У недавно овде објављеном тексту, о младом песнику Пантелејмону Комарову, говорио сам о оној пушкинској Русији, окренутој начелима и искуству личне слободе, целовитости и (персоналног, културног и духовног) преображавања – ономе што је и створило велику руску књижевност, која је, како то рече и један савремени англосаксонски аутор, „благо света“.
Амарсана Улзитујев
Али Русија је још много тога, и то је једно од њених блага. Она је свакако и евроазијска – не у смислу поново активираних идеолошких доктрина, него фактичкој и динамичкој интеграцији њеног азијског сегмента, култура азијских народа као неизоставног дела велике руске цивилизације. Интеграцији чији је битан чинилац језик, а онда и – поезија.
Амарсана Улзитујев (1963) је руски песник бурјатског порекла, син класика бурјатске књижевности Дондока Улзитујева, трагалац за новом формом великог песничког стила, која би требало да замени ону засновану на „обичном“ песничком ритму, метру и верлибру. Његова идеја се темељи на такозваном првобитном ритму способном да изрази бесмртност и укаже на спасење, у сусрет новом без-насилном Постојању. Улзитујев је један од највећих живих песника руског језика, а велики писац Едуард Лимонов написао је о њему диван текст-писмо под насловом „Амарсана, здравствуй, брат!“.
Ево како овај изузетни песник, будиста, пева о једном православном подвижнику, са којим је осећао изузетну духовну сродност. Јунак песме је, иначе, недавно убијен под још неразјашњеним околностима, што је судбина која повезује толико значајних и занимљивих Руса последњих деценија (непосредно пре и после распада Совјетског Савеза), да то постаје својеврсни феномен, који захтева посебну пажњу; и свакако молитву.
БОДХИСАТВА ГЕНАДИЈ ИЗ ПСКОВО-ПЕЧЕРСКОГ МАНАСТИРА
Јадима призвао га је Господ из града Одесе,
С бродовима на ти – морнар-машиниста прве класе,
Служио у Севастопољу, пловио по Црноме мору,
Ко стражар што чува царство небесно…
Под злим северним ветром лице му отпадало,
По седморо панталона, и још женске чарапе испод,
А сад, из дана у дан, већ четврт века он овде броди,
Казну над собом спроводећи, православну јогу послушања…
Попут пресветљења достигавшег обућара из Александрије,
Схватио је да су сви људи анђели,
У истини стојећи, спреман да умре за њу, еманира у универзум,
Иси божанском молитве творећи…
Са седом брадом, кишобраном избледелим од сунца,
Бројанице пребрајајући уместо гаџета – ни налик на неког ужурбаног попа,
У Богом даним пешчерама приближи ме он Нирвани,
Јер не стоји васељена без праведника…
Постаните приложник-сувласник Стања ствари!
Поштовани читаоче,
Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.
Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.
Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.
Како нам све можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.
Такође, молимо вас да се прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.
Categories: Забрањено са Владимиром Коларићем
Оставите коментар