Ознаке

, , ,

Рат са свих страна
Сада ће загрмети плотуни
Загрмети оркестара марш
И на нас ставити
крст!
И на нас ставити
Крст!!
И на нас ставити КРСТ!!!
крст
крст.

Пантелејмон Комаров

Ово је једна од новијих песама младог – и по мени можда будућег великог – руског песника Пантелејмона Комарова. Упознао сам га прошле године још као средњошколца, први превео и у књижевном часопису („Ријеч“ из Брчког) објавио његове стихове.

Пантелејмон је из многодетне породице интелектуалаца која се из околине Москве пре неколико година преселила у предивни и заветни Севастопољ, који се налази на Криму. Када сам га упознао носио је „гранџ“ јакну. Воли и сам снима и режира филмове, слуша панк и изузетно је посвећен верник.

Његова је уметност крик за личном слободом и миром, а његов бунт против света оплемењен је руском културом читања, говорења и писања поезије, и православним хришћанством.

Све то је присутно у овој краткој песми која представља непосредни али песнички изузетно артикулисан одјек застрашујуће глобалне ситуације у којој се налазимо. Застрашујуће, и то врло непосредно, и за једног младог Руса – тим пре Руса са Крима.

Пантелејмон Комаров, песник и философ Тихон Синицин и Владимир Коларић. Фотографисала песникиња Јелена Бујевич у крипти храма Св. Владимира Кијевског у Севастопољу

Свашта је Русија данас, и свашта је млада Русија. А ово је једна стваралачка и енергична млада Русија, притиснута и „споља“ и „изнутра“, која би да преображава а не да одбацује, која би слободу, онакву слободу какве данас нема ни на Истоку и на Западу, и какве можда никада није било, осим у стиховима.

Стиховима слободних и храбрих.

А какви би иначе и требало да будемо?

***

Tри песме Пантелејмона Комарова (превод Владимира Коларића, објављено на „Хипербореји“)

Споља

Сви смо ми мртви и за нас нема сутра
Растемо само када смо унутра
Умиремо онда када нас је мало
То налик је на воду и на песак спор
Све једнако споља као и изнутра
И увек и свуда тамо где смо ми
Јер сан нам је вечност а ми јој ни налик
Мртва лица – вода
Мртва лица – извор
Мртва лица то што се снива
Мртва лица усамљене птице
Вечна вечност, из уља уље
Лептир на свећи
а душа све даље
а душа све беља
Ти што живиш дубоко у мени
Прекрати, не унижавај моју слабост
Ја жив сам само кад плачем у сну
А главом ми тутњи жалост

Јесен

Ни разумели ме, ни појмили
Дуго чекали, дани проходили
Јесен пламена,
А ја ко тршчица, као гранчица,
Као иглица и као бајчица,
Као легенда мало оцвала,
Чаробан попут ужеглог уља.
Јесени пламена,
Научи ме како да кажем збогом
Здравим разумом, посмртним звоном,
И гвоздене воље, да не иструнем као робље.

У ропству

то је све тамо нешто
то ме се нимало не тиче
то је све лично, егоистично дело,
неких тамо левих људи
а ја просто лежим, посматрам
спој за спојем линија на сагу
а време се слива, као сируп
по неком давно скорелом трагу

Advertisements