Владимир Димитријевић: Можете нас победити али не и убедити – уочи једног судског процеса у Београду

Улазећи у Виши суд у Београду, и очекујући земну правду од судства државе Србије уздам се, пре свега, у Бога Правде – Онога Који ће победити после свих победника

Владимир Димитријевић (Фото: Соња Ракочевић)

Пре читања

Молио бих читаоце који избегавају дуже чланке да овај текст не читају. Унапред упозоравам: у питању је штиво које захтева издвајање више времена, које многи данас немају. Ипак, пошто је тема озбиљна, настојавам на подробности у излагању.

Шта је у питању?

Др Зоран Чворовић, у интервјуу Павелу Тихомирову, заменику главног и одговорног уредника угледног руског патриотског сајта „Руска народна линија“, поновио је, по ко зна који пут, о чему је реч у тужби НВО „Да се зна“ против потписника ових редова: Тужилац захтева од суда да утврди да је др Владимир Димитријевић, „текстом У одбрану природне породице, објављеном на вебсајту ВладимирДимитријевић.com дана 12. 01. 2018. године, и текстом Одговор на тужбу ЛГБТ заштитара или Поново As Long There Is One Hundred од 30. 05. 2018. године, извршио тежак облик дискриминације – поновљену дискриминацију припадника и припадница ЛГБТ популације по основу сексуалне оријентације.“ Према речима тужиоца, др Владимир Димитријевић је извршио акт дискриминације тиме што је у јавно публикованим текстовима пренео истраживачке увиде о негативним друштвеним последицама пропаганде идеологије политичког хомосексуализма појединих светски познатих аутора из области друштвених наука који су навeдени у тужби, од Алана К. Карлсона и Пола Т. Меруа до Слободана Антонића и Наталије Нарочницке. Сходно таквом разумевању права, тужилац тражи од суда да наложи др Владимиру Димитријевићу да са свог вебсајта уклони проскрибоване текстове и да му забрани да убудуће на било ком месту јавно износи сличне вредносне ставове. Овакав тужбени захтев јасно показује да тужилац има намеру да уз помоћ суда спречи јавно изражавање сваког мишљење које је другачије од мишљења пропагатора идеологије политичког хомосексуализма.“ (овде)

То је, укратко, то. А „политичка позадина“?

Шта се збива у Србији?

У свом уводнику „Успех“ („Печат“ број 587/2019 ), главна и одговорна уредница овог реномираног недељника, Љиљана Богдановић, позабавила се најавом да ће у Београду, за две године, бити организовано светско демонстрирање „геј покрета“, огромна манифестација која ће се одвијати у име „демократије и људских права“. Фаланге политичких хомосексуалаца, у служби ширења НАТО-а на Исток, долазе да покажу своју моћ, као Еуро прајд.

Госпођа Богдановић је у свом тексту истакла: „Ова асоцијација упитних родних идентитета потврдила је наиме своју чврсту веру да је српско друштво еманциповано, дакле кадро да организује тандербал за 200.000 ЛГБТ припадника са свих страна света (статистика бележи примере окупљања и по пола милиона, као што је било ове године у Бечу, или чак 2,5 милиона, колико их се окупило у Мадриду 2007). У случају Београда, ишло је муњевито – кандидатура, агитација, прихватање кандидата. Догодило се то на годишњој конференцији поменуте асоцијације (ЕПОА) на којој је Београд прајд освојио титулу града домаћина и организатора европске манифестације Еуро прајд 2022. године, тријумфујући над кандидатима попут Барселоне, Лисабона, Даблина. Еуро прајд, савремени Вудсток ЛГБТ племена, додељује се иначе градовима као домаћинима догађаја још од 1992. године, али срећа која је стрефила Београд увећана је чињеницом да је српска престоница центар у којем ће се овај догађај први пут организовати изван Европског економског простора (ЕЕА). Напомена „први пут“ без сумње је важна и знаковита. Не само да потврђује да је српска престоница изузетак од правила већ упућује на извесност да је Србија у фокусу интересовања и озбиљног програмског рада вероватно најмање поменутог ЕПОА, а далеко више (и по последицама значајније) интересовања неких моћнијих, но мање видљивих удружења. Када је реч о згодицима који се Србији обећавају са Запада, подсетимо да су протеклих месеци овдашња надања била усмерена ка другачијем хоризонту, углавном везаном за привредне, спортске, банкарске, културно-уметничке аспекте живота. Поменимо неке од бројних „замало-шанси“: најављивано је да нам долази фабрика „Мерцедес“, фабрике авио-делова, локомотива и бродова, захтевна високотехнолошка производња, потом и светско дворанско такмичење у атлетици, Европско првенство у фудбалу, могуће организовање наредног Мундијала… Уместо јата ових и овде непоменутих рајских птица које су отперјале другима, Србија у овом тренутку има само једног сигурног врапца у руци – Еуро прајд!“ (овде)

Љиљана Богдановић је указала и на радосне реакције НАТО фалангиста маскираних у „људскоправаше“: Горан Милетић, директор за Европу организације „Civil Rights Defenders“, каже да је „поносан и захвалан свим организацијама за људска права са Западног Балкана на подршци, као и Туристичкој организацији Србије, те да очекује да се Београд докаже као добар домаћин“. (овде)

Колико је прајдовски бинго, премда понегде дочекан раширених руку и захвалног срца, обрадовао Србе? Није тајна да за велики, несразмерно велики број грађана наше земље најављени мегакарневал представља бачену рукавицу и изазов.

Парада хомосексуалаца у Паризу (Фото: Јурико Накао/Гети)

Егзибиционизам и неодмереност у исказивању воље за моћ део су менталитетског и психолошког профила (бројем скромне) трансродне популације, а комуникацију овдашње већинске популације с том групацијом не олакшава чињеница да су у уобичајеном вокабулару који ЛГБТ-овци користе, речи понос, слобода, права и угроженост неодговарајућом употребом обесмишљене до неразумљивости. Негодовање већине за овдашњи службени дискурс „није тема“, па се у јавном простору сада чују само речи задовољства због „великог међународног успеха земље“. О дубљим узроцима и могућим озбиљним последицама ове „српске победе“ несумњиво ће у нашем друштву тек бити узаврелих сучељавања.“ (овде)

У истом броју „Печата“, славни италијански философ млађег поколења, Дијего Фузаро, објашњава шта је смисао политичког хомосексуализма у свету: „Баш као што на економској страни либерализам тежи да сруши државна политичка ограничења, тако и са сексуалне стране он има за циљ растварање концепта природне границе, растварање идеје о природи која није у потпуности разрешена у друштву и историји. Неолиберални мит о транснационалном се огледа и у сфери сексуалности, у сталном медијском хваљењу трансродне особе, оне која је прешла сваку меру и сваку природну границу, сваки остатак историјске традиције.“ (овде) Реч је, по њему, о „сексуалном лакрдијаштву“. У исто време, у Музеју савремене уметности организују се квазииложбе Марине Абрамовић, која већ деценијама, повремено са врхушком „неолибералне агенде“, попут Хилари Клинтон и Џона Подесте, кокетира са сатанистичком кроулијевштином, коју треба да плаћају порески обвезници из Србије. (овде)

Љиљана Богдановић је, поново, јасна: „У Београд ме вратила Ана Брнабић“, казала је новинарима уочи отварања изложбе Марина Абрамовић. Из Европске асоцијације организатора прајдова нису морали нешто слично да понове, није било сумње о идентитету за њихову одлуку најзаслужнијег појединца из Србије.“ (овде) Ако је, што би рекли Хрвати, „тому тако“, зар је случајно да се потписник ових редова нашао на Вишем суду у Београду, проглашен од Повереника за заштиту равноправности за „дискриминатора“ и тужен од LGBTXYZ НВО „Да се зна“? Није случајно. Србију треба сломити, уништити је као хришћанску земљу. Ко брани хришћанске вредности, мора се наћи на суду (овако или онако).

Уочавања Ранка Гојковића

Србски православни публициста и борац за србско–руско заједништво, Ранко Гојковић, у свом тексту о прогону православних Срба од стране содомита, објављеном на већ поменутом сајту „Руска народна линија“, наглашава да судски процес покренут против потписника ових редова има само један циљ: удар на слободу мишљења и изражавања у држави Србији на крају друге деценије 21. века. „Како смо били наивни кад смо мислили да је ово време давно прошло“, вели Гојковић. (овде)

Још пре десетак година, када је Повереник за заштиту равноправности тужбено насрнула на угледног философа, др Милана Брдара, он је упозорио јавност да проглашавање за дискриминаторе оних који хомосексуализам сматрају девијацијом, значи провокацију насиља према свима који не прихватају мртвачки језик „политкоректности“, а Дамоклов мач закона се подиже изнад слободоумних глава. Приморавајући инакомислеће да се сагласе са владајућим злостављањем у име „демократије“, „људскоправаши“ воде друштво ка насиљу у стварном животу земље Србије. Они су насилници, а не људи који слободно сведоче алтернативну истину, која се не уклапа у НАТО наратив. Јер, ваљда је одавно јасно, НАТО није само војни савез, него антицрква за империјално наметање лажи и смрти читавом човечанству. НАТО има многе армије, међу којима је најзначајнија она којој припадају политички хомосексуалци. Брдар се није предао, јер је умео да буде слободан у свом ставу. Ко има право да уцењује и застрашује оне који другачије мисле? Ко има право да спречава слободу изражавања?

Геј парада 2014. године (Извор: ИН4С)

Гојковић је, због садашњег стања у Србији, веома оштар: Либерали – содомити су увек пљували на право. Још је комисија сенатора Макартија у САД, која је, између осталог, пратила подривачку делатност америчких содомита, уочила да педерасти свим снагама подржавају једни друге, пењући се у врхове власти, и ако се у једној установи појави један „нетрадиционални“, ускоро ће их бити неколико, па ће на крају преузети власт у потпуности. Макартијева комисија је тражила да се државни службеници строго проверавају, и да такве не пуштају на власт. Управо се у Србији десило све по „Макартијевом сценарију“. Кад је србска премијерка постала лезбејка Ана Брнабић, над србском породицом су се не само згуснули црни облаци, него су се чули громови и синуле праве муње. Сада се говори о неопходности да се у србско законодавство уведу „бракови“ изопачених, да се содомитима дозволи улазак у школе, да се у наставу уведе „сексуално васпитање“… Лица „нетрадиционалне оријентације“ у Србији не само да нису изложена дискриминацији, него су практично заузела кључне позиције у многим установама и у самој власти.“ (овде)

После професора Брдара, геј лоби је, вели Гојковић, кренуо на многе угледне делатнике православно – патриотског усмерења. Воде се процеси против неколико учесника у активностима „Породичног сабора“, нарочито „Недеље породичног јединства“, чији је саставни део и „Руски сабор у Србији“.

Поред Димитријевића, на разним правцима удара НАТО фалангиста у наводној борби за „људска права“, нашли су се др Јована Стојковић, др Бранислава Ристивојевића, др Милош Ковић, др Миша Ђурковић… Ранко Гојковић истиче: „Није реч само о познатим српским научницима, него и о православним хришћанским верницима. После тужбе против православног публицисте Владимира Димитријевића, верник не може а да не постави питање: „Зар ово не личи на време прогона хришћана у прва три века после Христа? Зар нећемо морати да се опет склањамо у катакомбе?“ (овде)

Он додаје: „И мени се десило да се, пре седам – осам година, нађем на суду због организације литије у Београду пред, по злу познату, Параду поноса. Одлично се сећам речи једног србског монаха коме су рекли да ми прети суд за организацију литије. Баћушка је рекао: „Радуј се, Србине! Слава Богу, ниси организатор „Параде поноса“/…/ Шта друго рећи Владимиру Димитријевићу, осим истог оног: „Радуј се, Србине!“ А руску браћу позивам да се 22. јануара помоле Богу за србског православног публицисту Владимира Димитријевића. Из свега написаног руска браћа, која бране породичне вредности и боре се против увођења антипородичних закона у Русији, могу да стекну поуку. За разлику од Србије, Русија још има снаге да своје законодавство одбрани од наметања „правних“ узуса западне цивилизације, оних узуса који разарају породицу“. (овде)

Тако Ранко Гојковић.

Зашто је важан праведан суд

Иако грешни и недостојни Христовог имена (јер, како рече Свети Јован Златоусти, да смо ми хришћани као што треба, не би било ниједног незнабошца), ипак се увек сећамо речи Господњих: „Ако свет мрзи на вас, знајте да је на мене омрзнуо пре вас. Кад бисте били од света, свет би своје љубио. А како нисте од света, него вас ја изабрах од света, зато мрзи на вас свет. Сетите се речи коју вам рекох: Није слуга већи од господара свога. Ако су мене гонили, и вас ће гонити; ако су моју реч одржали, и вашу ће одржати. Али све ће вам ово чинити за моје име, јер не знају онога који ме је послао.“ (Јован 15,18-21)

А како је Господ прошао на суду?

Жељко Степановић, у својој студији о правним аспектима суђења Господу Исусу Христу, истиче да су закони старозаветног јеврејства имали за циљ да бране оптуженог, а не да га осуде: „Оптуженог су од неправедне пресуде штитили и прописи који су се тицали гласања у синедрионима, укључујући Велики Синедрион. Један од њих је предвиђао да се млађи чланови Синедриона изјашњавају пре старијих, како ови не би утицали на њихову одлуку. /…/ Онај који би се изјаснио за ослобађајућу пресуду није имао права накнадно се изјаснити о супротном; али ко би најпре био за то да се човек осуди, могао је све до закључења поступка повући изјаву и гласати за ослобођење. У случају да се гласало за ослобођење или смртну пресуду, проста већина (36 од 71, 12 од 23) била је довољна да се изгласа ослобођење, али није била довољна да се изгласа смртна пресуда. За то је био потребан бар још један глас више (нпр. 37 од 71, или 13 од 23). Ослобађајућа пресуда могла је бити донета исти дан, али не и смртна пресуда. (Мишнах; Санхедрин 4,1)

Она се одлагала за наредни дан, како би се дала прилика онима који су гласали за њу да преиспитају своју одлуку. Преиспитивали би случај целу ноћ, постећи и дискутујући о њему у паровима. Нису пили вино (које је било симбол радости), показујући да им цео случај тешко пада. На поновљеном гласању одлуку су могли променити само они који су се првобитно изјаснили за осуду. (Мишнах, Санхедрин 5,5)

Тиме су се желеле избећи могуће манипулације на штету оптуженог, стоји у раду Жељка Степановића. (овде)

У Светом Писму судија је онај који брани и избавља (Судије 2,16; 2,18; 1. Самуилова 24,16; Псалам 9,4; 68,5; Исаија 33,22; Лука 18,1-4)

На јеврејском суду није било бранилаца јер су судије, у исти мах, били и браниоци, дужни да свим силама штите права оптуженог. Па ипак, према Христу није тако поступљено. За Њега није важио закон, иако се Он суду предао добровољно (Јован 18,6), и није дозволио Светом апостолу Петру да Га брани, наредивши му да остави нож и исцеливши слугу кога је Петар ранио. (Лука 22,51)

Пре извођења пред Синедрион, Христос је вођен пред првосвештеника Ану (Јован 18,13 и даље). Када га је Ана питао за Његову делатност међу људима, настојећи да у њој нађе елементе тајне завере, Христос је истакао да је све говорио јавно, и да никад ништа тајно није говорио. Није правио никакво злочиначко удружење, нити је било потребно да Га хапсе ноћу. Степановић наглашава:“Зашто је било потребно да Исуса хватају ноћу, кад је сваки дан јавно учио у храму и у синагогама? Зашто да га испитују о свему што је учио, као да ће што ново чути? Било је читаво мноштво сведока сваке Исусове речи. Његово учење није било непознато ни члановима синедриона.“ (овде)

Издаја Исуса Христа, фреска из Манастира Дечани (Фото: Косово.нет)

Иако Христа, док проповеда, непрестано уходе (Лука 20,20; Матеј 22,15; Марко 12,13), Он се никад не крије: говори и пред старешинама, и пред народом јасно и отворено (Јован 2, 23; 5,1; 6, 4) Томе учи и апостоле: „Јер нема ништа сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати“. (Матеј 10, 26, 27).

Но, то Му не помаже пред неправедним судијама, који крше сва правила јеврејског судства. Са Господом су поступали као да је кривац пре но што Му је било каква кривица доказана. (Јован 18, 12.24) Њега чак и туку. Он се не жали на физички ударац, али се непосредно противи неправди која стоји иза таквог ударца, па каже злоставитељу: „Ако зло рекох, докажи да је зло; аколи добро, зашто ме бијеш?“ (Јован 18, 22.23)

Тиме свима ставља до знања да и земни закони морају бити усклађени са оним законима који потичу од Бога.

Зашто је тако било са Господом? Зашто су кршена процесна правила? Зашто је злостављан пре доказане кривице?

Зато што се Христос није уклапао у слику Месије какву су имали јеврејски вођи. Они су очекивали Месију као ослободитеља од римске окупације, а дошао је Онај Који је рекао да Његово царство није од овог света, него је у људском срцу. Зато Кајафа, плашећи се да не изгуби „лидерску позицију“, каже да је „нама боље да један човек умре за народ, него да сав народ пропадне“ (Јован 11,50).

По Жељку Степановићу, „ова изјава, више од других, сведочи о невиности онога кога су тражили да убију. Да би доказао потребу Исусовог погубљења, Кајафа се позива на могуће последице његовог живота и службе. Нема ниједне речи о његовој кривици. Да је било могуће уочити било какву кривицу, Кајафа би могао да се позове на то и поткрепи свој став. Овакво, здравој савести неприхватљиво расуђивање поглавара свештеничког присутно је и данас. По речима Зорана Стојановића „… друштвена опасност често служи и томе да се пуким позивањем на њу настоји легитимисати инкриминисање било ког понашања“ (Зоран Стојановић, Кривично право, општи део, 8. издање, Београд, 2003, стр. 152)“

Чак и када би позивати се на друштвену опасност било оправдано, у овом случају то је било неосновано. Каснија историја јеврејског народа то је потврдила. Исус је био погубљен, а ипак се догодило оно чега су се чланови Синедриона прибојавали. Римски војсковођа Тит 70. године освојио је Јерусалим и разрушио храм. Том приликом погинуо је готов читав народ, који је по обичају био окупљен за Пасху у Јерусалиму.“ (овде)

Како је изгледао судски процес?

Сведочења су, наравно, била лажна (Матеј 26,60). Она нису била усаглашена, него су свела на пуке клевете (Марко 14,55.56). На крају су опет доведени лажни сведоци, који су тврдили да је Христос рекао да ће срушити храм у Јерусалиму, и за три дана опет га подићи (Матеј 26,61; Марко 15,58) Али,“… ни ово свједочанство њихово не бијаше једнако“. (Марко 15,59)“.

А сведочења су, по јеврејском закону, морала бити једнака, иначе нису уважавана.

На основу чега је потоња лаж понуђена судијама? Било је у питању деконстектуализовање Христових речи: Он је говорио о томе да ће Га противници распети, и тако разорити Његов телесни храм, и да ће Он, тридневним васкрсењем, обновити Своје тело и устати из гроба, победивши смрт. (Јован 2, 21) Није рекао ни реч о томе да ће срушити и опет подићи јерусалимски храм од камена.

Пошто лажни сведоци говоре један против другог, Христос не одговара првосвештенику, који од Богочовека тражи изјашњење о исказима сведока. Господ ћути, јер је, како каже Степановић, у Писму речено: „… Устадоше на ме лажни сведоци; али злоба говори сама против себе“. (Псалам 27,12)

Међутим, иако не одговара на излишна питања, када Га првосвештеник заклиње живим Богом да каже да ли је Он Христос, Син Божји, Господ не прећуткује, него потврђује да јесте. Он, невино оптужени, јесте Жива Истина, и зато јасно казује истину. (Матеј 26,63.64; Марко 14,61.62)

Тада га Кајафа осуђује на смрт, као богохулника. Глумачки, лицемерно, да би уплашио присутне судије и на њих извршио притисак, раздире своје хаљине, и позива да се Месија осуди на смрт. Жељко Степановић истиче: „Раздревши хаљине своје, првосвештеник је грубо преступио заповест из Торе, коју су сматрали основом свога законодавства. Првосвештеник није смео ни под каквим околностима раздирати своје хаљине. (3. Мојсијева 21,10; 10,6) У тренутку када је предлагао смртну пресуду, Кајафа је учинио дело које је, према важећем законодавству, заслуживало смрт.“ (овде)

Степановић додаје и ово: „Кајафа је поступио и против правила јеврејског кривичног поступка, којим је било предвиђено да се млађи чланови најпре изјасне о кривици. Својом изјавом и поступком сугерисао је да је Исус хулник и да га треба осудити. Такође, сви чланови Синедриона морали су знати да не смеју заседати ноћу. Чак су и суђења мањег значаја морала почети дању, а она у којима су разматрана дела запрећена смртном пресудом, морала су и почети и завршити се дању. Међутим, док би ослобађајућа пресуда могла бити донета истога дана, смртна пресуда се морала одложити за наредни дан, кад се понављало гласање.“ (овде)

После свега, Господа воде пред Пилата. Степановић указује:“Пошто ниједна од кључних тачака оптужнице није доказана (хуљење на Бога, лажно месијанство, стварање илегалне организације, позив на побуну против римског цара, самозвано проглашење за цара), Пилат је ослободио оптуженог, али је под притисцима и претњама тужилаца променио одлуку.“(5) Степановић нас подсећа:“Принципијелност и истинољубивост обележавале су и Исусов јавни рад. Проповедао је оно за шта је био уверен да је истина, без обзира на последице.“ (овде)

Наравно да ми не само што нисмо Христос, него се може, по Берђајеву, увек говорити о „достојанству хришћанства и недостојности хришћана“. Па ипак, како рече Свети Јустин Ћелијски, ми се за Њега држимо макар једном сузом и уздахом. И зато се, каткад, нађемо пред судовима овога света.

Случај Пореш

Текст који ће читалац моћи да упозна преводио сам давне 1993, за један број часописа „Градац“, посвећен православљу и политици, који је уређивао мој драги пријатељ, покојни Небојша М. Крстић, политичар са крстом из Ниша. Док сам преводио, дивио сам се ономе што читам – било је прошло тек тринаест година од процеса у Лењинграду, када је један млади Рус, отац двоје деце, изведен на комунистички суд, да му се суди због религиозног активизма у Совјетском Савезу.

Мој превод није изашао у „Градцу“, али сам га касније више пута објавио. После седамнаест година од превођења, и ја излазим на суд у доба новог, НАТО комунизма, који опет подразумева прогон слободне јавне речи, као и речи Божје (јер, мени се, као православном хришћанину, десило да ме НВО „Да се зна“ тужи због исповедања моралног учења Православне Цркве). Наравно, то се увек могло очекивати. Јер, кад се човек крштава, он, окренут Западу, дуне и пљуне на сатану. И онда почиње бој, који траје до гроба. Недостојан сам тог боја, али он није само мој, него је пре свега Господњи, као и свих оних Срба који исповедају Христа и моле се Богу за мене, на чему им бескрајно хвала и од Господа награда.

Од 23. до 25. априла 1980. у Лењинградском суду трајало је суђење Владимиру Јурјевичу Порешу, једном од оснивача „Хришћанског семинара“. По члану 70. Кривичног законика РСФСР Пореш је осуђен на 5 година строгог затвора у концлогору и три године прогонства. Доносимо неколико одломака из самиздатског записа тока суђења као сведочанство о страдању хришћанина (као што је било суђење Св. Кипријану Картагинском), па све до данас, а нарочито у тадашњој тамници комунистичког Совјетског Савеза.

Иступ Владимира Пореша

„Године 1974. смо организовали „Хришћански семинар“ о проблемима религијског препорода у Русији. Размотрили смо круг тема и одредили да задатак Семинара буде израда – по форми православног, а по садржају хришћанског погледа на стварање хришћанског међународног друштва. О томе нећу подробније говорити, јер смо о томе детаљно писали у нашој Декларацији и у часопису „Обшчина“. Од самог почетка семинар је био изложен прогонима од стране КГБ–а. У психијатријску болницу смештен је члан семинара А. Аргентов из чије се историје болести види да је потпуно здрав. Над осталим члановима Семинара вршена је стална присмотра. Читаво лето 1976. уходило ме је неколико људи који су ми, између осталог, претили и следећим речима: „Поломићемо ти руке и ноге!“. Стално је праћен и А. Огородњиков, како на Проспекту мира, тако и у насељу Реткино. Милиционер (коме се Огородњиков обратио, нап. прев.) цинично му је одвратио: „Вас, попове, су пострељали још двадесетих година. Откуда ви, гњиде, сад измилесте? И вас ћемо тако средити!“. Цинична је била и изјава милиционера који су нас напали на улици Мјасковског; тада су нас назвали „људима другог реда“. Зато смо били дужни да се обратимо Ф. Потеру у „Светском савезу цркава“. 18. октобра 1977. написао сам у „Савез“ писмо о судбини А. Огородњикова и других учесника Семинара. После чланка објављеног у „Литературној газети“ под насловом „Слободна религија и клеветници“ побојао сам се да Огородњиков може бити ухапшен, и – као што се показало, моје сумње су биле оправдане. Тон чланка је био у тој мери скандалозан; аутор је на најбестиднији начин извртао и фалсификовао чињенице. У заштиту А. Огородњикова написао сам писмо „Литературној газети“; потписали смо га ја и још неколико пријатеља.

Августа 1976. написао сам чланак под насловом „Круг проблема семинара“. Било је то обавештење о Семинару, о прогонима семинара, о духовно–друштвеном стању (у СССР–у), о задацима и темама семинара. 1976. скупио се код нас већ прилични број докумената због чега се јавила потреба да направимо наш часопис. Будући да је код нас на Семинару било много младих људи из разних градова и сви нису могли да долазе два пута месечно на састанке, на страницама часописа имали би прилике да се упознају са темама и чланцима разматраним на Семинару. Билтен је био намењен ужем кругу људи. Марта 1977. сабрали смо материјале и склопили број 1 „Билтена“ у којима су се појавили чланци о којима сам већ говорио. Ти чланци нису садржавали, нити су могли да садрже никакве клевете. У истражном процесу сам не једном тражио да ми се објасне критеријуми по којима се оцењује антисовјетизам односно неантисовјетизам овог или оног чланка, али конкретни одговор добио нисам. Истрага је само констатовала чињеницу „антисовјетског карактера“ тих чланака. Јуна 1977. донео сам часопис А. Огородњикову који се налазио у обласној московској болници број 4. Тамо су му материјале часописа на незаконит начин одузели агенти КГБ–а. Не верујем исказу сведокиње Канишеве која тврди да су документи одузети приликом провере од стране санитарне комисије, јер су у време одузимања докумената све болеснике извели из зграде и позвали их на некакав чудан збор, при чему је главни лекар болнице категорички одбио да саопшти имена чланова санитарне комисије, рекавши да је за њега од свега важнија опрезност, иако – сматрам – да би лекара ипак најважније требало да буде здравље болесника.

Након одузимања „Билтена 1″ одлучили смо да покренемо часопис „Обшчина“, а у спомен одузетог билтена да издамо први број „Обшчине“ као број 2. Часопис је замишљен као периодични часопис који је требало да садржи чланке философско–религијске, естетичке и културне. Часопис је требало да буде намењен ширем кругу читалаца. Циљ му је био: успостављање сарадње у циљу покретања духовног препорода Русије, изградња хришћанског братства, продубљивање хришћанске самосвести, изградња независне хришћанске друштвености…

Судија: Ко је написао „Декларацију семинара“?

Пореш: Тај документ је саставило више људи међу којима се налазим и ја. У њему се говори о циљевима и задацима Семинара, о превладавању кризе Православне Цркве у СССР–у (нпр. постоје парохије, а не постоје црквене општине), као и многим другим проблемима који су везани са изградњом хришћанског виђења света. Јуна 1976. у Смоленску Т.П. Шчипковој је одузет часопис када је у њеном стану локално одељење КГБ–а извршило претрес у вези са истрагом која је вршена над А. Подрабенком – кога она, иначе, никада није видела у своме животу. Претрес је извршен противзаконито… Након одузимања материјала за часопис сабрао сам преостале материјале, допунио их новим и штампао часопис „Обшчину“…

Пошто је часопис био замишљен као периодичан, наставио сам да прикупљам материјале, припремио их за штампу, саставио трећи број „Обшчине“. Ти материјали су одузети у мом стану у улици М. Железњака. Што се тиче фотокопирања књиге Александра Солжењицина „Шут са рогатим“, сматрао сам својом дужношћу да ту књигу даље растурам зато што Солжењицина сматрам великим руским писцем, највећим писцем наше савремености, једном од најважнијих појава нашег савременог живота.

Написао сам и писмо „Омладини Запада“ у коме сам говорио о друштвеној греховности, о задацима нашега Семинара у изградњи хришћанског виђења света. Писмо је написано у заштиту А. Огородњикова, С. Јермолајева и Т. Шчипкове. У оптужници се каже да сам написао писмо антисовјети А. И. Солжењицину, у коме сам злобно клеветао друштвено и државно устројство, и позивао Александра Исајевича да се на сваки начин бори против совјетске власти.

Заиста сам написао писмо, али у њему није било никаквих лажи, ни клевета. У том писму није било никаквих позива на подривање и обарање друштвеног и државног устројства. У писму сам говорио о нашем Семинару.

Судија: Обраћали сте се Солжењицину са молбама?

Пореш: Да. Молио сам га да нас повеже са омладинским религијским организацијама нашега типа…

Судија: 3бог чега сте слали траке Красунову–Левитину?

Пореш: А. Е. Красунов–Левитин је у своје време био неправедно осуђен због личних религијских убеђења и протеран из земље. Знам га као часног, дубоко поштеног човека, истинског хришћанина.

Замолили смо га да заступа наше интересе у иностранству, са чим се он љубазно сложио. Наш циљ је био да заинтересујемо различите кругове и религијске организације за садржај „Обшчине“ и разраду православног хришћанског виђења света.

Тужилац: Оптужени Пореш, желим да вам поставим неколико питања. Ако не желите не морате на њих одговарати. Ви сте радили у библиотеци Академије наука?

Пореш: Да.

Тужилац: Као?

Пореш: Млађи научни сарадник.

Тужилац: Ви сте верујући?

Пореш: Да.

Тужилац: Да ли вам је вера сметала да се бавите научним радом?

Пореш: Не. Писао сам чланке, испуњавао захтеве издаваштва; да су правила била другачија, писао бих другачије чланке.

Тужилац: Значи, радили сте у складу са издавачким планом?

Пореш: Да.

Тужилац: Имате двоје деце?

Пореш: Да.

Тужилац: Деца су вам крштена?

Пореш: Да, старија, Оља, а за млађу не знам.

Катукова: Зато што се она родила после вашег хапшења?

Пореш: Да.

Катукова: Да ли сте имали могућности да се исповедите и причестите?

Пореш: Да.

Катукова: Антисовјетске Солжењицинове књиге су утицале на ваш поглед на свет?

Пореш: Да, утицале су, као и књиге Ф. М. Достојевског, у истој мери. Књижевнике не могу да делим на совјетске и антисовјетске. То је све велика руска књижевност.

Катукова: Ви делите Солжењицинове погледе на марксизам–лењинизам?

Пореш: У општим цртама – да.

Катукова: Како се односите према великој Октобарској социјалистичкој револуцији?

Пореш: Негативно. То је велика трагедија за Русију.

Катукова: Да ли се Ваши погледи на будућност Русије, такође, поклапају са Солжењициновим?

Пореш: Не познајем погледе Александра Исајевича на будућност Русије и зато не могу да вам одговорим на ово питање.

Катукова: Сматрате ли да се социјалистичко друштво могло сагласити са Вашом делатношћу?

Пореш: У Уставу СССР–а пише да је коначни циљ социјалистичког друштва изградња комунизма, тј. безбожне државе. Као хришћанин ја сам против такве државе, и у том смислу ја је не подржавам. Царство Божије укида комунизам.

Катукова: Ви сте радили у име антисовјетских интереса?

Пореш: Ја сам радио у националном интересу.

Катукова: Чијем?

Пореш: У националном интересу Русије.

Сведочење Сергеја Шувалова

(Шувалов, Сергеј Јурјевич, град Уфа, улица Револуције 2/20. Радник Уфасељмашстроја. Учио на два Института: на Башкирском универзитету и Позоришном институту, напустио Универзитет…)

Судија: О чему сте разговарали?

Шувалов: Разговарали смо о религијско–философским темама.

Судија: Ви сте изјавили да су Пореш и Огородњиков водили разговоре о монархији као идеалном друштвеном уређењу?

Шувалов: Огородњиков је говорио, а Пореш није.

Тужилац: (Чита) У Октобру 1979. ви сте изјавили: „Пореш је позивао на рушење совјетске власти и успостављање монархије“.

Шувалов: Не сећам се. Било је то давно. То није говорио Пореш, већ Огородњиков.

Судија: Мени се чини да бисте ви, када би на оптуженичкој клупи био Огородњиков, исказе стављали у уста Порешу.

Шувалов: Не, ја говорим истину.

Судија: Али, у својим изјавама сте тврдили да су Огородњиков и Пореш причали о монархизму и да су имали свог кандидата за престо – А. И. Солжењицина.

Шувалов: Сматрам да је то говорио Огородњиков, али Огородњиков и Пореш су истомишљеници.

Судија: Значи, то што је говорио један могао је рећи и други?

Шувалов: Да.

Судија: (Пита Пореша) Потврђујете ли да сте говорили на тему монархизма?

Пореш: О свачему смо разговарали уз чај…

Судија: А о монархизму?

Пореш: Много смо разговарали, уопште. Разговарали смо од јутра до мрака, скоро да нисмо ни спавали. Допуштам могућност да сам и о томе говорио, али не у смислу позивања на некакво рушење. У изјавама сведока Шувалова стоји да сам ја позивао на успостављање самодржавне монархије што је просто неозбиљно. О монархији сам могао разговарати на духовно–естетичком, али никако на политичком нивоу. Монархијско устројство дало нам је два врхунца: 1) нови тип црквене светости, 2) дворску културу, њено најузвишеније цветање и ја се, на крају крајева, са симпатијама односим према монархији.

Судија: (Шувалову) Код вас су се Огородњиков и Пореш склањали ради разговора?

Шувалов: Да, имали су својих проблема.

Судија: Чиме сте се бавили та четири месеца? (Шувалов прича како је код Огородњикова прочитао 30 бројева „Посева“ /руски емигрантски часопис/. На суду је рекао да је прочитао 7 бројева, у истражном поступку 30, затим 20. На крају, остало је 30).

Тужилац: Шта сте још читали од антисовјетске литературе?

Шувалов: „Границе“ (тешко се присећа, тужилац га подсећа – „Континент“) „Континент“, „Архипелаг ГУЛАГ“…

Тужилац: Колико је годишта „Посева“ било?

Шувалов: Неколико, али је у сваком недостајало по неколико бројева.

Тужилац: Ко вам их је дао?

Шувалов: Саша ми је предложио. Стајали су код њега на столу.

Тужилац: На „Гласу Америке“ било је речи о вама. Кажите нешто о томе.

Шувалов: Једне летње вечери дошао је код мене Борја Развејев, позвонио ми на врата и реко да говоре о мени на радију. Укључио сам радио и чуо како причају о томе да сам истеран са Института због својих верских убеђења. Отишао сам до Огородњикова и протестовао због тога. Питао сам га да ли је он послао тај прилог. Рекао је да јесте и да ће ми то користити.

Тужилац: У истражном поступку писали сте да вас је Саша подвргао пропаганди.

Шувалов: Да, он је то чинио, утицао је на моје погледе, давао ми да читам антисовјетску литературу.

Тужилац: И хтео да вас учини антисовјетом?

Шувалов: И хтео да ме учини антисовјетом. Судија: Ви верујете у Бога?

Шувалов: (Неуверљиво) У овом тренутку о томе ништа не могу да кажем…

Из сведочења Олега Охапкина

(Охапкин, Олег Александрович, рођен 1944, Лењинград, улица Тамбасова 27/44. Ради као мајстор за плинске котлове.)

Охапкин: (Порешу) Христос воскресе!

Пореш: Ваистину воскресе!

Судија: Зашто гледате оптуженог? Имаћете пуно времена да га се нагледате. Гледајте у мене. Знате ли оптуженог?

Охапкин: Да. То ми је најближи пријатељ последњих година.

Судија: У каквим сте односима са њим? У добрим?

Охапкин: Да!

Судија: Кажите шта вам је познато у вези са делима оптуженог Пореша?

Охапкин: Са В. Ј. Порешом упознао сам се почетком 1976. Знам га као човека пуног етичке лепоте, дубоко верујућег, чистог, часног, веома обдареног. Чини ми се да он није само даровит филолог, историчар књижевности, већ несумњиво поседује и књижевни дар.

Те особине највише су ме и привукле њему. Занимао ме је његов стваралачки и књижевни развој, као и начин на који би кроз наше дружење могао да му помогнем, исправљајући његове књижевне покушаје стога што сам од њега старији и по годинама и по књижевном искуству. Толико смо се зближили да смо чак заједно изнајмљивали стан у Црвеној улици. Код нас није било тајни, знао сам каквим се он стварима бави, знао сам све његове заносе, и сада памтим све наше разговоре у којима никада ништа није било некоректно у односу према држави.

И до сада сам његов истомишљеник у свему, а нарочито када су у питању наша православна убеђења. Ја сам лично дубоко верујући од детињства, и имао сам предањско православно васпитање. У свог пријатеља имао сам толико поверења да сам га замолио да крсти моју жену (Јелену Охапкину) и да буде девер на нашем венчању. По руском православном предању окумио сам се са њим и он ми је сада род…

1. августа 1979. у мом стану био је претрес, а након претреса сам ухапшен и одвезен у тужилаштво у улицу Јакубовича; одатле сам отпуштен са обавезом да се одазовем позиву истражних органа. У попису са претреса налазила се „литература клеветничког садржаја, која излаже порузи државно и друштвено устројство“. На крају су ми вратили одузету литератури и писаћу машину; нису ми вратили само један број „Весника РСХД“. Не памтим да сам икога клеветао, нити да је то чинио мој друг Пореш, нити његови другови са Семинара.

Ми смо људи верујући, и пре свега бојимо се Бога, а не земаљске власти. Наше дело је чисто, у њему клевете нема.

Одбрана Владимира Пореша

У истрази и током суђења нисам порицао чињеничну страну дела за које сам оптужен. Међутим, не слажем се са оценом моје делатности и мотивима који ми се приписују. И у истражном поступку и овде, на суду, не једном сам тражио да се документују квалификације појединих докумената и материјала да су „клеветнички антисовјетски“. Где и у чему су они антисовјетски у закључку оптужнице није показано. Постоји само оцена тих материјала коју су дали истражни органи. Уосталом, ја као хришћанин не могу да прихватим задатак изградње комунизма, тј. безбожног друштва – што је циљ совјетске државе – као свој задатак. Држава непрекидно води атеистичку пропаганду, вређајући осећања верника, говорећи да је вера „опијум за народ“, да је време да се „уништи та гнусоба“, итд. Од самог успостављања совјетске власти почео је прогон Цркве. Стрељани су и мученичком смрћу пострадале хиљаде свештеника: ти Мученици ће ускоро бити канонизовани, биће насликане њихове иконе.

Да ли је и то антисовјетска пропаганда? Да не говорим о посвудашњем скрнављењу моштију. Године 1963. било је 20.000 затворених храмова. Ја сам хришћанин и мој поглед на свет – хришћански и црквени – поглед је који сагледава свет у његовој пуноти. Марксизам–лењинизам, такође, има свој поглед на свет који претендује на пуноту и који је – тешко је то оспорити – задобио популарност у многим земљама света. Ми, природно, поред те чињенице нисмо могли тек тако да прођемо, тј. морали смо да је критички оценимо и осмислимо.

Тужилац ме је питао да ли сам био прогањан на радном месту. На радном месту – не.

Али сам био прогањан на улици Мјасковског када су семинаристи похапшени; био сам сведок и других прогона Семинара од стране власти. Мени су, заиста, дали могућност да се под истрагом исповедим и причестим, и ја сам због тога спреман да изразим своју захвалност. Али, то још не значи да у СССР–у нема прогона верујућих. У закључку оптужнице каже се да сам ја хтео да утичем на друге. То је сасвим природно: човек који пише жели да врши утицај и да убеђује. Према совјетској власти имам негативан став, али никада нисам позивао у борбу, на оружани обрачун, ни на тровање водовода и томе слично. Из мог писма А. И. Солжењицину управо следи да сматрам да је најбољи начин борбе против совјетске власти – уопште се не борити са њом; тј. у писму сам говорио превасходно о стваралаштву, о афирмативној улози стваралаштва, о Стварању света, о сили догмата.

Још једном подвлачим да је реч о Догматици. То што сам у писму написао А. И. Солжењицину да његове књиге видим као директан позив на деловање, а пре свега сам мислио на духовно деловање, на стварање нове реалности. Стога још једном кажем да је циљ нашег часописа – и мој лично – охристовљење света, ослобођење од бремена греховне друштвености, што потврђује и моје писмо италијанским и француским пријатељима. У току истраге сам вам рекао да сам се сретао са две Италијанке, Агнецом и Грацијелом, из омладинске католичке организације „Саборност и ослобођење“.

У програму те католичке организације пише: „Против друштвеног угњетавања, а за духовну слободу“. Ако сам ја, наводно, позивао на обнову капитализма, од чега онда треба да се ослобађају? Откуда потреба да се у капиталистичкој Италији млади боре против друштвености? Ствар је у томе што ми имамо један општи циљ: борити се против друштвене греховности света. Зовемо на ослобођење од греха, од греховног друштвеног живота. Друг тужилац је у свом обраћању говорио о томе како су нама, преко неких трећих лица, руководили некакви центри моћи. У закључку оптужнице каже да сам у писму А. И. Солжењицину позивао да се совјетска власт руши свим средствима. У писму стоји: „Драги Александре Исајевичу, повежите нас, молимо Вас, са религијским омладинским друштвима и групама нашег типа у САД или другим земљама. Ми смо толерантни према другим вероисповестима и имамо широка схватања“.

У мом писму „Омладини Запада“ пишем исто. Наш задатак је стварање хришћанске и наднационалне заједнице и новог хришћанског виђења света. Ето, о чему је било речи у писму. У суштини, осуђен сам због свог схватања света. Ако је наша држава тоталитарна, онда признајем да нарушавам њен закон, остајући при свом схватању света које никада нисам сакривао и о коме сам говорио часно и отворено. Не могу да замислим како је уопште и могло да се деси да не будем стрпан у затвор. Оно што сам чинио проистиче из мојих убеђења. По законима наше земље, морао бих без гласа да седим и да ћутим, али Хришћанину није довољно само да учествује у својим богослужењима, он не може да се ограничи само на такву делатност: нама је потребан читав свет!

Судија: Али, ви сами тврдите да нисте били прогоњени због ваших религијских убеђења. Дата вам је могућност да се крстите, да крстите децу, чак сте и у истражном поступку имали могућност да се исповедите.

Пореш: Да на послу су се према мени коректно односили, чак је и партијски секретар према мени био љубазан, а у затвору сам имао молитвеник и Библију; хвала због тога. Но, то нам је мало. Нама је неопходан читав свет.

Судија: Шта вам је неопходно?

Пореш: Читав свет. Немам намеру да поколебам социјалистичку правну науку у складу са којом се процес водио. Не молим никог за милост, јер би то било супротно мојим начелима. Грађанин тужилац је за мене тражио најкраћу могућу казну – ја бих тражио дужу – али схватам да би то била превелика част за мене. Има људи који су за своју Цркву учинили много више од мене. Овуда су прошли многи сведоци. Сви они су моји пријатељи; међу њима има и верујућих и неверујућих; видео сам радост на њиховим лицима и био сам радостан што их видим а они су били радосни што виде мене. У овој сали је непрестано владало осећање радости, без обзира што се налазим под присмотром страже. Многи од њих су ми помогли чак и тиме што нису са мном делили сва моја уверења.

То је та нова религијска друштвеност, то су војници Цркве Христове који ће за њу освојити читав свет. Моји пријатељи су ти војници Христови који ће ради Њега освојити читав свет. Стварање ове нове духовне стварности саборног хришћанског схватања света збива се свуда и овде, у сали овог суда, и у томе ја видим смисао овог процеса. Срећан сам јер сам осуђен због дотичног чланка и због материјала за које сам оптужен.“

После низа жалби вишој инстанци, Волођини пријатељи су коначно били пуштени у судницу. Међутим, сала је већ била препуна доведених статиста тако да није било места за седење. Зато смо остали да стојимо очекујући пресуду. Стојећи изражавали смо љубав и састрадање према Волођи, пружајући му подршку уочи искушења која су га очекивала. „Суд долази!“ – и осуђује Владимира Пореша на пет година строгог затвора и три године прогонства… После читања пресуде из сале се чују узвици: „Христос воскресе!“, „Волођа, ми те волимо!“, „Волођа, поносимо се тобом!“.

Милиционери нас избацују из сале мимо сваког протокола, потискују нас низ ходник на степениште, али ни ту нам не дозвољавају да последњи пут видимо Волођу, гурају нас у друга ходник и затварају пред нама врата. Сви су ту: Волођини родитељи, његов брат и супруга, његови пријатељи. И одједном из груди се сама од себе изви души мила песма: „Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ и сушчим во гробјех живот даровав!“

Певамо је до промуклости, песма одјекује огромним здањем Суда, стиже до стражара и гардеробера. Први пут се, можда, после 60 година, слободно разлива васкршњи пој по градском суду Лењинграда! Веру у Христа не могу поколебати немилосрдне судске пресуде, ни претње прогонитеља!

(превод са руског: Владимир Димитријевић, из: РУСКИ семинар, Посев, Франкфурт, А. М. 1980, 81–101)

Уместо закључка

Руска Православна Црква је (свега двадесет година после лењинградског суђења невином Владимиру Порешу!), на Преображење 2000, у обновљеном храму Христа Спаситеља у Москви канонизовала преко хиљаду Новомученика и Исповедника, пострадалих од безбожног комунизма, на челу са Царском Породицом.

То је било сасвим у складу са речју једног калуђера бољшевицима у доба њиховог тријумфа: „Ви ћете победити, али после свих победника победиће Христос“.

Улазећи у Виши суд у Београду, и очекујући земну правду од судства државе Србије, и то зато што сам тужен од оних који желе да нас, хришћане, спрече да исповедамо православну веру у њеној пуноти, уздам се, пре свега, у Бога Правде, Онога Који ће победити после свих победника, као и у молитве Цркве Његове, светосавских и светолазаревских синова и кћери.

А НАТО фалангистима, политичким хомосексуалцима маскираним у борце за „људска права“, поручујем оно што је Мигуел де Унамуно рекао фалангистима из доба грађанског рата у Шпанији: „Ви нас можете победити, али нас не можете убедити“.



Категорије:В. Д. читач

Ознаке:, , , , , , , , , ,

3 replies

  1. Поздрав брату Владимиру, за кога се не бојимо јер се ни он не боји. Они за које пак сигурно знамо да се плаше су кадије у служби бугојанског муфтије, ти ре**ални спелеолози који трачак светла угледају само кад Велики Кловн иде да баци двојку, па болно напињући струне, кроз уста у облику пенџера кроз који ти трбухозборци гледају, нареди: „Осуђуј“! Надам се да ће тужилац „весељак“ тражити 20 година какве робије, а да ће се кадије осмелити да брату Владимиру одрежу бар 15. Та није губав. Но… они јесу.. па сумњам да ће. А не знају, не кукала им мајка, да нису у гори час по себе могли изабрати дан за мегдан. Између Светог Јована и Светог Саве. Е па срећна ти крила Владимире Димитријевићу!

    Свиђа ми се

  2. Подршка Дикици! Не дај се школски, држи се истине и бићеш у великом заклону. Не дај на себе.

    Свиђа ми се

  3. Господ да те укрепи, драги брате Владимире! Малом молитвеном лептом придружујемо се свој браћи и сестрама који ”не продају веру за вечеру”, а који те се посведневно молитвено сећају.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s