Ознаке

, , ,

Ето, доживесмо раскринкавање још једног руског центра моћи. Није проблем у Путину, већ у Дугину!

Александар Дугин (Извор: Катехон)

Александар Дугин (Извор: Катехон)

Дневни лист „Блиц“ је, позивајући се на америчке изворе, саставио сраман чланак о Александру Дугину. Не ради се ту само о извртању чињеница, већ и о крајњој непрофесионалности – у чланку се не наводи ни тачно име телевизије, којом Дугин данас руководи. Амерички пропагандисти, као и током деведесетих када су писали о Србима, користе исту матрицу да би оцрнили свакога, за кога сумњају да им квари рачун. Тако дођоше и до Дугина. А, наш „Блиц“, ревносно преноси не проверавајући ниједну једину ствар. Барем да су прочитали ишта од широког Дугиновог опуса, било које поглавље из његових монографија. Дугиново дело је толико широко, да се исецањем реченица из дневних и недељних коментара и не може ништа друго постићи, до стварање искривљене слике. Када је Александар Дугин у питању, све мора бити стављано у контекст његовог вишедеценијског рада и теорија које је промовисао. Као и низ других руских интелектуалаца (последњи у низу је Захар Прилепин) Дугин је, такође, свесно изабрао да провоцира публику (а његова најважнија публика су врло утицајни људи). Код њега нема средине, он не тежи томе да се свиди свима, да га прихватају и левичари и десничари, да гостује пре подне у Бриселу, а поподне у Техерану. У многим јавним иступима је ироничан, или намерно износи нападне тезе да би отворио полемику и политичке противнике истерао на чистину. Зато је залудан посао хватати се за неке његове изјаве. Посебно оне дате у дневнополитичке сврхе. Да су га београдски новинари контактирали, вероватно би им то објаснио или би они сâми схватили. Дугину прија медијска пажња, он би им изашао у сусрет.

Дугин је, дакле, означен као фашиста, екстреман у сваком погледу, поборник геноцида у Украјини и тајни Путинов саветник. О односу званичног Кремља према Дугину немам довољно информација, нити бих могао тај део чланка да коментаришем. Чињеница је да се он разишао са државним руководством на самом почетку украјинског рата, заговарао је другачији приступ и од тада га уопште нема на државним телевизијама. А, чак и када је подржавао потезе Владимира Путина, питање је колики је био његов утицај на званичну политику. Можда парадоксално делује, али све до радикализације украјинске кризе у Русији, добар део јавности и још већи део државног естаблишмента држао је Дугина за ексцентрика и авантуристу. О каквој Евроазији он пише и одакле му идеје да ће Америка и Европа напасти Русију? Како пише Захар Прилепин, тек са ратом у Украјини долази до масовног освешћења нације и преовладава став да Дугинове тезе из деведесетих и са почетка двехиљадитих нису којештарије, већ закономерност у међународним односима. Рат у Украјини је потврдио већину његових прогноза, а њега сâмог је највероватније коштао дотадашњег утицаја на државне структуре. Ово је још један пример да је политичка теорија једно, а пракса нешто сасвим друго. Као дугорочни стратег, Дугин се показао ненадмашним, али је као краткорочни тактичар, посматрајући са данашње дистанце, ипак имао лошије процене.

Али, да се са Дугиновог утицаја вратимо на његово дело. По чему је он фашиста? По чему је екстреман у сваком погледу? Као филозоф, он је родоначелник такозване „четврте политичке теорије“. Претходне три фазе идеолошког развоја је повезао са комунизмом, фашизмом и либерализмом. Према све три се односио критички, али је истицао и неке добре стране. Данашњим западним теоретичарима се не свиђа то стављање знака једнакости између либерализма и фашизма, односно либерализма и комунизма, али Дугиново објашњење је убедљиво. Ваљда се зато мало ко упустио у филозофске полемике са њим. У геополитици, Дугин је, међу првима, после много година васкрсао старе идеје Трубецкоја, Савицког и низа других теоретичара, уздижући своју концепцију неоевроазијства из њихових старих теорија. Из његовог погледа и писања донекле преовлађује контратеза Хантингтоновој књизи „Сукоб цивилизација“. За њега је „сукоб цивилизација“ сигуран пут ка уништењу Евроазије и зато заговара „сарадњу цивилизација“, међуконфесионални дијалог и међусобно разумевање.

Текст о Дугину на сајту Блица

Текст о Дугину на сајту Блица

Можда буде занимљиво и америчким пропагандистима и преписивачима из Србије: Дугин је још пре двадесет година упозоравао да се не сме дозволити радикализација Муслимана и њихово коришћење у борби против Православаца, да се између две религије морају тражити сличности и превентивно деловати, како не би дошло до крвавог рата, из ког би једини профитирао постхришћански Запад. Он трага за основама те сарадње далеко у прошлости и због тога га многи етикетирају као мистика. Али, чак и да му се то може приговорити, његов рад је апсолутно методолошки утемељен и теоријски заснован, јер се у том свом трагању стриктно држи примордијализма. У одређеној мери Дугин се само наслања на раније изведене закључке Берђајева, Данилевског и Александра Панарина, његови ставови су по многу чему слични Кара-Мурзиним, а ниједан од ових аутора на Западу никада није проглашен фанатиком. Напротив, на темељима које је ископао Данилевски, Тојнби и Шпенглер су сазидали своје невероватне грађевине, пишући антологијска дела о цивилизацијама. Ако је Дугин мистик и фанатик, онда је то и Хантингтон! У чему је разлика између њихових погледа на свет, ако обојица проглашавају религијско као основно у даљем опредељивању читавих народа и стварању цивилизацијских блокова? Али, Хантингтон није носио дугу браду и црну ролку, редовно се бријао и везивао кравату, и што је најважније – није био Рус, те он не може бити мистик. Нити фанатик.

На крају крајева, у Дугиновом политичком делу се, такође, тешко може пронаћи било шта од онога за шта га оптужују. Он јесте декларисани антизападњак, али то је сасвим легитиман став. У чему се ту огледа његов грех? Он у томе у великој мери следи Леонтјева и Зиновјева, о чијим делима је у Србији вероватно највише писао Никола Милошевић. Али, ако то на Западу не разумеју, то није Дугинов проблем. Нити ико има право да га овако блати.

Ветар, наравно, дува са друге стране и претпостављам да се Дугин нашао у центру пажње америчких аналитичара због друге ствари. Са једне стране, многе Дугинове филозофске и геополитичке тезе се показују исправним. Како у Русији, тако и у појединим муслиманским земљама и европским „континенталистичким“ интелектуалним круговима, он не само да није никакав мистик и фанатик, већ признат, радо виђен и популарни мислилац. Из другог угла, популарност Дугинове политике анти-либерализма вртоглаво расте у руском јавном мњењу у последње четири године. Он је човек који се никада није предавао. Када је губио послове у научним институцијама, настављао је двоструко више да пише и своје нове радове промовисао на све начине. Када су централни медији престали да га позивају, он је основао телевизију. „Царград“ је данас једна од гледанијих Интернет страница на руском језику, а структура публике је веома занимљива.

Приземни напади на Дугина служе за његову дискредитацију (и, врло могуће, и човека који финансира његов рад) и за табуизацију његовог дела. Па је тако Дугин фанатик, Евроазијство чисти мистицизам, а његово антизападњаштво, ни мање ни више, него – фашизам.

Познавајући Дугина, мислим да ће га овакви напади мало дотицати. Међутим, то је његова ствар. Писање о Дугину у Србији је наша ствар.

Зашто Американци желе да га прогласе фашистом је јасно. Али, у Србији, то је ненормално. Не само због чињеница, већ и због свега што је Дугин чинио за Србију. Док је беснео рат у Босни и док су Хрвати протеривали Србе из Крајине, и у оним несретним годинама док је Черномирдин долазио у Београд заједно са Ахтисаријем, и док су Албанци организовали погром на Косову и у многим другим ситуацијама, тај човек је био уз нас. Због Срба је много пута улазио у оштре полемике са представницима руске власти, у руској јавности је наступао храбро и говорио о српским проблемима када то у Москви нико није смео или хтео, а често је у многим критичним тренуцима долазио у Београд. Као илустративни пример односа према Србији, за крај ћу навести једну ангегдоту. Током несретних санкција, многе Дугинове књиге су превођене и објављиване на српском језику. Међутим, неки издавачи нису тражили никакву сагласност аутора. После санкција и уз доношење нових правних мера, издавачи су за нова дела морали да траже ауторска права. Онда су се састали и почели да пишу писмо Дугину, којим су објаснили како смо били под санкцијама, па у беспарици, па нису са њим могли да ступе у контакт и све тако даље, на пар страна, не би ли му објаснили да су његове књиге код нас добро примљене, постигле су успех, а сада што га нису питали за превод и публиковање, шта да се ради, ако треба неки хонорар, то ће се са новим издањима регулисати. Дугин им је одговорио са четири речи: „Само напред, браћо Срби!”

Не знам колику ће пажњу привући оно што је објављено у „Блицу“. Осим уског круга људи који се баве друштвеним наукама и нешто мало шире читалачке публике окупљене око пар Интернет портала, за Александра Дугина је у Србији мало ко чуо. Ипак, са друге стране, не бих цео овај инцидент ни потценио. Пре свега због тога што је „Блиц“ читан у обе верзије: штампаној и електронској. Колико му се верује – то је друго питање. Тек, да не би први утисак читалаца о Дугину био онакав какви би желели амерички аутори, на све ово се морало реаговати. Још давно, Александар Дугин се сам прогласио „српским братом“. И тај свој осећај показао је делујући у пракси. Колико је уопште таквих интелектуалаца било у свету у протеклих четврт века? Какав год да је, сада је наш. Тако се декларисао.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Катехон, 6. 2. 2017)

Advertisements