The Saker: Протести дрмају трон недодирљивог тиранина у Србији

Нереди на улицама Србије до крајности су замрсили и отежали успјешно привођење крају јединог преосталог налога који Вучић још није испунио – потписивања независности Косова 

Александар Вучић показује фотографије повређених полицајаца (Фото: Танјуг/Драган Кујунџић)

(The Saker/Степски соко, 10. 7. 2020)

Од нашег сарадника из Србије, с лица мјеста

Режим једног од два посљедња европска тиранина (погодите гдје је други; да Вам помогнемо: и тај је на Балкану) уздрман је великим изливом народног незадовољства и непослушности током посљедња два дана. И поред своје бајне вјештине за прављење смицалица, Александар Вучић, тиранин о ком је ријеч, прерачунао се преозбиљно схватајући своју способност застрашивања народа ком су га прије осам година на власт махинацијама наметнуле западне обавјештајне службе.

Непосредни окидач за народни устанак био је утисак овог аутократе да се и даље може неограничено и некажњено играти мачке и миша затварајући народ, што је почео прије неколико мјесеци, по објави присуства вируса у Србији. Корона је Вучићевој поремећеној психи дошла као поручена. Окруживши се кликом медијских шарлатана који су добро осјетили садистичке склоности свог газде и били вољни да свему придају вештачку глазуру научности, Вучић је једва дочекао да примијени најстрожи, кинески модел. Током наизглед бескрајна два и по мјесеца, становништво је било подвргнуто бруталном режиму затварања које се током појединих викенда, укључујући онај на који је падао православни Васкрс, протезало на 96 часова кућног притвора. Али кад је у јуну одозго наложено да се наставе припреме за „изборе“ ометене короном, позери у улози љекара спремно су прогласили да је захваљујући Вучићевом генијалном поступању у ванредном стању Србија „побиједила“ корону.

Избори за скупштину тријумфално су инсценирани 21. јуна, а Вучићева странка је – нимало изненађујуће – добила двије трећине мјеста, док је остатак удијељен сателитским политичким скупинама. Испоставиће се да је овај дирљив израз народне захвалности за добро одрађен посао у погледу короне био стратешки непроцјењив ради омогућавања Вучићу, већ до грла у тајновитим преговорима да стави потпис и на формално одвајање окупираног Косова од Србије, да искористи преваром стечену тоталну контролу над Скупштином у сврху промјене Устава која би му омогућила да „легално“ управо то и учини.

Протест у Београду (Фото: Getty Images/AFP/A. Isaкovic)

Мислећи да је то и постигао, арогантни тиранин сe потом преиграо. Генијални доктор Вучић, разумије се, није ријешио питање вируса, већ је оно наставило да кључа испод површине (број заражених и умрлих грубим лажирањем је умањиван), а болничка инфраструктура у Србији доспјела је на ивицу пуцања. Вучић је зато у понедељак обзнанио једину терапију коју је у стању да наметне – бруталну силу. Запањеној нацији, која се тек почела опорављати од два и по мјесеца кућног притвора, уз то дубоко пониженој грубо лажираним „изборима“, објавио је да ће од петка поново наметнути затварање и присилити велике дијелове становништва, у почетном ступњу отприлике једну трећину, да се вакцинише.

Али то је била сламка која је камили сломила кичму.

У сриједу прошле недеље гомиле су се почеле окупљати пред скупштинским здањем да би бурно изразиле неслагање с тираниновим плановима.

Запањен неопростивим чином увреде величанства од стране својих хелота, видно уздрмани Вучић прави други гаф у два дана: поново се појављује на телевизији с националном покривеношћу називајући протестанте фашистима, наводећи да међу њима има и оних који вјерују да је земља равна плоча. То је било у сриједу у 3 поподне. Три часа потом, око шест навече, још већа гомила почела се окупљати испред Скупштине. Али, била је спремна и Вучићева цивилна паравојска, појачана кохортама убачених провокатора с налогом да изазову инциденте да би полицији пружили изговор за насилно гушење протеста. Напетост у ваздуху могла се сјећи ножем. Скупине режимских хулигана постављене су на неколико мјеста недалеко од скупштинског трга, спремне да прискоче у помоћ снагама „реда и закона“ кад им се нареди. Док је гомила у Београду скандирала против тиранина, сличне вијести стизале су и с улица Новог Сада, Ниша и других српских градова.

Шта сад чека Вучића? У прошли четвртак је ноншалантно одлетјео у Париз (колега му Чаушеску летјео је за Техеран недуго прије судњег му дана) да с Макроном разговара о договорима о Косову. Како год даље текао грађански отпор режиму, Вучић је за та два дана непоправљиво политички рањен. У очима својих покровитеља из НАТО, погођен је у најболније мјесто. Изгубио је легитимитет да представља Србију, због чега ће га, ма како се званично представљао, гледати као неког ко нема овлашћење да потпише било какав споразум којим ампутира 15 одсто државне територије и одриче се срца њене културе и духовности.

Нереди на улицама Србије до крајности су замрсили и отежали успјешно привођење крају јединог преосталог налога који Вучић још није испунио – потписивања независности Косова – послије ког ће постати баласт својим западним покровитељима, који ће га се отарасити и прије но српски народ буде у прилици да га ухапси. Западу је био потребан наизглед јак српски вођа с привидом подршке у народу који ће спровести тај подли чин, после чега би они рекли pacta sunt servanta (међународни уговор обавезује потписнике, нап. Стања ствари), намећући тиме обавезу и онима који дођу послије Вучића. Сад, међутим, читава та операција дјелује знатно мање извјесна, и чак и да Вучић по налогу нешто и потпише, његов потпис знатно губи на тежини и у законском и у политичком погледу.

Вучић је сатјеран у ћошак. Буде ли истрајавао на обавези према својим западним покровитељима да у име државе Србије и формално прихвати силовање поводом Косова, немири у посљедњих неколико дана биће мачји кашаљ у односу на оно што га у том случају чека. Настави ли да одуговлачи с обећаним чином издаје и покуша ли се повући из фаустовске погодбе коју је склопио да би дошао на власт и добио одријешене руке за пљачку, разбјесниће своје иностране менторе. А он одлично зна шта то значи.

Скоро да се човјек над њим сажали.

С енглеског посрбило, скратило и приредило: Стање ствари



Categories: Посрбљено

Tags: , , , ,

3 replies

  1. „… разбјесниће своје иностране менторе. А он одлично зна шта то значи.“
    Да зна! Потпише се и оде тамо где су и заслужни отпораши!
    И шта даље?
    Кажу да је неко (наводно Сорош 1991. год.) рекао да ће се грађански рат у Југославији завршити грађанским ратом у Србији. Ја додајем уз интервенцију НАТО пакта (сви суседи ће хтети да са леша откину шта се може).
    Има ли решења?
    Наравно, али то морају да раде професионалци.
    У народу постоји огромно незадовољство свим и свачим, али ту енергију морају да воде и усмеравају родољуби од заната.

  2. Као и обично, аутор прецизно и недвосмислено раскрива погубност деловања управљачке врхушке по државне и народне интересе Србије.

    Приметио бих ипак, да аутократски стил Вође није од суштинског значаја па га не би требало ни потенцирати. Самодржац може бити од веће ползе за свој народ, у мери која превазилази било какве „демократске“ или друге облике владавине.

    Поента поражавајућег деловања садашњег владаоца и његовог режима је у произвољности, дилетантизму, и осионости коју демонстрира над сопственим народом и спремности да сарађује са српским крвницима, чије су слике на криминалним потерницама Интерпола, и са њиховим налогодавцима.

    Једино „достигнуће“ ове врхушке у деценијском мрцварењу Србије је пљачка за сопствене и стране интересе остатака државних и народних добара што су преостали из доба претходних гаулајтера.

    Антагонизам између садашњег нарастајућег народног бунта и притиска нестрпљивих налогодаваца Вођа решава тако што специјалне антитерористичке јединице употребљава против свог народа док води „преговоре“ око Косова и Метохије. Какав апсурд и трагедија.

    Али, довољно је само да проради чак ни пуна свест ни савест, него само мало родољубља и здравог разума оних који руководе још увек делотворним ефективама државне присиле па да се пирамида криминалног насиља над народом сруши као кула од карата.

    У Црној Гори су припадници полиције давали оставке не желећи да учествују у сопственом самопонижавању тукући своје рођаке и суседе чији је једини злочин икона у рукама и ход у литији.

    Ниш је показао да је таквих и овде у Србији.

    Испред нас је раскрсница — или народна слобода у сувереној Србији и Црној Гори, или робија зомбификованих манкурта у колонијалном Србистану и Карадагу.

    Народе, пробуди(мо) се!

  3. Neko mu drma kavez?

Оставите коментар