Нова прилика за „прелет“
Прекомпоновање је најједноставнији и најбржи начин да се преправе изборни резултати и оствари већина у власти. Проналазачи овог поступка нису српски напредњаци, већ га само веома успешно примењују од Београда до градова и општина широм Србије. Разуме се, прекомпоновање није могуће без прелетања, омиљеног спорта једног дела оних наших суграђана који се професионално баве политиком. Изненађујућа је брзина њихове сеобе из једне странке у другу, замена дотадашњих политичких програма другим и њима привлачнијим, боље рећи, по њих лично кориснијим. Стари Римљани имали су изреку Ubi patria ibi bene (Где је отаџбина, ту је добро), али и Ibi bene ubi patria (Где је добро, ту је отаџбина), што би се могло рећи и за прелетаче.
Иако су (бар по програму) до избора припадали странци сасвим супротне оријентације, изабрани одборници у градским или општинским скупштинама одједном схвате како им се много више допада политика СНС-а (мада често није јасно у чему се она уопште разликује) и једноставно се упишу у напредњаке, те тако они преко ноћи добију већину у граду или општини. Бирачи су, очигледно, изиграни на најгрубљи начин и, разумљиво, огорчени, али им не преостаје ништа друго него да псују прелетаче и да се заклињу како више никада неће гласати за оне који су их преварили.
С времена на време, у нашим медијима се неко сети да говори о овој појави, поставља питања како да се оваквом непоштовању изборне воље грађана стане на пут, али ништа што се напише или изговори не доводи до било какве промене. Нема никаквих последица по прелетаче и политичку сцену уопште, па се све убрзо заврши и заборави до следећих избора, после којих се понавља иста прича.
Како је пре извесног времена објављено, после априлских избора ове године, око 130 одборника у општинама Србије променило је странку у којој је учествовало на изборима, а најчешће се уписало у напредњаке.
Листа са измишљеним кандидатом Љубишом Прелетачевићем Белим ушла у скупштину Младеновца (Извор: Курир)
Безобзирност прелетача коју показују према грађанима чији су им гласови омогућили да се нађу у општинским телима слика је њиховог непостојаног моралног става, док је све очигледније да они никада нису ни размишљали о томе да својом делатношћу у политици и управи допринесу побољшању општег добра, већ им је једини циљ да се докопају неког – за њих лично – корисног положаја. А кад се избори заврше и они нађу међу изабранима, онда је – како верују – прави тренутак да потраже ону средину у којој ће боље наплатити своје одборничко или посланичко место.
Недавно је поново било написа о томе како овој појави стати на пут, па је поменута и замисао да се проверава колико се прелетачу изненада побољшао материјални положај. Дуготрајан је то – а и не много поуздан – начин како би се утврдило да ли је промена странке повезана са неким материјалним добитком. А уз наше споре и неефикасне судове ко зна колико би времена и мандата прошло док би се открило ко је и шта све добио за прелазак у други табор. С друге стране, постоје и разни други начини да прелетач буде награђен. Не само он, већ и његови блиски рођаци могу да добију неопходне дозволе за покретање различитих послова, а да се не помињу места у управним одборима, или и запослења за чланове најуже породице и друге рођаке.
Све у свему, трагање за побудама прелетача неизвесно је и дуготрајно, и готово је немогуће установити шта га је непосредно подстакло да се после избора изненада сети да га више привлачи програм друге странке и да ће у њој имати најбољу прилику да се политички „оствари”.
Иде април 2017, припремају се нови избори, можда чак и редовни ванредни, свакогодишњи, односно, како то пожели и одреди премијер. У сваком случају, ево нове прилике да се прелетање успешно настави и опет изигра изборна воља грађана.
У оваквим приликама поставља се питање да ли би вредело донети закон по коме изабрани посланици и одборници не би имали право да мењају странке до следећих избора, или бар до почетка кампање за њих?
Можда би се тако, ако не спречио а оно бар смањио број прелетача. Неизвесно је само да ли би такав закон могао уопште да се изгласа у Народној скупштини, где апсолутну већину имају напредњаци са својим коалиционим партнерима, такође вишеструким и искусним прелетачима, а којима савршено одговара трговина одборничким местима?
Categories: Судбина као политика
Оставите коментар