Жељка Ћираковић: Ја сам кћер Светозара Ћираковића

И ја теби кажем, тата – када бисмо се сахрањивали усправно, не познајем никога ко би то заслуживао више од тебе

Светозар и Жељка Ћираковић (Фото: Фејсбук страница Жељке Ћираковић)

Сахранила сам оца прије пет дана. Умро је онако како је прижељкивао: спокојно, у сну. Хтједох само мало да прилегнем крај њега, само још мало да га држим за хладну руку која је мирисала на наранџе… Рекоше: „Нема се шта чекати. Мора се написати умрлица. Мораш отићи да изабереш ковчег.“

Морам отићи да изаберем ковчег…

„Кад умрем, Жељка ће се опростити од мене.“

„Забога, какве све глупости прича овај човјек! Какво умирање! И гдје си уопште чуо да ћерке држе говоре на сахранама“, љутила се мајка.

„Нигдје. Моја ће бити прва.“

Мени си задао најтежи задатак, тата. Али знам: никоме то не припада више него мени, јер ничији ниси више него што си мој, и нико не познаје твоја небеса и поноре боље него ја.

Нисмо се нас двоје никада вољели обичном љубављу оца и кћери: ми смо се прожимали онако како се прожимају крв и месо једног истог бића. Нити си ти мени икад био само отац – ти си ми био и учитељ, и психолог, мој суперхерој, моје огледало, и другарица. И сад… нисам само рањена: све ми је из груди опљачкано, све до темеља порушено, и крв ме боли за тобом, тата.

Кад су сахрањивали Мешу, Бећковић је рекао: „Када бисмо се сахрањивали усправно, ти би био један од првих који је то заслужио“. И ја теби кажем, тата – када бисмо се сахрањивали усправно, не познајем никога ко би то заслуживао више од тебе. Тако си и крст свој носио, и читав твој живот је био такав – усправан и честит. Зна то и она ријека људи – твоји пријатељи, другови, твоја браћа из Албаније, ученици, некадашње колеге, па и твоји неистомишљеници – знају то сви који су дошли да ти се још једном поклоне, и сви они који су преда мном застали да свечано кажу: „ПРИМИ САУЧЕШЋЕ ЗА ТВОЈИМ ВЕЛИКИМ ОЦЕМ“.

Није тебе, тата, никад било страх смрти. „Умрем – умрем, шта сад. Не бих ти пет пара дао.“ Ниси се ти, непоколебљиви, храбри, у свему племенити мој, ничега на цијелом свијету плашио сем једног: плашио си се ропства. Али не физичког заточеништва, већ духовних и умних ланаца, и до последњег дана јуришао си на њих. Читав твој вијек био је један непрекидни час о томе како се аутентично, с љубављу и слободоумно служи истини и врлини.

Светозар Ћираковић (Извор: ИН4С)

Против тог духовног и умног ропства борио си се и оне 2004. године када су тебе и твојих 26 колега протјерали јер сте одбили да трампите достојанство свог часног позива за масну вечеру. Тада су те и за државног непријатеља прогласили, ТЕБЕ који си волио ову земљу љубављу која никад неће бити докучива онима којима је пун трбух највиши циљ, а партијска књижица једини етички закон и најсветији идеал. Ја сам тада била дијете и нисам сасвим разумјела све о чему си ми тада говорио, али сам ти вјеровала на ријеч. Касније сам имала прилику да на најчувенијим свјетским универзитетима – Лајдену, гдје су се школовали Декарт и Спиноза, Санктпетербуршком државном универзитету, који нам је дао Тургењева и Бродског, и највећем од свих – Харварду, упознам неке од најбољих свјетских лингвиста и да са њима разговарам о цијепању језика у Црној Гори и твом страдању, и сви они би ми, сви до последњег, говорили исто оно чему си ме и ти учио. Више ти, тата, не вјерујем на ријеч да си био у праву. Сада ЗНАМ ДА ЈЕСИ.

Па ипак, твоја мисија ту није стала. Тамо гдје за тебе није било мјеста на огњишту твојих прадједова, нашло се мјесто у Албанији. Ниси ти тамо био некакав обичан учитељ – ти си био просветитељ, први учитељ српскога језика који је отишао у Скадар да описмени наш народ послије више од 70 година тишине. Борис Брајовић, Марина и Андријана Секулић, Гленда Матлија, Есма Сахати, Слободан Ђерга, Ванеса Дибра, Ертил Смакај, Анастасија Ајковић, Јасмина и Ивана Мартиновић, Хаџира Коплику, Редјон Цоњај – само су неки од преко 800 ђака који су прошли кроз твоју школу. Јасно је – нису то били само Срби, већ и Албанци све три вјероисповијести – и сви су те једнако вољели. Никада нисам била поноснија на тебе него кад бисмо заједно отишли у Скадар, и кад бих видјела како те, док пролазиш улицом, људи дозивају са свих страна и скидају капу да те поздраве. Ти си, тата, оправдао своје постојање, имао си се рашта и родити.

На последњем прегледу доктори су нам рекли: твоје срце је превелико за твоје груди (ваљда је и са срцем исто као и са снагом: што га више трошиш, више ћеш га имати). А ти си, тата, читав био сувише широк за овај свијет. Никад ниси ни био скројен за овоземаљске неправде и фарисејства. Ти си био Атикус Финч у Кафкином Процесу. Зато си свугдје био омиљен. Зато су те поштовали и они који те нису вољели, а вољели су те сви који су те познавали.

Не прође ни трен да ме не заболи што ти чешће нисам говорила да те волим највише на свијету. Волим те цијелим бићем, цијелом снагом, и душом, и мишљу својом. Хвала ти на најљепшем дјетињству које је једно дијете могло имати; хвала ти што си ме научио како се читају књиге и на библиотеци коју си ми оставио… Али више од свега, хвала ти што си ме научио да живим слободно, да се ни пред ким не сагињем и да мислим својом главом – то је највеће богатство и највећа животна мудрост коју један родитељ своме дјетету може предати. Ниси ти мене само родио – ти си ме створио овакву каква сам; све, све, СВЕ ТЕБИ ДУГУЈЕМ, тата. Ти си мој темељ, и крепост, и светионик. И док будем живјела, свуда ћу гласно са поносом говорити: ЈА САМ КЋЕР СВЕТОЗАРА ЋИРАКОВИЋА. Поносим се свим оним што јеси и свим оним што никад ниси био. И та земља којој смо те предали, то је онај свијетли гроб о којем је пјевао Змај Јакшићу:

„Око сваког светлог гроба
Прикупљо се живот нови,
Наследници светлог жара,
Купили се соколови,
Пијућ’ душом светле зраке. —
Јест. тако је, браћо драга,
Ти гробови нису раке,
Већ колевке нових снага!
И [мени] је, јаој, пао
Стегоноша дичног стега, —
Ал’ је сино гробак нови, —
Ви стојите око њега.
Ту погледа брат на брата,
П’ онда горе, п’ онда у се;
Груди дршћу, уста ћуте,
Али душе разум’у се.
Да л’ то снага ниче нова? —
— Даруј, Боже, благослова,
Да вас здружи братска слога,
Заветнике који с’ купе
Око гроба [Ћировога]!“

Била ми је највећа част, професоре Ћираковићу.

ТИ И САДА ДРЖИШ ЧАС.

Путуј с анђелима, тата, и нека Господ подари вјечни мир твојој ничим неукаљаној, благородној, несагледивој души.

Твој Ђуза-Ђузепе, и Мргаило, и Њако,
Твоја Жељка

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Жељке Ћираковић)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , ,

3 replies

  1. Боан текст из срца. Иште сузу.

    Свиђа ми се

  2. И ја пусти сузуе.Нисам знао да их имам више.У име Народа.

    Свиђа ми се

  3. Слава му! Једном сам видео овог човека, у манастиру Студеница.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s