Албанске царине су биле реципрочне мере за српску саботажу већег броја признања независности „Косова“. Престаните са саботажом – ми престајемо са царинама. И Вучић тако учини

Слободан Самарџић (Фото: Соња Ракочевић)

Започео је последњи чин Вучићеве предаје Косова и Метохије лажној албанској држави „Косово“. Треба очекивати најцрњу кампању са лајтмотивом – „ми ту ништа не можемо“. Додуше, у режиму апсолутне неодговорности, какав је Вучићев, српско јавно мњење готово се навикло на званичну пропаганду која врховниково служење спољном диктату преобрће у објективну нужност и стога лично жртвовање. Тако: Бриселски споразум (2013), ултиматуми ММФ у вези буџетске дисциплине (континуирано од 2012), појачана сарадња са НАТО-м, пасивност поводом дискриминације Срба и угрожавања СПЦ у Црној Гори, избегавање руског посредовања у питањима Косова и Метохије и много тога сличног. Врховникова пракса „добар слуга зао господар“ давно је откривена, али то је белодано у једној анестезираној јавности у којој преовлађују они немоћни, пасивни, купљени и застрашени.

Последњих дана нарочито је агресивна кампања поводом отварања последњег чина предаје. Зар се, у име унутрашњих интереса домаћег западног фаворита, није могао сачекати довршетак избора, тек да му се непопуларним поводом не поквари изборна кампања и недајбоже резултат. Али, када се боље размисли, зашто би се одуговлачило када се унапред зна не само победник избора него и његов јединствени тријумф. Када постоји странка која изборни процес држи у својим рукама, тј. господари и својим и туђим гласовима, онда је све у реду. Ради формалности, када је изборни резултат унапред познат, не треба губити време, тим пре што је „Косово“ канда превазишло кризу одбијања. Амерички посредник је нетом ослобођен других функција (амбасадора у Немачкој, координатора обавештајне заједнице САД), а посредник ЕУ чека к`о запета пушка, толико нестрпљив да најављује динамику преговора која се мери месецима а не годинама, тек да задовољи савезничку америчку страну.

Ричард Гренел, Хашим Тачи, Роберт О’Брајан и Александар Вучић у Вашингтону (Фото: Твитер налог Хашима Тачија)

Ако је и албанска страна спремна на разговоре, после толико чекања и умољавања, ваљда је свима јасно да се Вучић ту ништа не пита. Али, његов преговарачки ентузијазам не да пада него, напротив, расте. Ако не звучи противречно, а звучи – он тамо иде радо али невољно. Али, у пракси ипак постоји објашњење: иде радо, јер ће коначно одужити обећање које је дао западним учесницима на почетку мандата (2012) – да ће признати тзв. Косово; иде невољно, јер није сигуран да ће му белосветски преваранти којима се обећао дати бар нешто чиме би у домаћим околностима могао да правда признање. Јер, за ових осам година он није успео да народ Србије убеди у то да је покрајина држави камен о врату на њеном европском путу. У међувремену се показало да је народ неосетљив чак и на добру трговину те врсте (покрајина за чланство у ЕУ), а да не говоримо о испарљивости те трговине свих ових година. Али, авај, западњаци то не држе као олакшавајућу околност за изостанак обећаног, а Вучић то зна боље од свих. Ипак, поштено говорећи – они су одржали своје обећање и дали му одлучујућу потпору за диктаторску власт, а он није одужио своје. То је, наиме, њихов „дил“, а прича о Косову и Европи само средство да се он сретно спроведе.

Сада смо сведоци спадања и последњих комада доњег рубља. Чим је нова влада тзв. Косова укинула „мере реципроцитета“ на увоз робе из Србије (6. јуна), Вучић је извршио још једну, али тактички значајну, малу капитулацију пре оне коначне. У интервјуу за Прву ТВ истог јутра је рекао: „Србија престаје са кампањом отпризнавања независности, јер ће косовски званичници престати на 90 дана да траже пријем у Интерпол и Унеско“. Све што је овде речено, сажето и ефектно илуструје капитулантску политику српских власти и њеног челника, која је до те мере погубна и безочна да нас опет (по ко зна који пут) уверава у конзистентност једне издајничке стратегије.

Најпре, треба скренути пажњу на лакоћу прихватања албанске фикције о „реципроцитету“. Од када су власти косметских Албанаца увеле драконске царине на робу из Србије (новембар 2018), званични став Србије био је да је то једнострани чин. Значи, ако би се могло говорити о реципрочним мерама оне су могле да следе само од стране Србије, што би било крајње легитимно, јер је, као што се овде тврдило, управо „Косово“ донело једностране мере. Данас знамо не само да Србија није увела никакве реципрочне мере, што је свакако морала, него је из уста свог председника сазнала да су мере „Косова“ заправо биле „реципрочне“ а не једностране, што значи – оправдане. Зашто оправдане? Зато што су те мере наводно, како је албанска страна тврдила, биле реакција на деловање Србије у правцу поништавања одлука једног броја држава о признавању независности Косова (укупно њих 18).

Административни прелаз Јариње (Фото: КоССев)

Разуме се да током ових дипломатских активности званичници Србије нису сматрали да је са стране Србије реч о једностраним и нелегитимним актима, будући да су они нормална реакција на једнострано проглашење независности од стране косметских Албанаца. Ако су неке службе током ових година нешто рационално радиле, значи у корист националних интереса, онда је то управо ова активност. Она не само да је била државничка и у том погледу успешна; она је била и противречна политици предаје Косова и Метохије од Бриселског споразума наовамо. Разуме се да косметским Албанцима то није одговарало и они су само за владе Александра Вучића покренули већи број недопустивих и једностраних акција – како са становишта Резолуције 1244, тако и са становишта мандата свих међународних мисија у Покрајини од 1999. до данас – оснивање оружаних снага, слање специјалне полиције у четири северне општине, освајање језера Газиводе и тамошње хидроцентрале и др. Наше власти на све ово реаговале су млако и млитаво, све док није уведена висока царина на робу из остатка Србије, када су тзв. преговори о признању били прекинути.

Сада, из цитиране Вучићеве изјаве видимо да је једина државничка активност Србије била заправо тактичке природе и да су Албанци заправо, када је реч о постављању Србије, били врло успешни у својој серији једностраних потеза. Најпре, Вучић амнестира једностраност aлбанске царинске политике према Србији тиме што повлачи политику „отпризнавања“ (не знам ко је сковао овај језиви израз). Значи, Албанци су ипак деловали „реципрочним мерама“, што је српска званична страна стално негирала. Јер, они нису једнострано укинули царине, као што је то од њих тражено, већ су за то добили оно што су том једностраном политиком и тражили, а то је да Србија прекине са дипломатијом поништавања признања. Да је реч о тајно направљеном „дилу“ говори синхронизација деловања „Приштине и Београда“. Они укидају царине, ови укидају дипломатску кампању. То што је Вучић страшно запретио роком од 90 дана за који Албанци треба да прекину са захтевима према Интерполу и Унескоу, припада самом „дилу“. Јер, увек када он има проблем да Србима нешто протури, Западњаци му допусте неку језичку заврзламу (као оно – није признање него „обавезујући правни споразум о свеобухватној нормализацији односа“; са поруком, ето ти па гурај).

European Forum Alpbach / Andrei Pungovschi / Flickr

Вучића нису више питали да ли је скувао жабу, него су му дали рокове, сада сигурни да је са Албанцима све у реду. Зато он сада `ладно прича о „реципроцитету“ уверен да народ ни не разуме шта то значи. Да је реч о језичком уваљивању, говори чињеница да ових дана српски медији опуштено извештавају да је влада „Косова“ укинула „реципроцитет“. Па, о каквом и којем „реципроцитету“ је реч? Одговор је: о ономе о којем су Албанци стало говорили – царине су реципрочне мере за српску саботажу већег броја признања независности „Косова“. Престаните са саботажом – ми престајемо са царинама. И Вучић тако учини.

Сада, када би требало да је јасно да је Дачићева дипломатија била само тактика, можемо очекивати још масније преваре. Рецимо, попут оне Агатонове у Ожалошћеној породици да је млади адвокат наследнице покојниковог имања његов ванбрачни син.

Опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 7. 6. 2020)

Categories: Преносимо

Tags: Александар Вучић, КиМ, Слободан Самарџић, повлачење признања Косова, признање Косова