Вељко Ђурић Мишина: Непозната епизода из Другог светског рата – српска деца на опоравку у Швајцарској

Влада Милана Недића и српски Црвени крст успели да добију сагласност од представника немачке  окупационе управе у Београду да средином марта 1942. превезу 565 српских малишана до Швајцарске

Српска деца су боравила 1942. у предграђима Лугана

После приказивања документарно-играног филма Дане Будисављевић „Дневник Диане Будисављевић“ у медијима се појавило мноштво података о акцији Аустријанке удате за Србина. Дианин супруг Јулије, из старе српске личке породице, био је угледни лекар и професор на Медицинском факултету у Загребу. Мало је познато је да његов рођени брат Срђан био министар за социјалну политику и народно здравље у Југословенској краљевској влади која се после војне капитулације априла 1941. године скрасила у Лондону. Његов помоћник био је ожењен женом која је лично познавала Диану! Нашавши се далеко једна од друге, оне су на посебан начин успоставиле посредну везу у пружању помоћи српској деци у Независној Држави Хрватској. Како је југословенска влада била под будним оком Британаца, јасно је да за њих није ни било неке тајне. Тако је било и кад је у питању помоћ српској деци.

Југословенска влада дознала је шта се све збива са прогоном Срба у Независној Држави Хрватској, али није много чинила јер је у њој седело и неколико Хрвата. Ипак, Југословенски црвени крст чинио је колико је могао, нарочито око пописа војних заробљеника у Немачкој и Италији и слања извесне помоћи у храни.

Вељко Ђурић Мишина

Значајна улога Богдана Рашковића

Нема поузданих података када је Милан Недић започео серију молби немачкој војно окупационој управи у Србији да му дозволе пружање помоћи српском народу који страда у Независној Држави Хрватској. Један од сарадника од поверења био је Богдан Рашковић који је више од десетак пута боравио у разним крајевима Ендехазије у нарочитим мисијама, и сваки пут у пратњи немачких обавештајних официра. Рашковић је посетио надбискупа загребачког Алојзија Степинца, био са Дианом Будисављевић, прикупио на стотине и стотине имена заточених Срба свих узраста и предлагао шта чинити.

Немци су због добрих односа са Хрватима вагали шта ће и колико помоћи Недићу у намери да спасава Србе. Постоји више догађаја када су се понели сасвим другачије од оног шта као стереотип понављамо више од седам деценија. Ово што следи је само један пример (који не потврђује правило). Прича је заснована на аутентичној архивској грађи и доступна је истраживачима.

Трунка хуманости у мору злодела

Влада Милана Недића и српски Црвени крст успели су да добију сагласност од представника немачке војно окупационе управе у Београду (о чему су они нешто раније тражили мишљење од својих надлежних у самом врху у Берлину, од Владе и Црвеног крста) да средином марта 1942. године посебном композицијом превезу 565 малишана до Швајцарске. Немци су условили да се о том после не сме обзнанити ни једна једина реч нити да деца дођу у додир са југословенским грађанима који су тамо нашли уточиште. Посебно су инсистирали да Југословенска краљевска влада не сме ни на који начин да буде укључена и нагласили да ће у супротном све зауставити. То су пренели Швајцарцима, а они о томе известили представнике Краљевине Југославије. Вреди истаћи да је услов испоштован. Југословенске дипломате поклонили су знатну суму новца швајцарском Црвеном крсту и то је било строго поверљиво урађено.

Факсимил преписке о збрињавању српске деце на тромесечном одмору (Извор: Између сна и јаве)

Операција је одложена за мај јер се у међувремену искомпликовала набавка композиције и маршрута пута. На крају је пронађено решење па су деца путовала преко Независне Државе Хрватске и Италије и у Швајцарску стигла 1. јуна 1942. године. По доласку 453 малишана (од тога 164 девојчице и 289 мушкарчића, старости између пет и десет година) смештени су у четири логора у близини Лугана у којима је било жена које су знале српски језик и неколико римокатоличких часних сестара. Лекари су прегледали свако дете и о обављеном послу известили домаћина, а они су о томе дискретно обавестили Југословене: деца су опорављена, здравље је на завидном нивоу, нема заразних болести.

Опоравак прве групе деце Швајцарцима је био повод да предложе Југословенима да још неколико група деце од по 500 малишана доведу из Србије на три месеца у истој швајцарској композицији којом се враћа претходна група, што је било прихваћено. Југословени су предложили да наредну групу чине 500 малишана болесних од туберкулозе, али су Швајцарци одбили под изговором да би опоравак трајао од шест до девет месеци! На крају је договорено да у наредној групи буде 400 здравих малишана и 100 болесних!

Знак швајцарског Црвеног крста који је удомио српску децу из Краљевине Србије и НДХ

У међувремену, у швајцарским новинама објављене су две кратке репортаже о српској деци. Остало је објављено да су деца пред новинаром одиграла „Косовско коло“.

Сачувана и доступна архивска грађа не пружа податке када је враћена поменута група и да ли је организован транспорт за следеће. Зна се да су Швајцарци сазнали од Немаца да не дозвољавају нови транспорт.

Готово осам деценија касније, ова операција се први пут помиње у српској јавности. Остаје питање: зашто се све то крило после рата! Највероватније комунистичким властима то није ишло у прилог јер би се знало да је политика Милана Недића била одвећ вишеслојна! А то значи да је неко знао вредност те документације Југословенске краљевске владе и владе Милана Недића и није је уништио већ намерно склонио у некакав запећак да би је неко, кад-тад пронашао и показао јавности.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Између сна и јаве, 30. 6. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , ,

7 replies

  1. Машина ово је од значаја за злочин у НДХ исто као кад би неко сад доказивао да си бољи историчар зато што си рецимо члан заједнице п****. Човече, знамо зашто си ту где си, знамо чему служиш. Ако немаш шта паметно да кажеш, ћути.

    Свиђа ми се

  2. Ma , sjajno.Ovo si sigurno znao .Što ti ovo ne objavi kao veliki poznavaoc srpske istorije za vreme ndehazije.
    Kad sve znaš što ne napisa konkretno o čemu se radi.
    Deluješ mi kao bot pripravnik pa jhoš čekaš sendvić.

    Свиђа ми се

  3. До сада је свако могао да прочита ко су у 1. и 2. Светском рату били Немци, Хрвати, Католичка црква, „савезници“ са запада… Њихов болестан мозак се одсликава на многим нивоима. Један од нивоа је и „киднаповање“ српске деце под видом помоћи.
    Помоћи ћемо им али да доведете здраву децу (добро може 100 болесне чисто да буде да смо их и лечили), да се ништа не објављује, да не питате више за њих и да их не тражите више. Наравно да нема документације о именима и презименима да се тој деци каже после ко су и одакле су, које су вере. Биће лепи католици, са западним именима и испраног мозга.
    Имали смо такву „помоћ“ и од Турака. Водили су децу у јањичаре, дали су им чисту одећу и обућу, храну, смештај, плату… Па куд ћеш више.

    Свиђа ми се

  4. Никола Милованчев да се огласи поводом овог писанија аутора!

    Свиђа ми се

  5. ,,политика Милана Недића била одвећ вишеслојна“???!!!
    Мишина се похрватио до костију!!!

    Свиђа ми се

  6. Дугујемо захвалност г Мишини и г Милованчеву за ове драгоцене текстове о спасавању српске деце током рата, 1942 год

    Из њих сазнајемо шта су влада Милана Недића у Србији и влада у Лондону учинили да би децу послали на опоравак и лечење у Швајцарску.

    Као што је херојски подвиг Диане Будисављевић био скривен од комуниста, тако је и ово спасавање деце било потпуно непознато. Г Мишина је приложио писмо Министарства здравља датирано из 1942 год, које је деценијама лежало скрајнуто у Војно историском институту ЈНА, вероватно неприступачном за историчаре.

    Из текстова сазнајемо и имена људи које су комунисти стрељали или послали на робију зато што су на разне начине помагали избеглицама из НДХ и заробљеницима у немачким логорима.
    “Народни суд” их је “у име народа” прогласио “народним непријатељима”.

    Свиђа ми се

  7. Текстови г-на Мишине и г-на Милованчева на тему слања српске деце на опоравак у Швајцарску за време немачке окупације Србије 1941-1944 г. осветљавају минимални делић догађаја који су систематски скривани за време срамне и одвратне комунистичке диктатуре, и за сваку су похвалу. Да је среће, било би и више таквих.
    Да ли су напори генерала Недића да се омогући слање те деце на опоравак били за похвалу, или за критику и презир и ниподаштавање, као што, очигледно, сматрате ви: @ Нико као Милов @ Марко @Сима @Perar @Ма, сјајно, и да ли – ако не цените г-на Мишину (а у целини, не ценим га баш ни ја), онда сматрате да било шта што он напише – ма била то и истина, мора да се пљује и ниподаштава? Да ли ви заиста сматрате да влада генерала Недића и он сам нису ама баш ништа урадиле у оном времену у коме су деловале да би се спасло шта се спасти може? Зар не схватате да је он, свесно се жртвовавши за Србију, за оно време – био најбоље што се тада Србији могло догодити? Да је хтео, могао је захтевати да буде отпремљен у заробљенички логор и тако дочекати крај рата, оставивши да се окупирана Србија подели међу немачким сателитима, и то било боље, зар не?
    Ако је тако, онда користим прилику вам честитам ваш данашњи „велики“ празник 4. јул , као и предстојећи 7 јул – дан “устанка“ народа и народности Србије, са вашим омиљеним покличем: “За домовину – с Титом напријед!!“ На здравље вам!
    @Деда Ђоле, ми смо далеко од тога да будемо истомишљеници, и са Вама се ретко слажем, али у овој прилици, са овим Вашим коментаром: 100%.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s