Ознаке

, , ,

Проф. др Зоран Радовановић

Епидемиолог проф. др Зоран Радовановић у нашој јавности познат је по борби за вакцинацију (уосталом, председник је Лиге за имунизацију – видети нпр. његов текст „Неразложан страх да вакцине изазивају аутизам“). У последње време опонира онима који тврде да нам од осиромашеног уранијума из НАТО бомби прети епидемија рака (видети нпр. „Осиромашени уранијум и обогаћена машта“ и „Осиромашени уранијум не изазива тумор“). У свом „разбијању митова“, утисак је, проф. Радовановић је отишао предалеко – у последњем „Културном додатку“ Политике позвао је на промену „двомиленијумске праксе“ Цркве тако да се узимање светог причешћа и целивања икона више „не заснива на буквалној размени пљувачке“. Тако је доктор Радовановић упао управо у ону замку коју је критиковао код других: теми је приступио лаички, без потребних истраживања и доказа, само на основу „здравог разума“ и претпоставки. Језиком писма – посечен је управо оним мачем којег се и сам латио (Мт. 26,52).

Без намере да разбијамо агностицизам или атеизам проф. Радовановића, нити да га поучавамо православној веронауци, али у доброј вери да би – ако се, далеко било, опет буде бавио светим тајнама – требало да пред очима има и овај пример из праксе св. Јована Шангајског и Санфранциског (ја бих додао и Српског):

У Шангају се догодио чудесан случај који најбоље карактерише велику душу нашег преминулог пастира [светог Јована], његову непоколебљиву веру. Неку жену, Мењшикову, ујео је бесан пас; она или није хтела да се вакцинише, или је то учинила лоше, противно најосновнијим правилима предвиђеним за вакцинацију, тако да је наступило беснило. Владика Јован је сазнао за њу, као што је и увек знао о свима болесницима, паћеницима и умирућима, и похитао са Светим Даровима умирућој Мењшиковој. Владика је причестио болесницу, али је она управо тада добила напад те страшне болести и испљунула је, заједно са пеном која јој је излазила на уста, и свето Причешће. Пошто честица свeтог Причешћа не сме да се баци, Владика је сакупио честицу коју је болесница испљунула, и ставио је себи у уста. Његови прислужитељи су узвикнули: „Шта чините, Владико! Беснило је опасна заразна болест!“ Али Владика је спокојно одговорио: „Ништа се неће догодити – то су Свети Дарови.“ И заиста, ништа се није догодило!

(Из Житија св. Јована Максимовића, које су написали ј.м. Серафим Роуз и игуман Герман Подмошенски)

А. Л.

У наставку доносимо текст проф. Радовановића и реакцију нашег ђакона Ненада Илића

Зоран Радовановић: Свето причешће и заразе

Идеално би било када би сама црква, у светлу сазнања стечених током последњих 150 година, изменила своју двомиленијумску праксу тако да се причешће, као ни одавање поште иконама, не заснива на буквалној размени пљувачке

Извор: Политика

У време последњих божићних празника један таблоид је објавио како „сви узимају вино и нафору истом кашиком, а да се на тај начин не пренесе никаква болест“. Истакнуто је како православни свештеник „брани тезу да се светим причешћем нико није разболео“, а интервјуисани лекари, суочени с осетљивошћу теме, давали су неподударне одговоре. Чланак је, махом с јаким емотивним набојем, коментарисало преко 420 читалаца, па га је затим преузело више националних и регионалних сајтова.

Насталу жустру полемику одликовали су вишак уверења и упадљиво одсуство аргумената. Остала је потреба да се попуни та празнина.

Лако је могуће да се нико није пожалио свештенику да је због причешћа добио упалу крајника (или да се нико не сећа таквог примера), али је неспорна научна чињеница да се путем заједничке кашике преносе узрочници многих заразних болести. Исто, наравно, важи и за љубљење иконе. Штавише, при боравку у маси, било да је то у цркви, спортској хали или на музичком концерту, постоји знатна могућност преношења клица и без непосредног физичког додира са загађеним предметом.

Човек може да сматра како га виша сила штити од профаног заражавања током причешћа, литургије или друге богоугодне активности, али тиме искорачује из подручја науке и залази у религијске сфере. Ту већ важе сасвим различита правила.

Срећна је околност што Христову крв симболизује вино, јер алкохол негативно делује на микроорганизме. Сматра се да су стари Римљани несвесно штитили своје здравље мешањем воде са вином. Са својих 10-14 одсто алкохола, оно ипак не представља поуздану заштиту. У том погледу, боље би послужило жестоко пиће (40-45 одсто алкохола), а најпожељније решење би, епидемиолошки гледано, био 70-одстотни алкохол. (Служио би се, додуше, једино отпорнима, навикнутим на црни апсинт или специјални рум бакарди, док би осталима било довољно да само лизну кашичицу.)

Данас је много мање тешких заразних болести него пре само неколико деценија. Примера ради, драматично је смањена учесталост туберкулозе, а сасвим је елиминисана дифтерија („чума“). Нестао је и ендемски или неполни сифилис, познат у научној литератури као болест ибрика, јер се у домаћинствима преносио пијењем из исте посуде и коришћењем заједничке, често дрвене кашике. Проредиле су се и баналне инфекције, попут жвала.

Медицински уџбеници су, међутим, пуни описа болести које су чак учесталије у савремено доба него у прошлости, почев од назеба до инфективне мононуклеозе („болести пољупца“). Нема никаквог доказа да су верници на њих отпорнији од осталих грађана.

Истина је да причесна кашика представља само један детаљ у обиљу механизама преноса зараза. С те тачке гледишта, њено заједничко коришћење се, уз одређену дозу претеривања, може схватити више као естетски него као строго хигијенски проблем. Сам ритуал настао је много векова пре него што се сазнало за постојање заразних клица. Идеално би било када би сама црква, у светлу сазнања стечених током последњих 150 година, изменила своју двомиленијумску праксу на начин да се причешће, као ни одавање поште иконама, не заснива на буквалној размени пљувачке.

Но, у цркви се литургијска правила не мењају лако, за разлику од програмских начела на световним партијским пленумима. У размени мишљења покренутој тим поводом путем електронске поште, др Александар Живковић, неуролог и човек широке културе, наводи да је још крајем 19. столећа, превасходно због страха од дифтерије, у српским педагошким часописима била актуелна тема причешћа и подсећа да се архимандрит и игуман манастира Шишатовац, доктор теолошких и правних наука Петроније Трбојевић (познат и као Теслин сестрић), залагао да се уведе посебна кашичица за сваког причесника. О њему као претечи литургијске обнове и о његовом литургијском богословљу више пута је писао и професор литургике на београдском Православном богословском факултету и старешина цркве на Калемегдану, др Владимир Вукашиновић.

Из свих тих вишедеценијских расправа проистиче закључак о немогућности превладавања разлика. Није вероватно ни да ће црква у блиској будућности одустати од причесног ритуала на традиционалан начин, ни да ће епидемиолози, инфектолози и микробиолози променити своја схватања о преношењу зараза. Охрабрујуће је, међутим, што се сучељавање два светоназора одвија уз међусобно уважавање, без грубих речи и вређања. Нека тако и остане.

Текст у штампаном издању „Културног додатка„ Политике од 27. 5. 2017.

Ђакон Ненад Илић: Напад на Свето

Јуче је Политика у свом суботњем културном додатку дала простор једном атеистичком „научнику“ да у нападу на Свето Причешће покаже којим путем ће се у будућности нападати православна вера.

Професор, епидемиолог, забринут је због могућег преношења заразних болести путем причешћа! Направио је мали „љубазни“ уступак пракси да се у причешћу користи вино, јер алкохол није погодна подлога за микроорганизме. Међутим, пошто у вину нема довољно алкохола за потпуну дезинфекцију, он злобно предлаже 70 постотни алкохол, али би се тако причешће служило „једино отпорнима, навикнутим на црни апсинт или специјални рум бакарди, док би осталима било довољно да само лизну кашичицу“! Баш духовито.

Узгред је на светогрдан начин поменуо и проблем са целивањем икона.

Извор: ФБ ђакона Ненада Илића

Текст пун дубоког непознавања и презира вере (не знам да ли се декларише као „православни атеиста“ или само као атеиста) завршава. „Охрабрујуће је, међутим, што се сучељавање два светоназора одвија уз међусобно уважавање, без грубих речи и вређања. Нека тако и остане.“

У преводу – „ја ћу вас да вређам и богохулим а ви треба да останете мирни и фини“.

Уместо било какве озбиљне расправе са овим ружним и неозбиљним испадом могу само забринутом професору да предочим једну незгодну чињеницу из праксе. Пошто се сви у цркви причесте, остатак Светог Причешћа употребљава ђакон или свештеник. По научној логици – свештенство би требало да буде непрекидно болесно, јер увек се може очекивати да је неко од оних који се причешћују, знао то или не у том тренутку, нечим заражен. Требало би да су свештеници непрекидно на болесничким постељама – а онда логично не би имао ко ни да служи Свету Литургију, па би сви проблеми са заразом преко причешћа једноставно – нестали! 🙂

Ја, рецимо, годинама употребљавам у мојој цркви оно што остане од Светог Причешћа и потпуно је онда необјашњиво што нисам непрекидно болестан, па чак ето и врло ретко пропуштам Литургију, углавном кад сам на неком путовању.

Тако сам, ето, и ја научно недоказива појава 🙂

Пре неког времена имао сам намеру да напишем утопистички роман у коме ће се будући велики напад на Цркву одвијати за време неке епидемије, кад ће се забранити окупљање на Светој Литургији, а посебно – причешћивање из Једне чаше Једним.

А ето упропасти ми православни атеистички епидемиолог сиже.

Зато сам веома љут, али грубе речи и вређање ћу без обзира на то можда овом приликом да избегнем.

Ипак хтео бих да упозорим све црквене људе да на време схвате о чему се ради у сукобу неких „научника“ и верујућих људи.

Долазе нова времена и с њима и нови видови напада на Цркву. Црква је од овог света али, што је најважније, истовремено и није од овог света. Силе овог света то добро знају и никад се неће помирити са трајањем и деловањем Цркве у историји.

А о нашим измишљеним међусобним сукобима унутар Цркве било би паметно мало размислити пред сенком која се над нас поново надвија.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)


ИЗМЕНА: Овај чланак је промењен 30. 5. 2017. – донет је цео текст Зорана Радовановића.

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам све можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.

Advertisements