„Јавна тајна“ међу тадашњим сарадницима др Ранка Радовића била је да професорова књига није наишла на добродошлицу, а да су му колеге „указале на елементе плагијаризма“

Фото: Слободан Малдини/Вечерње новости

Немачки министар Карл Теодор цу Гутенберг поднео је 2011. неопозиву оставку након што је утврђено да је његов докторски рад плагијат. Али ово није усамљен случај. Словеначка министарка за образовање Клавдија Меркеж 2015. није дочекала ни своје прво заседање владе, подневши оставку због доказа да је плагирала свој магистарски рад.

Неакадемско понашање докторанада дуги низ година није било предмет подробније анализе Универзитета у Београду. Пре него што се огласио поводом случаја нашег министра финансија, Одбор за професионалну етику није се одавно јавно оглашавао, нити је био доследан у оцени доктората упитног квалитета, посебно оних иза којих стоје имена високо профилисаних носилаца.

Велика „поплава“ докторатура међу члановима Владе Србије догодила се још почетком двехиљадитих, када су „преко ноћи“ многи постали доктори наука. О вредности доктората политичара говоре сами носиоци ових титула, који их данас нерадо или никако не истичу уз своја имена. Али, поред ових, постоје примери плагијаризма у самом Универзитету у Београду који до данас нису добили епилог.

Слободан Малдини, архитекта, уметник и теоретичар архитектуре (Фото: Оксана Тоскић)

Када се професор београдског Архитектонског факултета др Ранко Радовић почетком двехиљадитих вратио са стручног усавршавања у иностранству, његово место професора на факултету га није сачекало. Озлојеђен, отишао је у Нови Сад, где је на Факултету техничких наука основао Департман за архитектуру. Поред професуре у Новом Саду, Радовић се радо латио и места министра урбанизма Црне Горе.

„Јавна тајна“ међу његовим тадашњим сарадницима била је да професорова књига није наишла на добродошлицу, а да су му колеге „указале на елементе плагијаризма“. Радовићу се у Новом Саду придружила професорка београдског Архитектонског факултета Нађа Куртовић Фолић. Она је одатле „замољена да оде“ након што је тамошњи професор Милош Р. Перовић обелоданио да је професорка у својој докторској дисертацији плагирала познату књигу америчког урбанисте Спира Костофа. Исту је непосредно после овог немилог догађаја објавила „Грађевинска књига“, препоручивши је студентима архитектуре. У то време, на новосадском Департману за архитектуру се захуктала кампања експресног именовања младих дипломаца у докторе наука и њиховог примања у друштво универзитетских професора! Њихове површне дисертације до данас нису биле предмет дубље анализе.

Огорчен на Београд, прерано преминули професор Радовић, по властитој жељи није у њему сахрањен, већ у црногорском селу Горњи Мартинићи, у врлети одакле је како је сам говорио „као беба донет у престоницу“. У његову част, у Београду је установљена награда „Ранко Радовић“ за најбоља годишња остварења у архитектури. У жирију су чести гости архитекте из Хрватске и Словеније, а добитници награда неретко су хрватски архитекти. Међу организаторима нема представника струке из Радовићеве Црне Горе.

Опрема: Стање ствари

(Вечерње новости, 29. 11. 2019)

Categories: Преносимо

Tags: Београдски универзитет, Нађа Куртовић Фолић, Ранко Радовић, Слободан Малдини, Универзитет у Новом Саду, архитектура, плагијат