Немачки медији: Никад мање људи није изазвало веће ломове него приликом ове кризе са короном

Тренутних 27.000 критичних случајева су погонски мотор текућих екстремних политичких мера, незабележених у историји кад су пандемије у питању

Пуста метро станица у Хамбургу (Фото: dpa)

(Deutsche Wirtschaftsnachrichten, 27. 3. 2020)

Предузеће за информационе и финансијске услуге Солвекон инвест (Solvecon Invest) у свом последњем извештају даје занимљив коментар поводом пандемије короне:

Изузев у случају ратова, никад мање људи није изазвало веће структурне ломове него приликом текуће кризе са короном. Ови преврати већ имају знатне последице. Скрећемо пажњу на свој извештај од 17. марта.

Друкчије речено, политика допушта да отприлике 530.000 потврђених случајева короне у целом свету (од тог око 122.000 оздравило; незванични бројеви су већи, што степен смртности чини мањим) и досад око 24.000 смртних случајева (у Немачкој је 2018. од грипа умрло 20.000 људи) „одређују“ слободу кретања и привредне и егзистенцијалне околности осталих 7,7 милијарди људи.

Према наводима стручњака, пет посто оболелих показују тешке симптоме. Другим речима, тренутних 27.000 критичних случајева су погонски мотор текућих екстремних политичких мера, незабележених у историји кад су пандемије у питању.

Брзина ширења заразе изван Кине још увек није смањена. Ризик за старије и од раније болесне људе и даље је висок (као и код обичног грипа). Наводи се да би ове друштвене скупине требало одвојити од остатка друштва ради добијања на времену за проналажење изгледних средстава за лечење. Према наводима стручњака, то би требало да се деси најкасније до средине 2021. До тад се планира драстично повећање броја испитаних да би се уопште могло утврдити стање и сагледати примереност политички донесених екстремних мера.

Има ли смисла ризиковати здраве привредне структуре и стабилност друштва екстремним политичким поступцима попут тренутних? Нипошто. Било би ван памети од једне привремене кризе стварати егзистенцијалну кризу светске привреде са дестабилизујућим последицама по целокупно друштво. Колико би мртвих то имало као исход? И колика би била политичка нестабилност с најтежим последицама по становништво?

Краткорочно (две до највише четири недеље) има смисла обуставити друштвени и привредни живот јер се тиме ствара могућност одговорнима да боље контролишу ситуацију са заразом и да вирус не би био једини чинилац који одређује стање у друштву, привреди, медијима и најзад у политици. У том смислу би се успех Кине могао схватити као смерница. Нагласак је на појму краткорочно. Тај кратки рок мора да се искористи за оптимизацију здравствене инфраструктуре.

На средњи и дужи рок, међутим, мора се довести у питање и да ли садашња здравствена инфраструктура испуњава постављене захтеве. Број смртних случајева у САД и Уједињеном краљевству (где здравствена служба добија недовољно новца од државе) у том погледу говоре томове. Зар у политици нема питања која би се могла поставити на темељу друштвенополитичких потреба уместо на начелу максималне добити? Зар то на крају крајева није драстично јефтиније од недавно уведених буџетских мера? Данас виролози (који су се у прошлости неретко знали преварити у процени, нпр. у случају свињског грипа) и медији одређују расположење које се одражава на друштво, економију и политику.

Дигресија као повод за размишљање: колико је људи током протеклих векова дало животе да бисмо дошли до данашњег степена слободе у западним друштвима? Колико је друштво склоно да одустане од тих слобода због једне привремене здравствене претње?

Са немачког посрбило: Стање ствари



Categories: Посрбљено

Tags: , , ,

Оставите коментар