Александар Раковић: Главни носилац србофобије je Римокатоличка црква

Србофобија као предубјеђење грађена постоји дуго кроз историју у државама Запада и ње неће тако лако нестати, јер се Србија показала као идеалан кривац и добар објекат за иживљавање великих сила Запада, оцијенили су учесници трибине „Србофобија и њени извори“ одржане у среду, 15. јуна 2016. у Београду.

srbofobija-poziv

На трибини коју су организовали удружење „Краљевина Србија“ и Светосавска омладинска заједница Архиепископије београдско-карловачке, историчар Чедомир Антић подсјетио је да је академик Милорад Екмечић говорио да је србофобија само рукавац русофобије.

Реконструишући поријекло и развој србофобије кроз историју, Антић је оцијенио да нестанком русофобије неће престати и србофобија, јер се Србија показала као идеалан кривац.

cedomir-antic

Чедомир Антић

Истичући како су се Европа и САД „80 година спремале за рат са Русијом“, Антић је рекао да им је „идеално дошао“ рат и разбијање СФРЈ, које је постало највећи војни успјех САД и НАТО-а.

„Срби остају, на жалост, данас и у неком стратешком, прагматичном погледу, као добар објекат за иживљавање великих сила Запада, зато што увек могу да кажу оним земљама и народима са којима су у сукобу на Блиском истоку, средњем Истоку, у Африци, Латинској Америци, да су Срби Европљани, део западног света, да хоће да уђу у ЕУ, а да их они ипак непрекидно кажњавају зато што се боре за `принцип`, а који су то принципи видели смо 90-тих година, у Ираку, Авганистану…“, рекао је Антић.

Он је оцијенио да ће србофобија остати баук који ће често спомињати западноевропски политичари и као примјер навео да, без обзира на то што је 90 одсто научника јасно рекло да је Њемачка изазвала Први свјетски рат, доминантно мишљење које влада у елитама и народу западноевропских земаља и САД, јесте оно које за тај рат оптужује Србију.

Александар Раковић са Института за новију историју Србије рекао је да су народи који осећају и гаје србофобију Хрвати, Црногорци и Албанци, при чему је главни носилац србофобије Римокатоличка црква, која од Средњег вијека континуирано ради на превођењу православних Срба у римокатолике и на давању идентитета Хрватима.

Александар Раковић

Александар Раковић

„Колико дубоко иде србофобија, показао је 2005. године надбискуп Винко Пуљић и Бискупска конференција БиХ када су званично затражили укидање Републике Српске, наводећи као разлог како је хрватски народ неправедно оштећен тиме што нема свој ентитет“, навео је Раковић.

Раковић је оцијенио да 75 одсто садашњих Хрвата чине бивши Срби, међу којима и музичка икона проусташке сцене Марко Перковић – Томпсон, и објаснио да су нагомилане фрустрације у породицама које су промијениле вјеру и идентитет, створиле отпор према онима који су остали у старој религији.

Он је упозорио да би проглашење хрватског кардинала из доба НДХ Алојзија Степинца за свеца било, не само парадоксално, него и веома опасно.

„Ако се Степинац канонизује, биће амнестирана Римокатоличка црква за злочине над Србима у НДХ, а прст ће бити уперен у Србе. Више неће бити тема Други светски рат, неће бити тема чак ни Први светски рат ни покољ у Мачви, него ће главна тема о којој ће се причати када се буде говорило о ратним злочинима, страдањима и геноцидима бити усмерена на 90-те године – а то смо ми, Срби“, закључио је Раковић.

Предавач на Факултету за медије и комуникације Зоран Ђирјаковић нагласио је да он не користи израз „србофобија“, али да му је јасно шта он представља- снажне негативне стереотипе о цијелом Балкану који су „током ратова 90-тих некако србизовани“.

Зоран Ђирјаковић

Зоран Ђирјаковић

„То су снажни негативни стереотипи где је најопаснији аспекат да Србе представљају као непромењиво опасне, другачије, насилне, крвожедне. На различите начине ствара се слика, не само о народу који представља изузетак, већ и да је он непоправљив“, рекао је Ћирјаковић.

Он је истакао да су, ако је ријеч о домаћим актерима, било у Републици Српској, било у Србији, „компликовани разлози зашто неко вјерује да не припада овдје и притом мрзи народ из кога потиче или о њему мисли све најгоре, осјећа гађење“.

Ћирјаковић је указао на опасност од привидно бенигних изјава у јавности кроз које се „легитимишу монструозни ставови“.

„Тога има код гомиле актера у Србији. Врло често су то интелектуалци, један број историчарки, има и других, где нам се говори о дијагнози или излечивости“, закључио је Ћирјаковић.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Срна/Искра, 16. 6. 2016)


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7Mg

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , , ,

2 replies

  1. Идолатриска, окултна, интермариумска и езотериска римска-католичка стратегија и тактика се у потпуности поклапала у ХХ столећу са србофобичном – дехуминизаторском политиком њујоршко-московске Коминтерне, бечко-берлинских марксиста-баљезгара, лондонског – фабијанског Форињ офиса и тз. „великих кадрова-изабраника“ у Њујорку, Лондону, Риму, Вашингтону и Москви…

    С обзиром да је поводом римске-католичке србофобије др Тодор Срдић објавио значајну студију у париском „Савременику“ под насловом “Мрачни планови хрватских клерикалаца”, ми бисмо овде репродуковали извесне цитате из његове студије, да би одбили сваки приговор пристрасоности, у којој између осталог, стоји:

    Стр. 1-2: “КЛЕРИКАЛИЗАМ претставља тежњу католичке цркве, да овлада светом: духовно, морално и политички. Клерикализам значи првенство црквене (католичке) власти над световном, потчињавање државе католичкој цркви, тј. Ватикану и папи. На католичком Западу, клерикализам значи духовно заробљавање народа; у некатоличким земљама он претставља прозелитизам – ширење католичанства у циљу духовног заробљавања.
    Папа, као намесник Божји на земљи, са седиштем у Риму, престоници некадашњог Римског царства, преставља – по учењу католичке цркве – једини легитимни извор сваке власти на земљи: владари, да би постали легитимни носиоци круне, морају да је приме из Рима, из руке папе…
    На Западу, католицизам (папизам) настоји да врати свој некадашњи утицај помоћу политичких партија утемељеним на идејама католичке цркве, а чије оснивање је инспирисао папа Леон XIII. Ове партије су формално потпуно независне од Ватикана, али уствари служе циљевима његове политике и воде их људи који су верни и одани Ватикану, као што су комунисти-стаљинци одани и верни Москви.
    Прилагђавајући се духу времена, Ватикан се у својој политичкој акцији служи двема идејама, националном и социјалном, дајући час једној час другој предност и комбинирајући их вешто, већ према степену развитка и прилкама сваке поједине државе односно нације…”
    Стр. 4: “У циљу одвајања Хрвата и Срба, организују се с времена на време, кадгод се за то учини прилика, погроми српског становниства у Хрватској (1902, за време анексионе кризе – 1908-1909, и после сарајевског атентата – 1914) да би се тако распириле страсти и створила незајажљива мржња међу нама*)…
    Колико је Беч мрзео Србе, сведочи поселедњи француски амбасадор у Аустро-угарској, гроф Sen-t-Oler: ‘Мржња и презир Срба били су, у бечким званичним круговима, нова Божја заповест, највише испуњавана од свих… Такозвани Књижевни уред уздигао је на највиши степен савршенства и безочности технику лажи и лажних вести против Срба’. Comte de Saint-Aulaire: Francos-Joseph, Artheme Fayard, Paris”.
    Стр. 5: “Аустриски посланик при Ватикану имао је, на сам дан објаве рата Србији, разговор с папом. У извештају који је поднео својој влади, аустриски посланик је, између осталог , писао:
    ‘У току прошлих година Св. Отац је више пута изразио жаљење што је Аустро-угарска пропустила да казни свог опасног суседа на Дунаву. Св. Отац и Курија виде у Србији рак који ће мало по мало продрети до сржи монархију и који ће, ако му се да времена, изгристи је сасвим.
    ‘Упркос свих покушаја и искустава што их је имала Курија с другим државама, Аустро-угарска јесте и остаје католичка држава и најјаци бедем хришћанске вере у овом веку. Рушење овог бедема значило би за Цркву губљење најјацег положаја. У борби против православља, то би значило пад њеног најјачег браниоца.
    Зато, као што је директна потреба за Аустро-угарску, због њеног сопственог опстанка, да уклони, милом или силом, из свог склопа ово разорно зло, исто тако је потребно за католичку цркву да учини и одобри све што се може учинити да послужи томе циљу’…
    После Босне и Херцеговине, као прва жртва имала је пасти Србија, главна препрека на том историском ‘крсташком’ походу на Блиски Исток. Као маска за то брутално насиље требало је да послужи хрватска национална идеја; хрватски народ је ласкаво истицан као ‘предзиђе хришћанства’ (antemurale chisstianitatis). У том реду идеја, реакционарна католичка клика под вођством престолонаслединика Фрање-Фердинарда припремала је преображај дуалистичке монархије у триалистичку, у којој је трећег члана требало да преставља ‘Велика Хрватска’, повећана Босном и Херцеговином, а касније и другим нехрватским крајевима. Зато су франкофуртумаши тај рат претстављали хрватским масама као ‘свети’ рат хрватства и католичанства против српства и православља. То објашњава непријатељско држање хрватских пукова у Мачви године 1914…
    Међутим, исходом рата, уместо Србије коју се желело збрисати, нестало је клерикалне и реакционарне Аустро-угарске. После пропасти двојне монархије, противно плановима Ватикана и његових експонената у Аустрији, односно у Хрватској, ствара се Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, касније Југославија… Ватикан покушава преко франковачко-клерикалних елемената да је руши изнутра…
    Стр. 8-9: “Клерикалци нападају жестоко Соколство, тобож као ‘безбожничко и ненормално’, а уствари због његове државотворности.
    Не заборављају чак ни на католичке Арнауте на југу Државе, међу којима такође врше пропаганду против Срба и Југославије.
    У таквој ситуацији, тадашњи режим, без ослонца у народу а осећајући своју слабост, покушао је да оствари какав-такав модус вивенди с Ватиканом, те да га приволи на лојалан став према југословенској држави. Користећи се слабоћцу режима, Ватикан је желео да изнуди од државне власти такав положај католичкој цркви какав није имала ни у Аустро-угарској. Да покаже своју добру вољу, југословенска влада је вратила католичкој цркви зграде и имања која су била секуларизована још у XVIII веку за време цара Јосифа II а која ни сама Аустрија није хтела да врати: Конкордат је давао доминантан положај католичкој цркви, испред православне, иако је ова друга по броју верника важнија. Али, оно на што је пристала влада није прихватио народ, те је пред његовим огорчењем Конкордат повучен.
    Тај неуспех још више је огорчио Ватикан, па се његова акција против Југославије још појачава, преко усташа, преко великог дела хрватског клера и преко клерикалаца у Х.С.С. Цела се борба води под маском хрватског национализма и хрватске државне самосталности. У антисрпским и антидржавним манифестацијама све се више истичу коловође фрањевци и католички свештеници. Године 1935, о рођендану др Мачека, први пут се јавно истичу хрватске заставе (уместо југословенских), против изричите забране закона који се строго поштовао и у српским и у словеначким крајевима.
    После тзв. Споразума Цветковић-Мачек, ситуација се погоршава; прогони Срба су још јачи (уништавање имовине, убиства, отпуштање из јавне службе и т. д.). Психолошки је већ све било припремљено за ужасне догађаје који ће, после слома Југославије, настати у тзв. НДХ…”
    Стр. 14-15: “У ту пропагандистичку акцију пада нарочито пампфлет усташког новинара Анте Цилиге, бившег комунисте и потом фашисте а сада ‘анархо-синдикалисте’, уствари сталне продане душе. Тај памфлет*) је пун бесрамних лажи и клевета против Југославије и српског народа (( *Ante Ciliga: La Yugoslavie sons la menace interieure et exterieure, Les Iles d’Or, Paris). Са истом тенденцијом написана је и књига Павла Остовића**… ( **Pavle Ostovic: The Truth about Yugoslavia, New York)…“
    Стр. 15-16: “Цела ова акција води се каналима тајне међународне организације, зване Католичка прогресивна ложа. Главни њен циљ је католицизирање православних народа Русије, Украјине, Румуније, Бугарске, Грчке и српског народа. Сада је на удару руско православље под видом борбе против Совјета. Пророчанство Фатиме (да ће се цела Русија покатоличити) измишљотина је ове организације. Она такође прикупља и васпитава клерикалне интелектуалце широм света за преузимање водећих грађанских и војних позиција у свим земљама. Претставник Ложе за Хрватску је познати језуитски патер Јурај Поглајен, сива еминенција НДХ, човек безброј маски и имена шеф ‘Црне Руке’ (усташтво), органа Ложе у Хрватској…”
    Стр. 16: “Интермариум (са седиштем у Риму) замишљен је као федерација држава од Балтичког до Јегејског мора, нека врста ‘санитарног кордона’ између Русије и Европе, као и ‘бедем од немачке опасности’. Ту би федерацију сачињавале: балтичке државе, Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска Аустрија, Словеначка, Хрватска, Србија, Румунија, Бугарска, Албанија и Грчка. Претежно католичка већина требало би да асимилира православце. Ова федерација не признаје државне оквире Југославије, Румуније и Чехословачке!
    Подунавска федерација (Central Europien Club sediste u Londonu) обухватала би чисто католичке земље: Аустрију, Мађарску – повећану румунским Ердељом и Војводином, Чешку, Словачку, Словеначку и Хрватску – наравно до Дрине. Ово је чисто ревизионистичка комбинација и нен је циљ обнова Аустро-угарске империје под Отоном Хабзбурским…” (Види: Др. Тодор Срдић, Мрачни планови хрватских клерикалаца, “Савременик” – Политичка енциклопедија за сваког, Прва серија, Досије број 3 – Свеска прва, Уредник и издавач: Д. Р. Аћимовић, Paris, France, 1953).

    Свиђа ми се

  2. Srbofobija ?

    Niko pametan ne mrzi Srbe, Nemce ili Amerikance kao narod. Kolektivna krivica naroda ne postoji. Kad bi ove fobije postojale, onda bi germanofobija bila daleko najjaca fobija, iz poznatih razloga. Meni su Nemci oca ubili ali mi na pamet ne pada da za to krivim ceo nemacki narod. Danas je Nemacka lokomotiva Evrope, nemacki narod je cenjen i postovan, mladi Srbi sanjaju da tamo zive i rade.

    Ucesnici ove tribine su konstatovali da « се Србија показала као идеалан кривац и добар објекат за иживљавање великих сила Запада ».

    Steta sto se ucesnici nisu upitali da li je tome stanju stvari doprinela i Srbija i sta bi
    bilo :

    – Da su Srbi1914 god prihvatili tacku 6 austrougarskog ultimatuma i izbegli rat ?
    – Da su Srbi 1941 god prihvatili mirovni pakt sa Nemackom umesto sto su prkosno vikali Hitleru BOLJE RAT NEGO PAKT ?
    – Da su Srbi 1999 god prihvatili dogovor u Rambujeu umesto sto su zaratili protiv najmocnije ale na svetu ?

    Izgleda da ucesnici nisu ni svesni da Srbi, obzirom na strahovite zrtve i razaranja, ove ratove nisu dobili. Da su u ovim ratovima Srbi vise ratovali protiv svojih suseda – Prekodrinskih Srba, Hrvata, Bosnjaka, Bugara, Albanaca i Madjara – nego protiv Austrijanaca, Nemaca i Amerikanaca ? Da u zadnjem ratu protiv NATO, Srbi nisu ni ogrebali neprijateljskog vojnika ?

    Potrebno je da se Srbi srede, saberu i izaberu put koji ce im garantovati mir i stabilnost.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s