Милан Шкулић: Злочин негирања злочина

У предлогу измена Кривичног законика нашло се и једно потпуно ново кривично дело – „оспоравање геноцида и других тешких кривичних дела против човечности“, које се дефинише као један од облика кривичног дела расне и друге дискриминације

Милан Шкулић

Милан Шкулић

Већ дуго траје рад на изменама Кривичног законика Србије. Почело се са идејом о променама у вези с неким кривичним делима против привреде, а у финишу израде Нацрта закона о изменама и допунама Кривичног законика унесене су велике новине у погледу кривичних дела против полне слободе. Ово је изазвало велику пажњу јавности, а понеко се забринуо да то ствара могућност кривичне одговорности и због „масног вица“.

Сада, суочени с Предлогом Закона о изменама и допунама Кривичног законика, чини се да потпуно неочекивано расту потенцијали вербалних деликата у нашем будућем законодавству. Наиме, у предлогу новела нашло се и једно потпуно ново кривично дело.

Ради се о кривичном делу „оспоравања геноцида и других тешких кривичних дела против човечности“, које се у предлогу дефинише као један од облика кривичног дела расне и друге дискриминације. Ово дело би чинио онај ко јавно одобрава и негира постојање или значајно умањује тежину геноцида, злочина против човечности и ратних злочина учињених против групе лица или члана групе која је одређена на основу расе, боје коже, вере, порекла, државне, националне или етничке припадности, на начин који може довести до насиља или изазивања мржње према таквој групи лица или члану те групе, уколико су та кривична дела утврђена правноснажном пресудом суда у Србији или међународног кривичног суда.

Није спорно да „језик кости нема, али кости ломи“. Некада се речима чини и кривично дело. Постоји и низ озбиљнијих кривичних дела која се могу учинити вербално. Једно од њих би могло бити и негирање геноцида. Слична дела постоје у неким другим државама. Најтипичније је кривично дело које је у Немачкој познато под жаргонским називом – „Аушвиц лаж“. Ко у Немачкој негира холокауст, тј. геноцид над Јеврејима, чини то кривично дело, које је скопчано с немачком историјом и нацистичким „мегазлочином“. Занимљиво је да неке државе које су биле на страни победника у Другом светском рату немају такво кривично дело. Један веома контроверзни енглески историчар Дејвид Ирвинг, не само да у својој постојбини објављује књиге којима изражава сумњу у холокауст већ и одлично зарађује таквим оспоравањем, јер то у Великој Британији није кажњиво. Тамо је слобода говора „светиња“.

Нико нормалан не може бити „слеп и глув“ на оспоравање геноцида и других тешких међународних кривичних дела, јер се то често своди на ревизију историје, а заборав важних историјских лекција може довести и до понављања историје, понекад и у најкрвавијем облику. Зато не може начелно бити спорно инкриминисање негирања геноцида и у нашем законодавству, али се поставља питање да ли је то у Предлогу новела кривичног законика урађено на адекватан начин.

Оспоравање геноцида и других тешких међународних кривичних дела би само по себи требало да буде кажњиво, само ако се то чини у намери изазивања националне, етничке, расне или верске мржње. Ово је веома важно, јер неко може из стриктно научних и стручних разлога полемисати и са правним квалификацијама у правноснажним пресудама, али ако то чини без намере изазивања мржње према људима због њихове припадности одређеној групи, тада то не би требало да буде кривично дело. Иако су судске пресуде често значајне за историју, судови ипак не могу ексклузивно да „пишу историју“ својим пресудама, које би биле некакве „свете краве“, чија би се „непогрешивост“ чак штитила и кривичним правом. На пример, без обзира на пресуде Хашког трибунала, данас најпознатији стручњак за геноцид професор Вилијам Шабас тврди да је употреба речи геноцид за злочин у Сребреници погрешна и „екстравагантна”.

Обрнуто, да ли је правично да се геноцид искључиво везује за правноснажне пресуде? Заборављамо ли ми сопствену крваву историју и своје жртве? Зар би било коректно, оправдано и нормално да у Србији постоји кривично дело негирања геноцида, а да за такво дело не одговара неко ко би на пример оспоравао геноцид над Србима учињен у тзв. НДХ ?

Зашто би био проблем да се у новој инкриминацији чак стриктно наведе и усташки геноцид учињен у тзв. Независној Држави Хрватској, слично као што се у неким законима наводи „холокауст“? Могуће је и да се нова инкриминација, уз уношење намере која се своди на „говор мржње“, допуни формулацијом да се може радити и о геноциду који је „историјски неспорно утврђен“. Кад је реч о масовном геноцидном страдању Срба, али и Јевреја и Рома у тзв. НДХ, то је наш дуг историји.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду

(Политика, 17. 11. 2016)



Категорије:Преносимо

Ознаке:,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s