Јеванђеље у Недељу Слепог, недељу пре Вазнесења Господњег, позив је свима да искористе благодатни период и да ако још нису прогледали духовним очима, прогледају и виде васкрслог Христа док се још није вазнео Оцу.
У Јеванђељу које се чита на Недељу Слепог описано је како је Христос исцелио човека слепог од рођења, просјака. Пљунуо је на земљу и направио мало блата којим је помазао очи слепог и упутио га да се умије у бањи Силоамској (преведено име бање значи – послан).
На запрепашћење присутних слепи је прогледао. Наравно, сви су били радознали ко је тај исцелитељ и где га могу наћи. Исцељени је знао Исусово име, али није знао где се налази.
Људи и даље збуњени одведу исцељеног код фарисеја. Фарисеји не верују да је исцелитељ послан од Бога, проверавају код човекових родитеља да ли је заиста био слеп од рођења…
Једини ко брани Христа је исцељени који је прогледао.
Кад га Христос поново сретне он уверено исповеда да је његов исцелитељ Син Божији…
Цео догађај забележен је убедљиво, са пуно детаља. Прича је сама по себи јасна. Међутим, данас, кад не присуствујемо таквим чудима или тек повремено само глас о нечем сличном да ли треба да цео догађај оставимо у историји, међу чудима које је Син Божији чинио на земљи, у људском телу?
Они који су живели под комунистичком идеолошком влашћу учени су „историјском материјализму“. Повлачењем комунизма, поред привидних промена и ослобађања Цркве из окова, историјски материјализам у потпуности је тријумфовао, сад у облику апсолутне владавине потрошачке цивилизације. Свудприсутног конзумеризма.
Све у свему, живимо у потпуно материјалистичкој цивилизацији.
И данас као и у неким другим периодима историје људима је много веће чудо кад неко прогледа и почне да види материјални видљиви свет, него кад прогледа духовним очима.
Можемо да покушамо да цео овај догађај испратимо из угла духовног прогледавања, а таква чуда се дешавају и данас, свакодневно. И нису ништа мања, у сваком случају нису мање значајна од исцељења очног вида.
Слеп од рођења… Многи од нас су проживели део живота као духовно потпуно слепи. Буљили у шаренило детаља и атракција али све је то било на површини као мрена илузије иза које се не виде најважније ствари.
Необјашњиво како, док још увек не видимо прилази нам странац који нам помаже очи блатом. Заводљиво шаренило претвара се у безвредно блато, открива нам се његова природа. Они који послушају глас који од њих тражи покајање, умију се сузама покајања и – прогледају! Виде праву природу света и његов смисао и способни су да препознају Христа.
Ти умивени покајањем, исцељени, новообраћени, су једини који заиста захвално, заиста са сигурношћу и заиста храбро исповедају Сина Божијег. Кад наиђемо на њих загрлимо их, не би ли мало њихове благодати прешло и на нас. Можда ми који смо дуже у вери имамо шта да их научимо, али од њих добијамо непосредно снагу, ватреност вере.
Народ ће збуњено да посматра, да сумња, да се пита, фарисеји ће покушати да све врате под своју бирократску власт, без обзира да ли се ради о фарисејима огрнутим мантијама или маскираним у искусне вернике. А благодат новообраћених ће постепено да се умањује. Верници и свештенство, немојмо себи дозволити да будемо као фарисеји, али ни да будемо пасивни посматрачи. Време пролази и ти новообраћени ако не предају своју благодат неком жедном благодати и ако се та благодат која се заврти у заједници не врати понекад и онима од којих је пошла, и они али и ми можемо да останемо без ње,
А онда побеђује млакост. И фарисејска памет.
Загрлимо и прихватимо новообраћене, поготово ми који имамо слично искуство. Можда се тако и у нама обнови благодат коју смо пригушили пристајући на оно чувено „такав је свет“.
Црква Христова није од овог света, то смо добро знали у тренутку у ком смо прогледали. Прогледајмо поново заједно са новообраћенима. А кад их нема у близини, сетимо се сами шта смо видели кад смо прогледали и никако не дајмо да нам то избледи.
(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)
Исцељење слепа од рођења у суботу
И пролазећи видје човјека слијепа од рођења.
И запиташе га ученици његови говорећи: Рави, ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп?
Исус одговори: Не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему.
Мени ваља чинити дјела Онога који ме посла, док је дан. Долази ноћ кад нико не може радити.
Док сам у свијету, свјетлост сам свијету.
Рекавши ово, пљуну на земљу и начини блато од пљувачке, и помаза блатом очи слијепоме.
И рече му: Иди умиј се у бањи Силоамској, што преведено значи: послан. Он оде, дакле, и уми се, и дође гледајући.
А сусједи и они који га бијаху видјели прије да бјеше слијеп говораху: Није ли ово онај што је сједио и просио?
Једни говораху да је он, а други да је налик на њега. Он говораше: Ја сам.
Тада му говораху: Како ти се отворише очи?
Он одговори и рече: Човјек који се зове Исус начини блато, и помаза очи моје, и рече ми: иди у бању Силоамску и умиј се. И кад отидох и умих се, прогледах.
Тада му рекоше: Гдје је он? Рече: Не знам.
Онда њега, некадашњега слијепца, одведоше фарисејима.
А бјеше субота кад Исус начини блато и отвори му очи.
А фарисеји га тада опет питаху како прогледа. А он им рече: Блато ми метну на очи, и умих се и видим.
Тада говораху неки од фарисеја: Није овај човјек од Бога, јер не светкује суботу. Други говораху: Како може човјек грјешан таква знамења чинити? И наста раздор међу њима.
Опет рекоше слијепцу: Шта ти велиш за онога што отвори очи твоје? А он рече: Пророк је.
Тада Јудејци не вјероваше за њега да је био слијеп и прогледао, док не дозваше родитеље тога што је прогледао,
И запиташе их говорећи: Је ли ово син ваш за кога ви кажете да се роди слијеп? Како, дакле, сада види?
А родитељи његови одговорише им и рекоше: Знамо да је ово син наш, и да се роди слијеп;
А како сада види не знамо, или ко му отвори очи ми не знамо: сам је већ одрастао, питајте њега, нека сам каже за себе.
Ово рекоше родитељи његови јер се бојаху Јудејаца; јер се Јудејци већ бијаху договорили да буде одлучен од синагоге ко год њега призна за Христа.
Зато рекоше родитељи његови: Одрастао је, њега питајте.
Тада по други пут дозваше човјека који је био слијеп. и рекоше му: Подај славу Богу, ми знамо да је онај човјек грјешан.
А он одговори и рече: Је ли грјешан, не знам; једно знам – да ја бијах слијеп, и сада видим.
Тада му опет рекоше: Шта ти учини? Како отвори очи твоје?
Одговори им: Већ вам казах и не слушасте. Шта опет хоћете да чујете? Да нећете и ви да постанете ученици његови?
Они га изгрдише и рекоше: Ти си ученик његов, а ми смо ученици Мојсејеви.
Ми знамо да је Мојсеју говорио Бог; а овога не знамо откуда је.
Одговори човјек и рече им: У томе и јесте чудо што ви не знате откуда је, а он отвори очи моје.
А знамо да Бог не слуша грјешнике; него ако ко Бога поштује и вољу његову твори, тога слуша.
Откако је вијека није се чуло да ико отвори очи рођеноме слијепцу.
Кад он не би био од Бога, не би могао ништа чинити.
Одговорише и рекоше му: Ти си се родио сав у гријесима, па ти нас да учиш? И истјераше га напоље.
Чу Исус да га истјераше напоље, па нашавши га рече му: Вјерујеш ли ти у Сина Божијега?
Он одговори и рече: А ко је он, Господе, да у њега вјерујем?
А Исус му рече: И видио си га и онај који говори с тобом, тај је.
А он рече: Вјерујем, Господе! И поклони му се.
Јеванђеље по Јовану, 9,1-38
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7Iu
Categories: Преносимо
Оставите коментар