Предраг Пипер: Поводом предлога закона о језику и писмима

Чак и ако би се латиница лакше писала или читала (што је спорно), пробајте да објасните Грцима, Јапанцима, Кинезима, Јеврејима или Арапима колико би добили да пређу на латиницу као функционалније писмо

Професор др Предраг Пипер (Фото: Политика/лична архива)

Стављање на јавну расправу измена и допуна Закона о језику и писмима наилази и на подршку и на оспоравања, која су понекад доста оштра. Јуче ми се јавила новинарка једног таблоида са жељом да прокоментаришем предлог измена и допуна Закона, које она види као наметање ћирилице и због којег се пита да ли Министарство за културу заиста нема преча посла од бављења ћирилицом.

Нисам јој ништа одговорио, због погрешно постављених и тенденциозних питања, али се на један каснији добронамеран предлог да кажем шта о томе мислим не могу оглушити иако сам о статусу ћирилице више пута писао, па ће ово у неку руку бити допуна и сажетак онога што сам другде већ рекао, уз понеку нову напомену.

Пре свега, српском културом (а слично је са другим националним културама) не баве се само Срби и грађани Србије. Култура је важно поприште борбе различитих страна за сферу утицаја и обликовање јавног мњења путем тзв. меке моћи. Као и други народи Срби немају само пријатеље него и онe који то нису, мада ће многи од њих јавно тврдити супротно. Као што је познато, велики део меке моћи носе тзв. агенти утицаја, личности које могу да утичу да се културна политика неке земље води у смеру који они желе да наметну. Они могу бити вишег или нижег ранга или ситни новинарски провокатори (мада има и не мало појединаца који нису агенти утицаја и реагују самоиницијативно). Да ли то раде из убеђења, или из неких опипљивијих мотива, или из оба разлога, то је сада мање важно.

Ћирилица је један од стубова српског националног и културног идентитета. Неки мисле да није тако. И они су, нажалост, баштиници вековне српске културе, чији је важан део ћирилица, али су то лоши баштиници, који су спремни да се одрекну неких од најважнијих тековина које су наследили ради извесне сумњиве добити.

Неки од њих говоре сасвим некомпетентно, па и увредљиво са становишта оних који ћирилицу виде као важан део свог идентитета. Један песник прети привредним шоковима ако се предлог Закона усвоји. Шта он зна о привредним шоковима и чиме ту своју тезу доказује? Ничим. То је само лош покушај застрашивања јавности. Упоређује ћирилицу са диносаурусима и пита се да ли ће пре изумрети они који пишу ћирилицом или сама ћирилица. Тужно или смешно? Глупаво подсмевање ћирилици? То је несумњиво увредљиво, поготову када се тако нешто напише и објави у Србији. Заправо, аргументи „латиничара“ по правилу одишу одбојношћу, ако не и мржњом према ћирилици, понекад овлаш огрнуту у плашт борбе за толерантност и лажну еквидистанцу у односу према писмима. Стручњаци за израз „говор мржње“ овом приликом остају неми.

На први поглед стручније делује став да ћирилица није тако функционална као латиница, али само на први поглед. Нисам прочитао убедљиво објашњење тако схваћене фунционалности. Чак и ако би се латиница лакше писала или читала (што је спорно), пробајте да објасните Грцима, Јапанцима, Кинезима, Јеврејима или Арапима колико би добили да пређу на латиницу као функционалније писмо. Угледан лингвиста који би бранио спорну тезу о функционалној супериорности латинице могао би да покуша да је брани у неком реномираном међународном лингвистичком часопису. Наравно да то неће учинити јер зна да би испао смешан, него се та теза „за по кући“ износи само за овдашње новине које су спремне да је објаве.

Народима са својим традиционалним писмима не пада на памет да се својих писама одричу, јер постоје националне вредности, које им много више значе од голе функционалности. Да ли смо ми гори од других? Наравно да нисмо, а били бисмо гори ако бисмо се одрекли идентитетски важног дела своје националне културе.

Шта би то био наш циљ због којег бисмо оставили ћирилицу у културном запећку, у којем се она сада налази? Уподобљавање земљама западног цивилизацијског круга? Зашто да мењамо себе да бисмо личили на њих? Да ли то неко покушава да се лечи од комплекса ниже вредности фаворизањем латинице игноришући све оне друге који тај проблем са самопоштовањем немају?

Треба уз то имати у виду да је наглашена социјална функционалност често блиска прилагодљивости, практичности, прагматичности, али понекад и мањој или већој беспринципијелности. Дакле, аргумент функционалности је неубедљив за оне којима националне вредности нешто значе.

Заступа се и теза да је ћирилица већ довољно заштићена Уставом. Притом се очигледно намерно или наивно превиђа, да Уставно решење не вреди ништа ако не постоји на њему ваљано засновано ниже законско решење, које се сада предлаже. Устав без закона је као кућа с кровом, али без зидова. Коме одговара да српска култура личи на такву кућу?

Питање зашто се Министарство културе и информисања не бави више функционалном неписменошћу знатног дела становништва и запуштеном говорном културом делује као покушај замене тема ради стављања питања законског статуса ћирилице у други план. Ти задаци Министарства се, наравно, не искључују. Министарство треба њима да се бави и даље, и више него сада, као и другим питањима, али сада је реч о предлогу измена и допуна Закона о језику и писмима, који се појавио после дуге припреме.

Ово је први пут да је једно Министарство културе Србије смогло снаге, па и смелости, да темељно припреми и предложи закон који би могао обезбедити ћирилици законски статус који јој у српској култури припада, мада цео тај поступак неки сада потцењивачки називају кампањом.

Закон би по мом мишљењу био бољи да је назван Закон о језику и писму, а не Закон о језику и писмима, јер облик једнине у неким случајевима не искључује значење множине.

Нека друга питања у вези са предлогом измена и допуна Закона о језику и писмима морају се овом приликом оставити по страни.

Наcлов и опрема: Стање ствари

(Политика/Борба за веру, 6. 8. 2018)

Advertisements

6 thoughts on “Предраг Пипер: Поводом предлога закона о језику и писмима”

  1. „Један песник прети привредним шоковима ако се предлог Закона усвоји.“

    Србија је друштво и држава и даље под тешком копреном комунистичке идеологије, па стога и овакве бесмислице могу да прођу као нека памет.
    После Другог светског рата, а нарочито после 1954. године, кренуло се у истискивање ћирилице упоредо са свим другим суштинским обележјима српске културе и идентитета.
    Током тог ружења и потискивања ћирилице, увођена је и наметана латиница.
    Тако наметнута, она већ деценијама доминира као главно писмо српског језика.

    Е, сад, „песник“ хоће да каже да то није представљало „шок“ за грађане Србије, српски језик и културу, па и привреду, али би благо и опрезно давање снаге постојећој Уставној одредби и пратећим законима – било шок, и то за привреду!?!

    Зашто је онда она социјалистичка привреда била све време неуспешна, све више се задуживала, све више радника морало да тражи посао у иностранству, и на крају неславно, пропала кад се с временом била практично сва пребацила на латиницу?

    ЉВЈ

    Liked by 1 person

  2. Ако су дотични стварно искрени у намери чувања србског језика и србског писма ћирилице (азбуке), у закон о употреби језика и писма, треба да буде прописано, следеће:

    У Србији је у службеној и јавној употреби србски језик, једино писмо ћириличко – србска азбука.

    У срединама где националне мањине живе у значајном, предвиђеном проценту, поред србског језика и ћириличког писма – азбуке, предвидети употребу и језика и писма те националне мањине, што су јединице локалне самоуправе обавезне да пропишу својим статутима.

    Свакако, и казнене одредбе за непоштовање одредбе о употреби и коришћењу ћириличког писма -азбуке, као што је то сада предвиђено за некоришћење језика и писма националних мањина.

    И, Устав не предвиђа ни „матични језик, ни помоћно писмо“, и то не треба да се помиње у Закону.

    Напомена: применом термина“ употреба језика и писама националних мањина“, престаје потреба за термином „латиница“, самим тим , јер ће националне мањине своје језике писати својим писмима.
    Оваквим одредбама за употребу језика и писма у Држави Србији, престаје и „обавеза“ да се за оне који примењују ћирилицу, смање дажбине, намети,дају попусти и сличне демагошке ставке.

    Другачије од овога поступајући, ствара услове да од свега у тексту изнад, као и од Закона не буди ништа суштински учињено.

    Свиђа ми се

  3. Српска ћирилица је једино писмо српског језика и то треба да остане. Једноставно забранити употребу било ког другог писма укључујући и латиницу у установама и медијима у Србији. Националне мањине које се служе својим латиничним писмима могу да се служе њима у складу са прописаним правилима. Сви медији свих врста који користе српски језик морају да се служе искључиво и једино српском ћирилицом. Исто важи и за издавачке куће и тако даље… Уколико би нека телевизијска кућа инсистирала да користи хрватску латиницу на српском језику, онда јој то забранити силом закона, осим ако би досљедно користила хрватски језик са свим правилима која важе за тај језик у Хрватској – па ко воли нек` изволи.

    Свиђа ми се

  4. Зоран Павичић каже:
    „Националне мањине које се служе својим латиничним писмима могу да се служе њима у складу са прописаним правилима.“

    Не видим ниједан разлог због којег се наши људи баве језицима мањина у Србији. То је у потпуности њихова ствар, која нема никакве везе са српским језиком.
    Српски језик треба да има једно стандардно писмо, и – тачка. За све. И у то не треба нико да се меша, као што Срби не треба да се мешају у језике других народа и нација.

    Свиђа ми се

  5. У темељу целог проблема је то што се у законским одредбама латиница налази као пуноправно, паралелно писмо српског језика. Све до оног тренутка док се она не избаци из тих законских одредби и ћирилица остане као једино писмо српског језика, сва ова нагхваждања и философирања нису ништа друго до губитак времена и енергије. Шансе да до избацивања латинице као (законитог, паралелног) српског писма у датим политичким и друштвеним околностима су равне нули. Према томе – и све дискусије о „службеној употреби“ или „јавнопј употреби“ једног или другог писма су чист губитак времена. Усмерите сву енергију на одузимање латиници њеног статуса. Без тога – све остало је тандараброћ..

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s