Слободан Владушић: Лажне вести

Интересантно је пратити како и када настају неки термини. Рецимо, појам ,,лажних вести” (fake news). Овај појам није настао онда када се испоставило да познатог ,,масакра” на тргу Тјенанмен (на коме су кинески војници наводно убили неколико стотина студената) – заправо није било. Кога занимају детаљи о тој лажној вести коју нико тако није назвао, нека прочита књигу Криза медија, медији кризе Слободана Рељића. На Википедији међутим и даље стоји да је масакра било, а неки политичари и новинари на Западу се још увек бусају у прса и тврде како се тај масакр не сме заборавити. (А то да га није било, то се дакле, може заборавити).

Misha Gordin: The New Crowd #51, 2001

Misha Gordin: The New Crowd #51, 2001

Појам ,,лажне вести” није настао ни у вези са пропагандним активностима западних медија током грађанског рата у Југославији, чију је прецизну анализу начинио Слободан Вуковић у књизи Етика западних медија (са поднасловом Антисрпска пропаганда деведесетих година XX века). Показало се, да су многе новинарске приче из тог времена биле лажне. Али никоме није падало на памет да поводом тих лажних вести говори о ,,лажним вестима”. Појам ,,лажне вести” није настао ни због лажне вести да Садам Хусеин располаже оружјем за масовно уништавање, што је послужило као повод за амерички напад на Ирак 2003. године. Касније се, као и у случају масакра на Тјенанмену, испоставило да тог оружја није било. Ок, па шта је онда требало да се догоди па да термин ,,лажне вести” коначно изађе на светлост дана?

Требало је да се током прошлогодишњих америчких председничких избора, у Велесу (Македонија), појави неколико студената и средњошколаца који су регистровали нешто више од 100 сајтова на енглеском језику и са енглеским називима, а протрамповске оријентације. На сајтове су качили све што је могло да им донесе посету Трампових бирача. И посета није изостала. Била је огромна, што је власницима сајтова донело огроман новац (за македонске услове; за америчке услове – сићу).

И онда је некоме кликнуло да су текстови на тим сајтовима ,,лажне вести” и сада је то једна од најфреквентнијих синтагми у америчким медијима. И велики проблем. При том, као што се и могло очекивати, изостало је најважније питање: како су овакве комедије од сајтова могле да имају исту или сличну посету као и сајтови највећих америчких медијских корпорација? Одговор је јасан: услед закона тржишта. Наиме, сада се већ помало заборавило да су амерички избори из 2016. године историјски по томе што вероватно никада у историји САД један кандидат није имао такву медијску премоћ над другим, као што је Хилари Клинтон имала над Трампом, а да истовремено није имала премоћ у гласовима.

То значи да је критична маса америчких гласача практично остала прикраћена за вести о свом кандидату. Тако са одједном отворио простор не само за медијске предузетнике из Велеса, укупне старости од 80 година, већ и за… руски РТ. Јасније речено, да су амерички медији били заиста медији, а не пропагандне машине центара моћи који су залегли за Хилари Клинтон, не би остало готово никаквог простора за симпатичне бејби-Мардоке из Велеса и тада вероватно не би ни постојали. Овако, добили смо термин fake news (лажне вести), а либерално оријентисани гласачи Хилари Клинтон су дошли до потпуно неочекиваног и запрепашћујућег закључка да се у свету појављују и лажне вести или вести које им не иду на руку. Е, па то је стварно неправда!

Ипак, појава појма ,,лажне вести”, указује на много дубље ствари од поменуте Велес-news корпорације. Најпре, да је слика света коју обликују кључни амерички и западни медији у све већем раскораку са реалним животом критичног броја становника западне хемисфере. То се догађа зато што је постало јасно да су интереси великих западних корпорација – које западни медији опслужују – заправо интереси привилеговане мањине у самим државама Запада. Да је то заиста тако, можемо се уверити ако изведемо један мали мисаони експеримент: замислимо какви би били резултати прошлогодишњих америчких избора или референдума у Британији да су их амерички/британски/глобални медији уравнотежено пратили, односно, да су обема странама дали подједнаке шансе.

Да се то збиља догодило, број Трампових и Брегзит гласача био би знатно већи. Али то је мање важно. Много важнија последица је та да би се у том случају, у јавном простору Запада, први пут сасвим легитимно преиспитали темељи глобализације. Тада би се најшира јавност први пут могла легитимно запитати о задатку наднационалних творевина које преузимају прерогативе суверених држава. То би збиља био крај света, оваквог каквог га познајемо, јер би до сваког допрла вест коју данас знају само стручњаци за политичку филозофију и још понеки all round интелектуалац: да неолиберализам не подноси демократију, баш попут оних познатих тоталитарних система из двадесетог века. Што значи да је и сам тоталитаран.

Текст је објављен у штампаном издању магазина Печат, 20. јануара 2017. године

(Нови полис)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s