Ниш: Рок концерт америчког и српског војног оркестра

Како су већ поједини медији у Србији најавили вечерас је у Амфитеатру на Кеју поред Нишаве, у Нишу, уз закашњење више од пола сата због малог броја заинтересованих гледалаца почео концерт Оркестра Министарства одбране Републике Србије „Станислав Бинички“, Репрезентативног оркестра Гарде Српске Војске и војног рок бенда „Touch’n’Go“ из Европске команде оружаних снага САД-а.

Fotografija-0004

Окупљеним посетиоцима, међу којима се нису могли приметити униформисани припадници Српске Војске, осим организатора протокола, припадника Војне полиције и Полицијске управе Ниш који су обезбеђивали концерт, обратили су се представник Српске Војске, који је на крају свог говора добио благ аплауз присутних, и представник Оружаних снага Америке, после кога је говор преведен, а аплауз је изостао у знак протеста присутних због злочина којима су Ниш и Нишлије не тако давно били изложени.

Таква сећања тешко бледе и дубоко су урезана у свест становника Ниша.

Fotografija-0001

Изузетно задовољство је било запазити да се на концерту нису појавили припадници Српске Војске са члановима својих породица по директиви, па је бар на почетку било мало посетилаца.

По слободној процени, негде око 19.45 часова, на концерту је са извођачима и обезбеђењем било присутно око 250 гледалаца.

Fotografija-0002

То је довољан показатељ да се ипак став народа Ниша, а самим тим и Србије, у многоме разликује од званичне политике коју води Влада Србије.

Текст и фото: Предраг Зликовац


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7VA



Categories: Вести над вестима

Tags: , , ,

2 replies

  1. Десио се заједнички рок „концерт“ америчких униформисаних окупатора и неких људи у униформама србских ознака. Не кажем србских војника јер ми војску немамо још од како ју је Б.Тадић изнутра разрушио док је био војни министар, па као награду за добро обављени посао био постављен за „Председника“ колонијалне територије „Србија“. Рок концерт, дакле, у граду чије су тргове и пијаце (!) нато авиони засипали касетним бомбама, тако починивши ратни злочин над ненаоружаним цивилима. Ратни злочин, али за који мало ко зна осим сународника, рођака и познаника пострадалих, злочин само „де-факто“ јер суд „правде“ је у рукама оних који су починили злочин. Зато, је ратна епизода у Сребреници, проглашена не само за ратни злочин него „геноцид“ о коме годинама брује сва светска средства јавног информисања (већ по потреби анкл Сама) и гле подударности временске: док у Нишу одзвања рок аралукање окупатора, у Сарајеву се чују неки други крици, са минарета, одакле креће поворка са још стотину и више земних остатака наводних жртава „геноцида“ да би стигли у Сребреницу на дан пре Празника Светих Петра и Павла, на театарску представу у режији прекоморских луткара. Дакле та два догађаја теку у временској паралели. Да је жив Јунг би се одрекао синхроницитета као принципа акаузалних веза, јер ничега случајног ни акаузалног нема у већем делу света, глобалном гулагу под тоталитарном контролом свесатанског савеза. Узгред, није случајно у Нишу био „рок“, јер то је највиши израз културе неоколонијалног окупатора — дивљачка, неартикулисана аудио-гадост, везана за најпримитивније испаде и страсти такозваних шездесетих, развратно масовно сексуално спаривање уз дрогу и алкохол. Нажалост, код покорених је таква некултура већ била присутна од раније, а последњих година гушења народа кроз ТВ, интернет и остале канализационе проводнике из холивудских фабрика гадости, изгубљена свест о сопственом идентитету и вредностима које су до јуче биле окосница морала и духовног живота. Наши преци су успели да се ишчупају из канџи агарјанског монструма и да уз страшна страдања ипак одоле германским најездама у два рата. Проблем садашњих генерација је двоструко већи — јер се морамо ишчупати како из војно/политичке окупације тако и ослободити менталне робије (не)културним обрасцима неоколонијалног Мамона. Остаје нејасно чак и то да ли је ово питање уопште могуће промишљати на делотворан начин. Па ако није, можда не треба нои покушавати, а присетимо се да Карађорђе није био филозоф. Није, рећи ће неко, али нису ни ондашњи Турци били равни садашњима. И тако у круг…

  2. Када сам опомињао 2009-те на НСПМ да је недопустиво да у Гучи свира амерички војни оркестар, јер је то начин да се продре у Србију, био сам цензурисан. Погодите ко ме је цензурисао?
    http://www.politika.rs/scc/clanak/228729/Guca-u-tajnim-americkim-depesama

Оставите коментар