодраг М. Петровић) речено је да је „обављен национални посао века“ (М. Витезовић). И још је речено зашто је прошло толико много година од постављења пројекта до његовог остварења: „Постало је јасно да су истраживања могла успети тек када су се истраживачи својом ученошћу приближили учености његовог творца“ (Реља Новаковић).

Потписивањем уговора између Завода за међународну сарадњу Србије и приређивача Фототипије кренуло се у конкретну реализацију пројекта критичког издања Законоправила, који је у Историјском институту САНУ деценијама чамио чекајући стручњака не само способног, већ и одважног, да тај зборник црквених правила и грађанских закона преведе на савремени српски језик. Тридесет година, безмало, пратим рад на том преважном подухвату, што је морам признати била јединствена привилегија. Рад на преводу је потрајао. Показало се, током превођења, да је и поред деценијских припрема аутора критичког издања за овај подухват, (прикупљање номоканонске грађе још од докторских студија у Атини, исписавање варијаната сачуваних преписа, проучавање њихове садржине и издавање фототипије основног преписа), много пута било потребно додатно копање по грчким предлошцима из којих је Свети Сава одабирао разноврсне списе за српски номоканон, да би се његов кристално јасан језик, течна реченица и савршено еквивалентан превод (по лепоти, вели преводилац, надмашује све латинске преводе грчких изворника) веродостојно пренео на језик наш данашњи. Ко има уши, чуће (Мк 4, 9; 4, 23). Ко то не схвата, а у „преводилачком и редакторском тиму“ дабарског превода Сарајевског преписа изгледа не схватају, или схватају а не могу да прихвате, узалуд је и писати и говорити. Или по оној народној, узалуд је глувом шапутати.

Потрајао је рад на критичком издању и због разлога који нису иманентни превођењу као стваралачком чину, невоља и препрека које нису научне природе, а које су почеле да се множе после смене власти двехиљадите и смрћу добротвора Јована Обрадовића, који је у одређеној мери пројекат новчано помагао. Оне су се огледале у појави превода првог дела Законоправила у два издања, једном исправном (манастир Жича 2004), другом (Историјски институт 2005) за научну употребу мањкавом, пиратском, са Љ. Штављанин –Ђорђевић као коаутором (иако тај статус није оправдала, в. Предговор жичком издању, стр. XXV-XXVII), маратонском судском процесу због присвајања преводиоцу поклоњеног италијанског штампарског папира; судијској неправди, незаинтересованости Цркве и државе да се превођење другог дела овог законског споменика оконча.

Имајући у виду све те невоље кроз које је М. Петровић пролазио током превођења другог дела Законоправила, за који влада нарочито интересовање стручне и научне јавности, а знајући сву сложеност и дубину овог законског споменика, и ако тај посао он не доврши чекаћемо и наредних век или два да се роди стручњак тог профила, и да се у међувремену, готово из ведра неба појавило штампано издање у једној књизи Законоправило Светога Саве превод Сарајевског преписа (Дабар, Добрунска Ријека 2019), у чијим предговорима се Петровићеви научни резултати једва помињу, а немушто образложење преводилачких принципа и понуђених решења открива немоћ, неукост и нестручност његових приређивача, сматрао сам својом дужношћу да скренем пажњу јавности зашто је оно издавачки и научни промашај.

Миодраг М. Петровић (Извор: Борба за веру)

На мој критички осврт Кривотворење „Српског јеванђеља“ (Стање ствари, рубрика Разномислије, 15. септембар 2020), Издавачка кућа Митрополије дабробосанске „Дабар“ и братство манастира Светог Николаја у Добрунској Ријеци реаговали су саопштењем Светосавци, светосавље и Свети Сава. Нећу овом приликом да се задржим на вишезначности оваквог наслова, већ на његовој садржини, а посебно на оном делу, који може да забрине сваког ко у нас Срба има неку свест о свом првом законодавцу и архиепископу.

Мој чланак је схваћен као груба прозивка и клевета „за плагирање“ и том мојом, како веле, „кључном, тврдњом“ покренути су да се огласе. Потписници реаговања не оповргавају ниједну моју тврдњу, а од оне „кључне“, за присвајање туђег рада, бране се тако што изнова образлажу начин свог рада, упућују на коришћену литературу (која је, узгред речено, веома сиромашна). Као доказ своје самосталности наводе да су за превод Закона градског користили грчко критичко издање, а као „помоћни материјал“ доступне преводе грчких номоканона „на латинском, енглеском и руском језику“. Треба знати да се Свети Сава при састављању овог зборника није служио издањима на овим језицима, нити су му она била потребна. Успут, приписују ми изразе, које они претпостављају у контексту оног што сам рекао, као што су: „претпостављена криминална група“, „дружина превараната, крадљиваца и фалсификатора“, а мој навод да је жичко издање („Петровићев превод“, како се каже) незаконито фототипски умножавано као „пропратни доказ“ који „јасно имплицира“ да су „тај материјал свакако набавили и искористили“. Каква аутокарактеристика, помислиће неко.

Како је глава Градског закона – Прохирона преведена уз помоћ критичког издања на грчком и превода на иним језицима, добро одсликава ових неколико примера. Уместo, различитих божанствених заповјести (тач. 5, Грана друга, с. 283), код Петровића разлике божаствених (= светих) догмата (с. 57), јер заповести и догме нису исто. Или тачка 3, Грана шеста, стр. 288: Ако дијете умре без завјештања… ако има своју дјецу (испада да дете има децу!), а треба: Ако без завештања умре (муж)… уколико има своју децу (с. 71). Из превода тачке 3 Петнаесте гране проистиче то – да уместо закуподавца, закупац узима закупнину (….или за половину зграде коју ће узимати након наплате онај који је узео у закуп виноград или дом, стр. 300; Петровић: … или за половину закупнине коју ће узимати, после поправке, закуподавац винограда или дома, с. 106). Из незнања наслов Деветнаесте гране О оснивању задруге (Петровић, с. 121) преведен је О оснивању удружења (с. 305), што као правна установа у средњем веку није постојало, из чега је, на страни 307, следило О престанку удружења и тужба (Грана двадесета), у Петровићевом преводу О раскиду задруге и најма (с. 125), па се у тачки 2 ове гране, „удружење“ замењује такође савременим појмом „друштво“: Ако се друштво оснује ради продаје или ради изнајмљивања …(с. 307). Наслов Четрдесете гране преведен је О подјели плијена (с. 339), Петровић, стр. 216: О подели користи (од ратног плена), јер је једно плен, а друго корист. Ево и три лапидарна примера из Главе 60. Светог Дијадоха беседа „откривења“…: дужни смо сматрати и ријеч анђелског гласа (с. 366) – и за анђеоски глас треба сматрати да је реч (с. 285); на истој страни: О Ријечи учитељу, треба: О учитељу умни (с. 287); или ово је својство Једино Бога Ријечи Који се очовјечио (с. 367) , а треба јер то је једином оваплоћеном Богу Речи својствено (с. 287). Наилази се на изразе и делове реченице којих нема у изворнику. На пример: у неотуђиво наслеђе (тач. 4, Грана шеста, с. 289); по основу законског (тач. 2, Грана седма, с. 290) и др.

Извор: Стање ствари

С којим правом се квари текст и језик Светога Саве? Одговорност према овом делу налаже савременом издавачу да „све буде у складу са српским и грчким средњовековним текстовима“ (Најава превода, 1997, стр. 1). И ови додатно наведени примери одступања од изворног текста иду у прилог у чланку изречене тврдње да је дабарски превод у научну сврху неупотребљив. Тако онај који купи ово издање, незнањем и нестручношћу преводилаца бива преварен.

Када творци превода Сарајевског преписа буду у рукама имали цело критичко издање Законоправила Светога Саве моћи ће и сами да изврше поређење и виде у чему све то њихово издање заостаје за радом Миодрага Петровића. Моћи ће да увиде и сву своју немоћ, неозбиљност и недовољно знање за један овакав научни посао, што потврђује и текст реаговања. Зашто је недостојно издан текст Законоправила кривотворење? Ако је читалац ускраћен за веродостојан превод, то јест ако је изневерена садржина, лепота и изражајност Савиног изворника, шта је то него превара и кривотворење. Шта је избегавање навођења Петровићевих радова у вези са Законоправилом, него скривање (фалсификовање) резултата свих досадашњих истраживања овог књижевноправног споменика, међу којима су проучавања М. Петровића најтемељнија и најплоднија.

Љубав према ближњем „не радује се неправди, а радује се истини“, каже мудри апостол (1 Кор 13, 6). Чему се радују потписници саопштења Светосавци, светосавље и Свети Сава – неправди или истини, ако се пред јавношћу правдају за свој лакомислени подухват и аутора осврта који није похвала њиховом труду називају клеветником само зато што се у вези са радом на критичком издању Законоправила осмелио да каже нешто о једној неправди, о околностима у којима је оно настајало и са којима је преводилац морао да се носи упоредо са изазовима превођења. У духу благе јеванђелске речи: ако сви ућуте, камење ће повикати (Лк 19, 40).

Још више жалости и брине то да се творцима превода Сарајевског преписа причињава „једно мњење које у српском друштву влада код оних који знају за Законоправило“, а оно „држи и аутора клеветничког текста Кривотворење ‘Српског Јеванђеља’„. То „мњење“ се огледа у томе да се Законоправило „доживљава… пречесто као идол“. Нико и никада пре ове „у Богу сабране групе православаца“, са жељом да ту књигу преведе на савремени српски језик, није Законоправило Светога Сава назвао идолом, нити идолопоклоницима оне који би да га врате на место које му вечно припада у српској култури. Нигде нисам наишао на омаловажавање Савиног дела као у овом невешто сроченом саопштењу: „Светосавски номоканон, Крмчија или Законоправило је збирка закона, тумачења, понеког писма и упута. Позвани смо да га примјењујемо, а не да му се као таквом клањамо“.

Ђорђе Крстић, Свети Сава благосиља Српчад

Рашком eпископу Григорију II, нпр., било је потребно десет година да уради препис у литератури познат као Рашки препис, који је започео у Хиландару 1295. године, а довршио у Расу 1305. (данас у Москви), једини у целини сачуван, који дабарска група није ни видела. Чему је била потребна журба (ради црквеног јубилеја!?) и коме се толико журило да се по сваку цену преведе и изда превод Сарајевског преписа ако је тек „збирка закона, тумачења, понеког писма“, пре него што се објави цео превод Иловичког преписа, чијих је уводних шест и 47 основних глава (а то није „дјелимични превод“) објављено?

Чему трчање пред руду са неким својим преводом када превод М. Петровића у форми критичког издања (за које су коришћена још три преписа: Рашки, Сарајевски и најмлађи Морачки, у Патријаршијском музеју), са напоредним српскословенским текстом, то јест Савиним изворником, и критичким апаратом испод двостубачног текста, представља узор како тај наш историјски споменик првог реда треба издати? Свакоме се од нас даде благодат по мјери дара Христова (Еф 4, 7).

Чему ова проповед са амвона, без икакве везе са егзактном науком, а преношење Законоправила Светога Саве са српскословенског на језик наш садашњи јесте егзактна ствар, и падање у грех неоснованог етикетирања аутора критичког осврта као идолопоклоника Законоправила? Откуд то привиђање идолопоклоника највеће српске књиге, која је заиста поштована као Свето јеванђеље! Сам назив „Српско јеванђеље“ стављен је под наводнице, а доживљена је тако јер су помоћу те књиге, од прве до последње реченице прожете духом Христове науке и божанском мудрошћу њеног састављача, давно је то уочено, Срби уређивали целокупан живот, државну администрацију, обликовали свој карактер и народносну свест, потврђивали припадност источном правоверју. Каква су то чеда Савина данас која у јавни говор о Законоправилу уносе речи: идол, идолопоклоник, клањати се! И с којим циљем? Смета ли им и сам Свети? Не рече ли не тако давно један владика да је уместо спомен-храма на Врачару требало градити болнице? Је ли Свети Сава у својој безмерној љубави према цркви и народу икада могао помислити да ће имати такве следбенике који ће говорити не само то, него и да каноне треба обесити мачку о реп, а у гневу викати да је његов номоканон јеретичка књига?



Categories: Разномислије

Tags: , , , ,

Оставите коментар