Александар Б. Ђикић: Круна вере и корона невере

Ако су опадачи умислили да су Цркви овиме задали смртни ударац, заборављају да ни „васкрсења не бива без смрти“

Александар Б. Ђикић (Фото: Соња Ракочевић)

Христос Воскресе!

Проводимо дане највећег празника, празника над празницима у своја или изнајмљена четири зида, по први пут не само у новијој, него и старијој, па и најстаријој српској историји. Да ли је то баш било потребно или не, можемо размислити. Некоме је свакако било потребно.

Они који сматрају да је мера притварања читавог народа и његове привреде била непотребна, не могу се начудити онима који и даље аплаудирају са тераса сопственом самохапшењу и предстојећој економској беди, а ови други пак те прве сматрају непријатељима државе или у најмању руку субверзивним елементима, јер хоће све да нас заразе, уз неизбежно: „Срам их било!“

Информације које и једни и други добијају са медија су пуне рупа, тако да остављају простора и једнима и другима да буду у праву. Потреба за правом информацијом покушава се задовољити на алтернативне начине и пре свега преко друштвених мрежа. А ту ће онај који не зна да разлучи праву од наметнуте информације, а таквих нас је већина, додатно бити слуђен.

Извор: НИН од 16. априла 2020.

Међутим за онога ко пажљивије прати медије, па и друштвене мреже, њихова анализа у овим данима ће га довести до поражавајућих сазнања о стању националне свести у Срба. Колико год мислили да не можемо ниже пасти – живот, медији, суграђани, нас демантују.

Одавно је било очигледно, а данас и онима којима то у почетку није било, да се убедљиво највише отровних стрелица и са медија и са друштвених мрежа одапело на Српску православну цркву и њене вернике. Цркви је налепљена стигма која је спојила све „ризичне групе“: вуханског шишмиша, пензионера, наше браће која рмбачи тамо негде да би слала коју цркавицу породицама и школовала децу… Напрасно је у јавном дискурсу управо Црква апострофирана као легло заразе која – због својих „примитивних средњовековних обичаја“ – жели да нас све зарази и да нас уведе у „италијански“ и „шпански“ сценарио. При том не објашњавајући, како је то Српска православна црква заразила Италију и Шпанију? А мора да јесте. Ко би други?

Карикатура Предрага Кораксића Коракса (Извор: Данас)

Како снег не пада само да покрије брег, и у овом случају се много трагова указало, и сви воде до једне пећине. Пре свега, у политичком животу сада са сигурношћу можемо рећи да – када су национални приоритети у питању – опозиције нема. Од политичких странака ни једна се није огласила у одбрану цркве, ни владајућа ни опозициона. Изузетак чини СП Двери, мада су и они водили рачуна попут оне коке која бежи од петла а води рачуна да не побегне предалеко.

Медијска слика је показала да ривалство и фингирано непријатељство између владиних и „опозиционих“ медија престаје када су националне вредности у питању. У нападу на цркву у истом су строју и Информер и Данас, и Пинк и Н1, у овом случају се „братство-јединство“ чува као зеница.

Такозвана „струка“ такође Православну цркву апострофира као највећу опасност по јавно здравље, јер како стручно објаснити да се вирус нарочито помамљује за Врбицу, Цвети и Васкрс, а да је другима данима мирољубив? Или како стручно „објаснити“ да је вирус много опасан у цркви, али је у Лидлу фин и васпитан?

„Струка“ рог за свећу може да прода неукима и нестручнима, а не ученима и стручнима. Права струка барата чињеницама а не бау-бау причама и вуду магијом. У свету се годишње објави на десетине хиљада научних радова из најразличитијих области: од утицаја 5Г мреже на љубичице до проучавања клемпавости код даждевњака. Међутим не постоји ни један научни рад који доказује штетност светог Причешћа. Како је то могуће? Како је могуће, с обзиром на оволику хајку на православље? Не може нико да ме убеди да није покушавано. Могуће је једино тако што се није могло научно доказати, а права струка се базира на научно доказаним чињеницама. Иначе није струка.

Ако један стручњак из „струке“, Бранислав Несторовић каже да забрана прослављања Васкрса није ништа страшно, јер се само одричемо „колективног крканлука“, онда онај ко се не забрине након тога сигурно не разуме опасност која се над православље надвила.

Посебно разочарање верника изазвало је и држање врха Српске православне цркве, који се у овом случају понашао као слон у стаклари, и најблаже речено као сервис горе поменутих чинилаца јавне сцене. Правдање да су и у Грчкој изразили сумњу у свето Причешће не може да се прихвати никако, а нарочито ако се зна да су се у Бугарској, Грузији или Белорусији сасвим нормално понашали. Није помогла ни молба интелектуалаца и јавних личности патријарху, нити молба Синода СПЦ. Ништа.

Ипак оно што највише може да разочара и да плаши, то је масовност, примитивизам и острашћеност припадника нашег народа богоборачки расположеног ових дана, а што се најбоље могло видети на друштвеним мрежама, где смо ми и главни уредници, и аналитичари и коментатори. Буквално смо са једне стране имали врло масовне, агресивне, мржњом задојене нападе на цркву и верни православни народ, а са друге стране покушаје да се мржњом заслепљеној богоборачкој маси објасни да греши. Таква поларизација је изванредно плодно тле за ницање злог семена, које сеју: политика, медији, „струка“…

У нападима на православни српски народ врло су присутне и јавне личности: глумци, естрадне личности, новинари, карикатуристи, афористичари… дакле они који могу имати озбиљан утицај на јавно мњење. Општи је утисак да је за сада овај цивилизацијски јаз „испод радара“, али се ових дана видело да је дубок, и да је само срећа да је (за сада) та поларизација у сфери сајбер живота, али је боље сада се њоме позабавити, него кад не дај боже изађе у реалан живот: на улице, факултете, школе…. То је друштвена одговорност свих горе поменутих сејача злог семена.

Као што се из свега да закључити, напади којима је изложено православље, а за које је у овом случају искоришћен оправдани страх од пандемије, долазе из исте кухиње. Постоји само једна је „пећина строга у којој живи баба-Рога“.

Али ако су опадачи умислили да су Цркви овиме задали смртни ударац, заборављају да ни „васкрсења не бива без смрти“.



Категорије:Српско православно стање

Ознаке:, , , , ,

6 replies

  1. Ratko Dmitrovic uvek bio licimerni ljigavac.

    Свиђа ми се

  2. Хвала за овакав текст. Мислио сам да почињем да одлепљујем

    Свиђа ми се

  3. Како снег не пада само да покрије брег, и у овом случају се много трагова указало, и сви воде до једне пећине
    ++++
    Уз сво поштовање за труд г-дина Ђикића, пре бих рекао, да сви трагови воде до једне велике-огромне септичке јаме.
    Пуне.
    Препуњене.
    Из које, свакога дана прелива.

    Свиђа ми се

  4. Као што рече Грешан, поштујем труд господина Ђикића. Немам дилеме да све што је написано тачно и недвосмислено указује на антисрпску делатност којом смо деценијама, готово читав век, изложени. Од Дрезденског конгреса и акција КПЈ, Усташког покрета, ВМРО, црногорских федералиста, преко деценија власти КПЈ па СКЈ, па све преточено у СПС, СПО, Демократску странку, Радикале, разноразне црвено-црне, жуто-црвене и данашње црно-црвене са примесама жутог коалиције.

    Понекада је неопходно указати на оно одакле опасност прети, а некада треба једноставно игнорисати. Дошли смо до тачке када то наше „тужакање“ и расринкавање оних лоших међу нама оставља осећај слабости, немоћи, безнадежности. Србин ни у ропству није такав. Србин је свестан своје снаге. Србин је непоколебљив у одбрани своје породице, своје државе, својих високих моралних начела. Србин је правичан, Србин је милосрдан, Србин не мрзи и не руши. Зато Србин не може да буде ни фашиста ни комуниста ни нациста. Србин је јак онолико колико је у свему овоме чврст и бескомпромисан.

    Долазим до тога шта сам заправо хтео да кажем. Доста је тога да плаћеницима доказујемо да то што пишу, говоре, глуме, певају није лепо ни истинито. Постоје људи који, попут господина Ђикића, имају знања и воље да пишу о значају и вредностима српског народа кроз историју и данас. У ту делатност треба укључити познате личности: спортисте, уметнике, јутјубере и све оне који су у стању да младе људе (и не само младе) заинтересују и наведу на размишљање о значају националне посебности. Очекујем да се придруже сви којима је љубав према својој земљи и свом роду у срцу. Новинари, учитељи, наставници, професори, свештеници, инжењери, лекари, писци, филозофи, историчари, археолози, музичари, војници, а пре свега родитељи.

    Ми смо своји на своме! Окупирани: да, побеђени: НЕ! Непријатељ је проказан и презрен. Пас лаје, ветар носи. Време је да скинемо окове, да одлучним кораком са Србијом у срцу, у погледу и на уснама, узмемо шта је наше.

    С’ вером у Бога, догодине у Призрену!

    Свиђа ми се

  5. Kasno je..posle nas nema ko drugi..

    Свиђа ми се

  6. Ако смо такви хулници боље да се не вратимо до године у Призрен.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s