Ознаке

, ,

Отпор доминантним елитама у Србији мора у првом реду бити културно мотивисан, са циљем делегитимизације њихове претензије на успостављање културног модела који служи искључиво апологији њихових партикуларних (кастинских) интереса, који се представљају као универзална вредност и јавни интерес

Владимир Коларић

Немања Рајак је написао одличан текст о пост-комунистичкој елити која је блокирала процес кружења елита, претворивши се у својеврсну касту. чиме је уочио у основи највећи проблем нашег друштва. Ова елита није пост-комунистичка само у хронолошком смислу, него и у смислу персонално-родовског, али добрим делом и вредносно-идејног континуитета.

Више пута сам наглашавао да природа отпора колонијализму и актуелним идентитетским стратегијама у основи није идеолошка, него културна, јер се у највећој мери тиче идентитета и вредносно-идејних оријентација, са значајним улогом културе као система легитимизације моћи чији је циљ доминација и контрола, а не изградња нових вредности.

У том смислу, и отпор доминантним елитама у Србији мора у првом реду бити културно мотивисан, са циљем делегитимизације њихове претензије на успостављање културног модела који служи искључиво апологији њихових партикуларних (кастинских) интереса, који се, укључени у систем културне репродукције, представљају као универзална вредност и јавни интерес.

Значајни аустралијски и српски писац Би Вонгар (Сретен Божић) уочио је колонијалну природу како турске окупације тако и режима успостављеног после Другог светског рата, и таква историјска перспектива пружа могућност да у шири историјски контекст поставимо очигледну колонијалну природу савремених српски елита. Колонизација, у таквој перспективи, није сам ствар тренутних односа доминантних центара моћи на глобалном плану нити само интереса крупног капитала и корпорацијске доминације глобалним економско-политичким процесима, него добија културно-цивилизацијске импликације.

Болни расцеп у националном ткиву и отуђеност елита које служе интересима непријатељских сила, на најдубљем нивоу је последица културно-цивилизацијске псеудоморфозе, односно прихватања вредносно-идејног и културно-идентитетског обрасца наметнутог од такозваног политичког Запада, који је одлично организованим системом глобалног насиља свој вредносно-идејни систем прогласио критеријумом универзалности.

Јасно је да борба за слободу, овако постављена, мора имати најпре одлике својеврсног културног хероизма, целовито усмереног стваралаштва у континуитету са највиталнијим токовима источно-хришћанског културно-цивилизацијског ареала ком припадамо. И наравно, за нас неизбежног аутономистичког патоса, борбе да никоме и никада, па ни „својима“, не будемо слуге, него слободни ратници светлости, хероји слободе.

Као и све када је у питању култура, и ово је ствар избора и одлуке. И храбрости. Нискост тлачитеља додатно унижава тлаченог, и у великој мери га чини одговорним за сопствену „судбину“.

А ово заиста није ствар „судбине“ као неумитности, већ одлуке и слободе. Јер не мора да буде овако.

Advertisements