Ови кућни бежични телефони су за женску половину човечанства права згода. Моја жена га дограби сабајле, завали се у тросед и, онако успут, са мојом сестром обави редовни дневни разговор који траје најмање једанаест сати. Због тема које се расправљају то би трајало и дуже, али батерија не може да издржи. Испразни се. А како је мени, препуном беса, без могућности пражњења, нико живи нити зна, нити жели да се сажали. Џаба онај песник рече, „да зажали, ка‘ да би помога.“

– „Јеси ли чула, сестро моја слатка“ – каже моја жена мојој сестри као да је њена сестра и као да је стварно слатка – „да смо добили новог председника. И ништа нас не кошта“.

– „И, ју“! – зачуди се наивно моја сестра – „од кога смо сад и то добили за џабе, а знамо да је бесплатан само сир у мишоловци“.

– „Добили од народа“! – зналачки наглашава супруга , за разлику од сестре, добар познавалац политичких збивања и у земљи и у нормалном свету.

– „Што су нам га дали“? – пита опет наивка – „зар њима није потребан.? Што га не оставише поред контејнера. Ја све што ми је сувишно оставим поред контејнера и за пола сата већ га нема. Одмах се нађе ко ће однети“.

– „Није то што ти мислиш“ – наставља свезналица помало тријумфално – „то је наш народни председник“.

– „Па тога се и плашим. Сада, значи, поред народних кухиња има да имамо и народног председника. Ко ће то да плаћа? И шта ће он да ради“? – уздахну сестра.

– „Наравно, ништа. Као и многи пре и после њега. Додељиваће одликовања“ – потврђује квалификовани аналитичар.

– „Значи ли то“ – опет ће моја сестра, тек да покаже због чега није слатка сестра – „да ћу сада, поред скупљања фискалних рачуна за стан, пензијских чекова за викендицу и употребљених најлон кеса за учешће у извлачењу двонедељног наградног боравка за два лица у бањи по сопственом избору, морати да скупљам и неке нове андромоље за доделу одликовања“?

– „Наравно да не значи“! – потврђује из троседа моја супруга понашајући се као да говори Ex Cathedra – „одликовања се додељују без потреба да се предходно нешто сакупи, уради, или допринесе општем добру. Довољно је да одобраваш уз искрени смешак у зноју лица свога“.

– „А шетња, пиштаљке и шерпе, има ли и то неког утицаја“? – распитује се редовна учесница у свим наградним играма без забележеног и укњиженог стварног резултата.

– „Нема, сигурно нема“! – потврђује професорка за политичке науке и поред тога што зна да политика није наука, него је нешто друго што пристојност не дозвољава да се гласно каже чак и у разговору снаје и заове.

– „То ти је“ – наставља да објашњава и подучава, такорећи едукује, моја супруга – „као ’68. у Паризу. Тамо су, ако се сећаш, студенти изашли са захтевом да се распише референдум за смену тадашњег председника Француске, чувеног Шарла де Гола и паролом: „Будимо реални, тражимо немогуће“. Референдум је спроведен, Де Гол је изгубио, напустио власт и отишао у родно село Colomvey-les-Deux- Eglises, што се на српском изговара Коломбе-две- цркве. Ту је и умро и сахрањен уз присуство само чланова најуже породице. После су говорили да су збивања ’68. била америчка освета Де Голу за извлачење Француске из НАТО-а што је тешко доказати“.

– „И шта сад, као закључак, ја наивна, слатка и неука жена да извучем из овог твог предавања“? – забринуто упита моја сестра. „И, молим те, кад све знаш, реци ми како се на твојој пијаци крећу цене за бели пасуљ“?

– „Како не схваташ“? – зачуди се дијагностичар општег стања. „Прво и пре свега морамо, као и Црна Гора, ући у НАТО. Онда би председник морао Србију да извуче из тог глиба. Потом да се распише референдум, као у Француској, а изабрана села да, поред постојеће, саграде још по једну цркву. И на крају, црногорски новојезикословски чистунци да из „Горског вијенца“ избаце стих „Нека буде што бити не може“ јер се види да је то најобичнији плагијат пароле париских студената и није у духу новог црногорског НАТО-језика.

– „А што се тиче цена на пијаци, није пасуљ бели. Бели је Прелетачевић. Он је бронзана медаља. Изванредно треће место. Такорећи Трећи човек. Орсон Велс и Карол Рид у једном лику па још на белом коњу. Их, што нисмо у Европи. Видели би они свога бога као што ми видимо нашег председника….“

– „И само још да ти напоменем….е, је‘и га, исцуре батерија….“.

Categories: Сатиристика

Tags: Драгослав Пакић, председнички избори 2017, сатира