Владимир Коларић: Против струје – о прози Светислава Пушоњића

Ако ичему припада, то је традиција најбољег српског реализма, са очуваним духом – заиста духом а не словом – народног, херојског, слободарског и светлосног стваралаштва

Владимир Коларић

Речи Светог мученика Прова, изречене када му је римски намесник обећавао своју заштиту и друштвене привилегије ако се одрекне Христа – „Нити цареве почасти хоћу, нити твоје пријатељство желим“, а које је писац Светислав Пушоњић објавио на свом фејсбук профилу, на најбољи начин одређују место самог Пушоњића у српској књижевности и култури.

Како сам већ написао у приказу његове збирке приповедака „Изван њиховог домашаја“, Пушоњићева позиција је позиција једног аутентичног „отуђења од оног што се сматра савременим светом; рецимо то отворено – од западног света“, и који као такав „волели то или не, представља један сегмент српске историје и културе, пред којим не бисмо смели да жмуримо, колико год се некима од нас чинио несхватљивим, па можда и опасним“.

А још конкретније, као и у роману „Једва проходан живот“ (Виогор, 2015, 2018), то је позиција једног готово органског одбијања да се повинује задатим идеолошким, културним, па и поетичким обрасцима и нормама, узусима малограђанштине и књижевне чаршије, па тиме и сваког облика аутоцензуре, нарочито оних који обезбеђују више или мање успешан продор на домаћој књижевној сцени.

Јер, упркос свим теоријама, ако смо истински читаоци – који читају да би се хранили и да би живели и уживали, а не да би рекламирали и оправдавали стечену или жуђену друштвену позицију – осећамо да је оно што данас у српској литератури недостаје управо живот, стварност, све оно што истински мотивише смисао стваралачког напора, чина, остварења, а који није само у самопромоцији аутора или репродукцији и културној легитимизацији задатих, у основи идеолошких, образаца, већ у богаћењу и осмишљавању наших јадних живота.

„Једва проходан живот“ је најбољи до сада написан роман о нашим деведесетим, не зато што је идеолошки овакав или онакав, него зато што је срчан, проживљен, обухватан, пун – како је истакао Владимир Меденица – „ероса“, толико оскудног у свој нашој књижевности и култури. Он је апартан колико је и пишчево искуство деведесетих апартно – али апартан у односу на кога и на шта? Свакако не за већину (или бар онај значајан сегмент) становника, којима искуство живота на распалим поткровљима, мешање бетона и потуцање по свим могућим периферијама (просторним или културним), није био стран, за разлику од претежног броја наших уметника и културњака који се својим „занимањима“ углавном баве „по наследном праву“.

Због тога, Пушоњићева литература не одражава ону „класну свест“ која је постављена као норма у домаћем културном мејнстриму, а који би себе хтео да види у оквирима „грађанског“, „европског“ и сличним конструктима. Пушоњић сведочи о ужасима, али дубоко проживљено, без надменог гађења и презира према својим суграђанима, него са љубављу која избија из сваке, колико год опоре, реченице. Пушоњић би волео да он и његов народ живе другачије, да нађу свој пут, енергију преображаја, без успављивања у апатији и епигонству, и никоме се не извињава због тога.

А идеологија? Увек има идеологије, али тамо где се пише срцем, а не интересом, она одлази у други план, спаљена је, одбачена, преображена стваралачком ватром – као код Достојевског, Хамсуна, Живојина Павловића… Зато Пушоњића не треба посматрати као некога произашлог из „Селићевог шињела“, њему такве квалификације не припадају. Јер он, ако га већ одредимо као десничара, не припада ни „староевропском“ ни „византијском“ дендизму, ни „врачарским бабама“, ни новослепачком дијалектизму, ни било чему етаблираном на небу нашег књижевног а махом симулираног конзервативизма и-или традиционализма. Ако ичему припада, то је традиција најбољег српског реализма, са очуваним духом – заиста духом а не словом – народног, херојског, слободарског и светлосног стваралаштва, која не одбацује Вука, колико његов „говедарски“ језик и егалитаризам, толико и његов дух независности и стваралачке борбености, који нам је данас, како је у једном есеју написао Драган Хамовић, и те како потребан. Ако не препознамо да је снага у нама, и само у нама, нико нам други – ни као појединцима ни као заједници – не може помоћи.

Волео бих да Светислав Пушоњић настави да се изграђује као писац, да прочишћава трагове једног помало публицистичког, „саморазумевајућег“ уопштавања у евоцирању унутрашњих светова својих ликова и епохе, да уђе у стваралачки континуитет који није лако одржати у условима у којима он живи и ради. Али кажу да је нови живот увек долазио са маргина, а присуство Светислава Пушоњића на нашој литерарној сцени је неопходно, као инјекција, као подстрек, као охрабрење, па макар се не слагали ни са једним од његових ставова, макар нам се не свиђало ништа од оног о чему и како пише. Јер, дајте мало, продрмајте се. Није све у апанажама и тапшању по раменима…

Због тога је пред Светиславом Пушоњићем велика одговорност.

Advertisements


Категорије:Забрањено са Владимиром Коларићем

Ознаке:,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s