Неко с другог спрата лупао је у окно – на мотци порука: „Тише, пишем!“
Борислав Пекић (Фото: Скриншот Јутјуб)
Ове године навршило се осамдесет пет година од рођења Борислава Пекића и пола века откако је роман „Време чуда“ на велика врата ушао у свет књижевности, а издавачка кућа „Лагуна“ управо је завршила објављивање Пекићеве целокупне књижевне оставштине. Странице које следе су омаж великом писцу.
„Ми не говоримо само речима, ми говоримо читавим животом.“ То је реченица коју је Борислав Пекић изговорио у интервјуу са покојним Александром Ћирићем („Време“, 18. март 1991).
Истргнуто из контекста, овако огољено, звучи то као опште место којима је Пекић био несклон, али је мало личности у Србији којима би ова дефиниција укупног прегнућа, па и књижевног, боље пристајала.
Одрастао сам у Улици проте Матеје, то је она што се од Славије пење до београдског Правног факултета. У њој је до одласка у Лондон становао и Борислав Пекић. Кућни број 20, други спрат.
У то доба, средином шездесетих, сви смо о сваком све знали. Сваки крај је имао своје приче. Легендарни Бора Костић, у херојско доба фудбала, кад се играло за хранарину, сваки дан је долазио на број 34 на ручак код тадашње куварице старог ресторана „Ловац“, и није се либио да дечацима пуца пенале у оближњем дворишту. Али, никад није пуцао јако.
Двојица људи, међутим, око главе су носили посебан ореол. Чика Воја, чијег се презимена не сећам, и Борислав Пекић. Био је ту у крају и неки Ждрока који је убио човека па допао робије, али ова двојица носили су ауру политичких затвореника.
Чика Воја, предратно десно крило БСК-а, страдао је истина по ИБ-у, док је Пекић, како се тада говорило, био у „Белим орловима“. Били су у свему сушта супротност. Воја није имао метар и седамдесет, а Пекић нам се, онако мршав, чинио екстремно високим, као мотка за подупирање конопца на којем је у дворишту висило опрано рубље.
Борислав Пекић (Фото: Породична архива породице Пекић)
Воја је свако мало излазио, из свог сутеренског стана, пред капију с бројем 27, држао под мишком спаковано ћебе, помирен с чињеницом да ће отићи у Падинску Скелу док кроз град не прођу неки важни гости друга Тита. Било је то театрално како и доликује једном десном крилу, док је Пекић ишао загледан увис. После ме је живот научио да схватим да је ишао усправније и више загледан уколико би мало више попио. Тек много доцније схватио сам зашто се увек појављивао из правца Крунске улице, тадашњих Пролетерских бригада (види роман Градитељи). Застао би понекад да погледа на дечурлију која је играла улични фудбал.
Тешко је данашњем читаоцу да замисли како је нама с тек развезаним пионирским марамама изгледало када се скоро сваки дан сусрећеш с народним непријатељима. За разумевање доба ваља рећи и да је омиљена расправа била ко је Титу ближи – Ранковић или Кардељ, док то Тито није сам одгонетнуо.
Године су пролазиле. Мислим да сам о Пекићу и од Пекића прочитао све што се могло прочитати и остао сам до данашњег дана запитан само над једним питањем. Зашто се човек склон демистификовању историје, политике, па и библијских чуда, дубоко свестан површности било каквог политичког ангажмана, укључио у оно, наоко превратно време, у потрагу за златним руном српске политике.
Верујем да није хтео да изда, дубоко свестан свих ограничења – побогу, већ је био остварен писац – идеју о вишестраначју и да одбије другове с којима се ухватио у коло промене тока друштвених односа. Мислим да је сматрао обавезом интелектуалца да говори „читавим животом“.
Седео сам после два пута с њим. У старом „Трандафиловићу“, близу некадашње Маглајске, слепе уличице на Врачару, која данас носи његово име. Није био бучан, осећао је „београдски лимб“ који га одвлачи од грозничавог писања, није учествовао у бучним кафанским књижевним надметањима иза којих остају анегдоте а дела тетурају без чврсте архитектуре која се остварује свакодневним и преданим радом. Мислим да му је лакнуло када га је Милошевићев гаулајтер победио на чувеним раковичким изборима, а после сам и из поузданијих извора чуо да он не би знао шта да ради с евентуалном победом.
Драгољуб Жарковић (1951-2020). Фото: Време
Тек смо завршили основну школу. Неко је добио из Лондона плочу Ролингстонса. Музика је трештала на трећем спрату зграде број 20 у Улици проте Матеје. Нешто испред поноћи о прозор је треснуо портвиш. Неко с другог спрата лупао је у окно. На мотци порука: „Тише, пишем!“
Верујем да је Пекић радио на последњој корекцији романа Време чуда. Од тада је прошло педесет година.
Део наслова и опрема: Стање ствари
Categories: Поново прочитати/погледати
Оставите коментар