Мирко Н. Павловић: Ко се боји Крита још?

Опструкција дијалога о Светом и Великом Сабору Православне Цркве у српском богословљу

Митрополит Амфилохије, епископ бачки Иринеј и патријарх Иринеј на Сабору на Криту (Извор: СПЦ)

Припадамо генерацији Хришћана која је имала привилегију да буде сведок једног догађаја за који су се припремали бројни нараштаји у вишевековној историји Православне Цркве. Стицајем трауматичних историјских околности, изазваних губитком слободе бројних православних народа, ратовима, миграцијама и животом под богоборним и репресивним политичким режимима, било је немогуће у пракси остварити Велики Сабор архиејереја Православне Цркве. Проблеми из различитих области живота Цркве умножавали су се из деценије у деценију, из века у век. Питања из сфере свакодневног хришћанског живота, богословских дисциплина, унутрашњих раскола, односа са хришћанима других деноминација, односа са другим религијама, нових могућности и изазова за мисију Цркве, и слична, предуго су остајала без саборског мишљења и одговора. Након свих историјских перипетија и огромних уложених напора, Свети и Велики Сабор Православне Цркве коначно је сазван и одржан током недеље Педесетнице (18–26. јун 2016) на Криту, на велику радост православних Хришћана. Међутим, и поред огромног значаја овог догађаја и учешћа наших архијереја у њему, у српској богословској мисли већ скоро две године приметно изостаје озбиљнији рад на ширем јавном представљању и тумачењу Сабора и релевантности његових одлука. Питање које се у вези са овим намеће је следеће: због чега је то тако, а не другачије? Неки од могућих одговора били би да је реч о незаинтересованости наше јавности, некомпетентности наших богослова, недостатку организационих могућности наших просветних институција, и слично. Међутим, с обзиром на чињеницу да ниједан од наведених одговора није у складу са чињеничним стањем ствари, закључак који се намеће јесте да је посреди смишљена и организована опструкција.

Истини за вољу, насупрот садашњем духу летаргије и обамрлости у вези са образлагањем важности Критског сабора, од тренутка закључења саборских седница и објављивања његових одлука труд Председника Комисије САС СПЦ Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфилохија и Његовог Преосвештенства Епископа западноамеричког Максима донео је надахнуће за даље проучавање, тумачење и актуализацију свега онога што је Сабор одлучио. Примера ради, у свом предговору за књигу Одлуке Светог и Великог Сабора Православне Цркве (Београд – Цетиње 2017) Митрополит Амфилохије подсећа да је „саборност у самој природи Цркве Христове… као и у начину њеног пројављивања и свједочења“. Када је пак реч о Критском сабору, Високопреосвећени каже да он, баш као и сви помесни и други сабори, који су након Великих сабора од осмог века „у духу сабора првог тисућлећа“, заправо „наставља да свједочи вјеру православну и исконску нарав Цркве до наших времена“, те да „посједује исто значење и ауторитет као њихов органски продужетак“. Митрополит нема дилему и каже: „Један такав Сабор одржан је, ево, и у наше вријеме“. Високопреосвећени додатно образлаже овај догађај, наглашавајући да је Критски сабор постао Велики Сабор, приликом чега придаје Фотијевом и паламитским (али и другим) саборима догматски општеважећи карактер: „Тиме је овај Велики Сабор заиста наставио дјело Васељенских сабора“. Штавише, Високопреосвећени каже: „Ово саборско исповиједање православне вјере, на начин како је то Црква чинила од апостолских времена, даје овом Сабору истински карактер Великог Сабора васељенског значаја“. Да његово размишљање о Сабору не происходи из романтичне нити пак идиличне представе о истом, показује и чињеница да је он свестан, за хришћанску савест иначе болне чињенице, „да на Сабору нису узеле учешћа, свака са својих разлога, четири помјесне Цркве“. Међутим, како овај наш велики богослов и Архијереј каже: „Као што је то било у двијехиљадугодишњој пракси Цркве, то важи и данас: мјерило карактера једног Сабора и важности његових одлука није никада био број учесника на њему или заступљеност свих мјесних Цркава, па ни свих древних апостолских Цркава. Мјерило саборâ било васељенских, било мјесних, увијек је била истина, надахнута Духом Светим, било догматских, било канонско-пастирских одлукâ сваког, па и овог савременог Великог Сабора Цркве Божије“. Ове речи Митрополита свакако не представљају изненађење. Његова љубав према Саборној Цркви Христовој и његов плодоносни богословски труд увек су изнова потврђивани његовим пастирским и просветним делима. Велики ентузијазам и своју личну радост због догађаја Светог и Великог Сабора и свог учешћа у њему, са свим Хришћанима СПЦ ревносно дели и Преосвећени Епископ Максим. Поред свакодневних саопштавања својих белешки са Сабора путем електронских медија (касније публикованих као књига Дневник са Сабора, Лос Анђелес 2016), Преосвећени је приредио и широм света запажени и читани зборник Саборност: заборављена и несхваћена визија Рефлексије о Светом и Великом Сабору 2016 (објављен 2017), у коме су своје радове представили неки од најзначајнијих православних богослова данашњице. Епископ Максим са Митрополитом Амфилохијем дели исту веру у саборску природу Цркве, исту радост због сабрања Архијереја на Критском сабору, исти оптимизам да ће овај Духом Светим надахнути Сабор оснажити Православље и исту наду да ће он допринети да се Јеванђеље јасније и гласније чује и постане покретач за одлучни пут у живот у Телу Христовом. Поред ова два, у последње време најјаснија богословска гласа, свакако је било и много других, пре свега Епископа Атанасија Јевтића и Епископа Игњатија Мидића, које је о Сабору и саборности било могуће слушати годинама и деценијама уназад у нашој средини. Међутим, парадоксално, и поред ових великих и охрабрујућих корака, у српској богословској мисли није до сада било – упркос постојању иницијатива – ниједног озбиљнијег научног скупа или симпосиона посвећеног Светом и Великом Сабору Православне Цркве из 2016. године. Изненађујућа и веома забрињавајућа чињеница, у најмању руку.

Извор: Политика

Постави ли се питање на ком би месту или у оквиру које би институције било најприродније уприличити и одржати један скуп посвећен богословским размишљањима о Критском сабору, чини се да би се без икаквог двоумљења могло рећи да је то Православни богословски факултет Универзитета у Београду. У тој просветној и образовној институцији предају еминентни богослови наше помесне Цркве – епископи, презвитери, ђакони, лаици. Сви они не само да имају потребне научне и стручне квалификације и компетенције да на највишој богословској просветној институцији поучавају, већ су за свој труд и послушање, сваки појединачно, добили благослов Светог Синода наше Цркве. Међутим, упркос свему томе, никакав скуп посвећен Критском сабору још увек нити је сазван (иако је било наговештаја, жеље и конкретних иницијатива у том правцу), нити пак одржан, нити је уопште приметна било каква активност у вези са што скоријим надокнађивањем онога што је пропуштено на Православном богословском факултету.

Не треба посебно наглашавати да се сваком мислећем човеку, а нарочито оном коме је понајпре и изнад сваког личног интереса стало до живота Цркве и њене мисије у савременом свету, намеће питање одакле такав један неодговоран и нихилистичким духом испуњен став. Да ли се он, запитајмо се још једном, састоји у недостатку нерва у све богатијем и разуђенијем српском богословљу да се оцени вредност и значај питања које је посреди? Да ли је, можда, реч о томе да српска богословска сцена, у сталном ослушкивању традиције, не жели да осети ритмове савременог доба и на њих одговори управо из традиције којој без остатка припада? Да ли се, опет, ради о недостатку компетенције и институционалних капацитета? Плашим се да свако ко не инвестира сопствене интересе у сагледавање реалности мора на ова питања – нарочито имајући у виду кадрове и продукцију којима Православни богословски факултет данас може само да се поноси – одговорити негативно. А ако је то већ тако, онда изворе за ово посве забрињавајуће стање ствари, у оквиру којег се и такав један догађај какав је Свети и Велики Сабор потпуно занемарује, ваља потражити у чистој – опструкцији. Рецимо то наглас и без околишања: реч је о намерном, осмишљеном и оствареном спречавању или, макар, одгађању сазивања богословског симпосиона посвећеног Критском сабору.

Долазак делегације СПЦ на Крит

Сами циљ те опструкције је у најмању руку двојак. На првом месту, она има за циљ потискивање сећања на Сабор, умањење његовог значаја за савремено Православље и савремени свет и, коначно, маргинализацију и негирање важности Светог и Великог Сабора и његових одлука. На другом месту, циљ опструкције је да Православни богословски факултет Универзитета у Београду прикаже у једном посве искривљеном светлу. Опструкцијом и спречавањем одржавања симпосиона посвећеног Критском сабору као да се жели дискредитовати Факултет као заједница наводно незаинтересованих, непросвећених и некомпетентних људи. Додуше, поменути феномен не представља никакву новост. Покушаји да се Факултет прикаже као институција у којој делују људи који су отуђени и одметнути од своје Цркве и од свог Патријарха и Светог Архијерејског Сабора и Синода трају недопустиво дуго. Ова клевета се годинама уназад зачињава инсинуацијама да је Православни богословски факултет у процесу убрзане „секуларизације“ и на путу ка наводно неповратном удаљавању од своје Мајке Цркве.

Једна стара пословица каже да лаж – уколико се већ неко одлучи на такав маневар – може бити велика, али да никако не сме бити глупа. А чини се да управо то нису имали на уму они који су таквој једној лажи и исконструисаној реалности прибегли, будући да ни за једну од поменутих инсинуација и клевета никада није пружен никакав доказ, а камоли нека стручно поткрепљена студија, која би анализом текстова или јавних наступа предавача са ПБФ-а поткрепила оптужбу која као утвара лебди над овом просветном установом и људима који раде у њој. Међутим, и поред тога што се такви „докази“ не могу пронаћи, чини се да је онима који ту опструкцију врше – надам се, несвесно, али плашим се да је управо супротно случај – било каква аргументација није ни битна. Оно што им изгледа јесте битно и због чега опструкција одлично служи својој сврси јесте указивање на потребу постојања „избавитеља“ и „посредника“ који ће, с једне стране, непрекидно дискредитовати и омаловажавати Факултет пред Сабором Архијереја, Синодом и Патријархом, а са друге стране себе нудити као једине који имају знање и жељу да Факултет спасу у „одсудном часу“ и врате га на прави пут. У таквој констелацији ствари, човеку се увек јавља питање: да ли је ту посреди „спасавање“ Факултета или је пак само реч о рационализацији скривених порива и интереса – нарочито ако су ти пориви и интереси у дуготрајном кретању обележени вектором властољубивости – а који се на тај начин желе прикрити племенитим, исувише племенитим циљевима? Јер, подсетимо се, многи су историјски примери у којима су диктатори и претенденти на престо – као ономад у једној афричкој земљи – у сврху наметања и одржавања своје власти – и ничег другог доли своје власти – говорили како „имају свету дужност да спасу народ од њега самог“. Није ли и овде посреди исти примитивни психолошки механизам, механизам који на прво место не ставља опште, већ лично добро, а чије би последице требало да осећа цела наша светосавска Црква? И ко би могао бити тај који врши опструкцију, када је реч о одржавању скупа о Критском сабору, а који себе представља као јединог – баш тако, јединог – „избавитеља Православног богословског факултета“? То са апсолутном сигурношћу није могуће утврдити. Отуда се добронамеран човек не би смео излагати ризику преурањених оцена. Међутим, уколико се као тачне покажу – за сада непроверене – информације да је Његово Преосвештенство Епископ бачки Иринеј Буловић ових дана испословао себи папир на основу којег, попут многих инквизитора из најмрачнијих времена, наводно може и мора присуствовати седницама факултетских тела (Већа и Савета, пре свега), и то са овлашћењем Светог Архијерејског Синода, логично се поставља питање није ли се „избавитељ“ – не бивајући посве опрезан и посве трезан при извођењу свог наума – на тај начин заправо разоткрио? Иако се у овом тренутку не може поуздано тврдити да је Епископ Иринеј Буловић својим тумачењем прилика на Факултету и сопственим доживљајем односа Факултета и Српске Православне Цркве пресудно утицао на Синод да му таква овлашћења буду предата, недвосмилено је јасно да је реч о ниподаштавању Факултета најгоре врсте и, самим тим, о опструкцији његовог нормалног функционисања. У случају да се информација покаже као тачна, то би значило да је Епископ Иринеј себи дозначио улогу надзиратеља наставникâ Факултета (као да је реч о дечијем обданишту), и поред чињенице да се у Наставно-научном већу истог Факултета налазе четири активна Епископа Српске Православне Цркве, од којих је један по значају своје епископске катедре изнад Буловића, то јест, Митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Да би целокупна ситуација била још гротескнија, Митрополит Порфирије је тренутно члан Светог Синода, и то члан који је одговоран за просветна питања у нашој помесној Цркви! Дакле, четири епископа, већи број свештеника, ђакона и лаика, који са благословом Синода предају на Факултету, нису довољан гарант православности њиховог учења већ је за све потребно нешто више, а то „више“ је – Иринеј Буловић? Чистоту њиховог учења и њихову посвећеност учитељској служби требало би, дакле, да проверава управо онај наставник који је деценијама био чувен по запостављању својих наставничких дужности (редовно држање предавања, консултација, испита), а о скромности чијег академског опуса – свагда праћеног митоманијом величине – је заправо излишно и трошити речи. Уколико се испостави да је ова информација тачна, то ће свакако актуализовати питање аутономије Универзитета и положај Православног богословског факултета као његовог конститутивног и пуноправног члана. Јер, постоје људи које изгледа да је стално потребно напомињати да нико није – и у томе се састоји једна од највећих цивилизацијских тековина модерног доба – изнад закона, те да назив δεσπότης никако не сме подразумевати деспотско понашање неког владике, не само према онима који се хијерархијски налазе у нижем чину од њега, него ни према институцијама система. Можемо се – као свагда добронамерни – надати да извргавање руглу Факултета и његово јавно срамоћење ипак никоме није могао бити прави циљ. Међутим, недоумице и зебње свакако да остају.

Епископ бачки Иринеј (Фото: ђакон Драган Танасијевић)

У сваком случају, када је реч о опструкцији дијалога и богословског промишљања о догађају и о одлукама Светог и Великог Сабора Православне Цркве одржаног на Криту 2016. године, мање је важно бавити се питањем због чега, за чији рачун и са каквим циљем се она врши. Много је важније – што пре то боље – исправити неправду која се овом Сабору чини недовољном посвећеношћу његовим документима и Архијерејима који су у његовом раду учествовали. Потребно је, отуда, организовати богословски симпосион посвећен овом величанственом и Богом благословеном догађају, који су милиони православних Хришћана вековима ишчекивали. Овај Свети и Велики Сабор би коначно требало да задобије најширу могућу пажњу, и личну и институционално, управо онако како му то и доликује. Уколико из неких оправданих разлога није могуће раније постићи одржавање симпосиона о Критском сабору, могла би му се посветити барем једна сесија у склопу великог симпосиона који се припрема поводом прослављања годишњице добијања аутокефалије светосавске Српске Православне Цркве следеће, 2019. године. Макар толико дугујемо Светом и Великом Сабору Православне Цркве на Криту, нашим Архијерејима који су на њему учествовали, али и самима себи и понајпре Господу који нас Духом Светим одржава у животу и сваким нас својим даром украшава и неизмерно љуби. Једино на такав начин, саборно размишљајући о Критском Сабору, можемо бити послушни трезвеном и далековидом предлогу нашег Најсветијег Патријарха Иринеја да Велики сабори Православних Архијереја у будућности постану „стална установа“.

Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“

Advertisements


Категорије:Разномислије

Ознаке:, , , , ,

2 replies

  1. Неколико епископа немају српско порекло, неколико њих отворено заговара екуменизам, а добар део прикривено. Црква је постала алава, па се полако урушава. Ваљда ће се наћи неко решење да не дође ускоро до раскола.

    Свиђа ми се

  2. Замишљен као сабор завршио као скуп. Без одјека.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s