Ознаке

, , , ,

1. Ако вам је добро – онда нисте на трагу славних предака

al-ssКада сам, помало неопрезно, обећао да ће у сваком тексту бити и нешто позитивно, и то баш у првом одељку (да се лакше препозна да је заиста позитивно), имао сам одступницу у идеји да увек „могу узети нешто из славне историје“. Двојаки су разлози за то: прво, није увек ни лако ни јасно препознати у садашњости шта је несумњиво добро; друго је садржано у речима светог владике Николаја написаним 1913. године да „ми можемо бити задовољни нашом историјом. Она је велика – већа од нас. Јер њу је још неко стварао сем нас. Стварао ју је кроз нас Онај, који из Једног истог блата може да створи и ʼсуд частиʼ и ʼсуд срамотеʼ. Ми можемо бити задовољни, што је Бог од нас учинио суд части.“

Зато и сада пишем о једној ствари историјској, која ме опседа од када сам се присилно бавио темом „Ко (ни)је клао у Пребиловцима“; истражујући за тај текст сазнао сам за податак који ме је шокирао – „заклано је 50 Пребиловчана који су се добровољно предали усташама, утучени сазнањем да су им целе породице страдале у Шурманачкој јами“. После ми је једна пријатељица посведочила да је исто урадио и један њен рођак – скинуо је сат, окачио на колевку свог сина и отишао да га усташе закољу. Пре него што одговорим на зар ти је ово позитиван одељак, морам да истакнем да сам месецима размишљао шта се одвијало у глави тих људи, шта их је нагнало на такав корак, који човек тешко може да појми? („Нормална“ реакција и оно што прво пада на памет јесте освета, сурова и безобзирна.) Једини мој сценарио „тока свести“ тих новомученика јесте да су, можда и сами тога несвесни, искрено веровали у Христа и живот вечни. За разлику од, на пример, учених теолога који самоуверено тврде „да нема одговора на смрт“ и да га „ни Исус није дао“ – ови пребиловачки страдалници дали су јасан одговор на смрт и похрлили да се што пре нађу са својим ближњима.

Да, то је део наше доиста славне историје¸ али и потврда речи „највећег Србина после Светог Саве“ да је „страдање централни факт наше историје“ (цитирано дело). И нада да нећемо нестати, или – прецизније – потврда оног да је боље и да нестанемо него да испаднемо нељуди (блаженопочивши патр. Павле).

Јама Голубинка у Шурманцима

2. Вучић најбоље зна

Из горњег блиставог и страшног примера могу се извући бројни закључци, а мислим да није занемарљиво запажање да на суштинске изборе (типа царство земаљско или небеско) наш „народни организам“ даје тачне одговоре. Наравно, ову констатацију не треба мешати са глупом изборном флоскулом да „Народ најбоље зна“, јер – баш на изборима наш народ најмање зна. Али, „да се на изборима нешто суштински решава они би били укинути“ (цитат по сећању, ваљда Марк Твен). Тако и у нас: делује да је народ успаван и обезнањен па „бира“ Вучића – али зар је битно која ће западна марионета, у овом трену наше историје, бити на власти?

Данашњи суштински избори који стоје пред нама нису „ко је за Вучића а ко против њега“ него су то одлуке попут оних хоћемо ли прихватити независно Косово, унију са римокатолицима или улазак у НАТО. Наравно да се могу наћи појединци или групе које би нешто од набројаних могле формално да потпишу, али сам уверен да народ то (никад) не би суштински прихватио. То је уједно и одговор на питање које ме је такође дуго мучило – како то да Вучић испуњава све налоге наших непријатеља осим што не уводи санкције Русима: довољно је интелигентан да схвати да би то за његов рејтинг било погубно јер би нама, чак и овако испраних мозгова, стварно било превише.

3. Бескрајни плави круг, и у њему Русија

Кад сам већ код Руса, да се похвалим да нас је опет наградио помињањем ноторни Петар Луковић, мада је овог пута назвао Стање ствари само „проруским сајтом“ (истине ради, употребио је и речи „просе*авање“ и „ђубриште“, али уме он то много боље, то јест простачкије).

p-olga

Док неко не јави Русима да смо „њихови“, да искористимо овај ветар у леђа и мало критикујемо руску браћу, то јест једног од њих „за нас задужених“. Руководилац Балканског одељења руског Института за стратешка истраживања (РИСИ), др Никита Бондарев, прво је у latiničnom dodatku Nedeljnika устврдио да „Срби слабо разумеју данашњу Русију“, а онда се у другом наставку правдао како га српски русофили нису добро разумели и да су га „браћа Срби оптужили да жели да им отме гусле“. Тачно је да је у почетном тексту др Бондарев гусле означио као „црногорски инструмент“, што би било отприлике кад бих ја њему рекао да је Русија крштена 988. године у Украјини. (Не бих да идем тако далеко да помислим да то за њега не би била увреда.)

Дакле, не стоји то да су српске гусле црногорске – али то је најмањи проблем, макар како то ја видим. Основни проблем је што брат Бондарев нама попут западног јапија прича о „апдејтовању односа“, или – како би то рекла једна паметна Српкиња скроз наклоњена Русима – „не дозвољавам да ми лекције држе Руси загледани у Лондон“. Ако је тачно – а јесте – да Руси не могу бити већи Срби од нас Срба, онда је истинито и да нама нису потребни Руси који су већи Западњаци од Западњака. Или речима једног коментатора са Стања ствари, ако је тако онда ћемо „пре ми морати њих да спасавамо од погубног утицаја Запада него они нас“.

На крају, добро је што др Бондарев познаје српску кинематографију, али не може се однос Срба према Русији разумети кроз досетке из Кустуричиних филмова, ма колико они били добри. (Било би то исто као кад бих ја покушавао да појмим Русију преко филма „Левијатан“ а не кроз Достојевског.) Ако хоће истински да проба да схвати наш однос према Русији, драги брат Бондарев мора да крене од оног мистичног „бескрајног плавог круга, и звезде у њему“, које маестрално описује – и неколико пута понавља – Црњански у Сеобама: „И док му се, у души, као у бескрајном кругу, једнако понављаху мисли о одласку, о одласку некуд, у Русију, над којом се у очајању, изнемогао, после толико месеци тумарања, и патње био наднео, дотле му је, заспалом први пут опет код куће, у телу дрхтало, као нека звезда, последње зрно некадање младости. Оно га је задржало очајног, замуклог, сулудог већ од патње и туге, међу тим баруштинама и водама, што се испараваху над земљом, коју је од милоште звао Новом Сербиом.“

Преведено на мање мистичан али и даље не до краја разумом схватљив говор – да би неки човек (или сајт!) био довољно српски он мора бити макар мало проруски. И ту, драги брате из Русије, ми не мислимо нити можемо – да парафразирам почившег С. Милошевића – ишта да „апдејтујемо“!

4. Ко то тамо руши премијера?

dacic-vucicsenkaДржавни удар. Кованица која је, можбити, страх и трепет у другим земљама, у овој је поштапалица, оно кад немаш шта друго да кажеш. „Добро јутро, комшија, је ли био од јутрос неки државни удар, нисам стигао да гледам ТВ Пинк, а и Вучко је изгледа информисан о укору пред искључења са највишега нивоа…“

Мало озбиљније и скроз кратко: па шта је Вучић очекивао када је „запушио све медијске рупе“? Да вода отпора неће пробити кроз друштвене мреже или са таблоидног дна? Част ми је да подсетим на пророчанске речи Александра Лазића, написане тачно пре две године, да ако Србија постане Вучићев феуд онда ће се побунити кметови, не властела. Преведено на данашње стање ствари – кад премијер није хтео да слуша „властелу“ у виду Утиска недеље онда ће бити приморан да се ваља у блату са кметовима из Курира. Та констатација не оставља простор да се закључи било шта друго осим да Вучића руши – он сам!

5. Системске болести демократије

Замислимо да је ово што следи пресретнути разговор.

Шеф: Није ваљда да опет долази онај Лавров?

Саветник: Шефе, нажалост, долази!

Шеф: Е, не могу више да му причам да смо за њих а идемо у ЕУ… И у НАТО ћемо (ако Бог да среће), него само да Шормаз припреми јавно мнење… Је л’ се каже мнење или мњење?

Саветник: Како вам се више свиђа, Шефе, тако и реците. Само се опустите, као оно кад сте поред казана.

toma-sajkaca

Шеф: Е, па тако се ја опустио са Обамом, као да сам у Бајчетини, али наиђе неки стампедо ових других председника… Не стигох да га питам кад ће да ме зове у Америку.

Саветник: Барака макар не морате да љубите као Колинду…

Шеф: То јесте. А и овај Лавров сам зна да се љуби три пута, не треба да га учим. Него, шта да му кажем, бре?

Саветник: Па, можете да кажете нешто на тему „мајчице Русије“?

Шеф: Да му кажем да сваки човек има мајку, не поштује је много, али „кад је тешко – не Човић – него Русија“, мајка Русија?

Саветник: Одлично, ни ја не бих боље срочио!

Шеф: А за ово што ратују тамо у Сирији, да изјавим саучешће, ваљало би?

Саветник: Да, наравно. Мислим да ће то позитивно одјекнути.

Шеф: Не знам да ли ћу ускоро опет видети Лаврова или Путина, шта знам, боље да им изјавим и унапред саучешће, и за ове тек што ће погинути, кад сам већ ту. Ма, нешто овако: „Захваљујем на борби против светског тероризма и изражавам саучешће према жртвама које сте у тој борби имали, или ћете, не дај Боже, имати.“

rumun-zaspao

***

Наравно, разговор је измишљен али су линковане изјаве Томислава Н. поглавито стварне. И размишљајући како је могуће да такав човек буде председник државе – па макар то била и наша Србијица – паде ми на памет да код нас нема оног „заштитног механизма“ који је отворено описан у „Симпсоновима“: кад је мали Хомер питао тату Ејба „да ли ће бити председник кад порасте“, овај му је одговорио – „сине, ми смо развили читав механизам да такви као ти никад не постану председници“. Дигнуто на мало виши ниво, ако се већ некако запатило да сваки човек има гласачко право – у САД су то макар дорадили да не може баш свако да буде председник. Знам да то није популарно рећи, али опште право гласа није, макар за мене, никакво достигнуће или благодат. Да будем отворен до краја, ако већ Томислав Н. мора да гласа требало га је макар онемогућити да постане председник. 

6. Гори, гори, моја Горјана!

(Пренашмикана неоцвала млађа женска особа прилази микрофону. Иза ње, десно, застава Србије и, лево, лого Скупштине Србије.)

Млађа женска особа: Ја сам Горјана Маринковић, народни посланик Покрета социјалиста у Скупштини Србије.

(Трепуће окицама.)

Горјана Маринковић (полуотворених очију): Морам да напоменем да је Курир (драмска пауза) није дневни лист него таблоид који (самоуверено) не пише критички него пише, како бих рекла (затварајући окице), пише пером – пером очаја. (Замахне главицом и косицом, задовољна што се опсетила да Курир пише „пером очаја“.) То је тачно (каже себи), свакодневно фабрикују лажи и увреде (каже остатку света), на рачун чланова владе…

(Слуша питање новинарке напућених усана које, по свему судећи, још није ниједном „радила“, како би то рекла Зоранах.)

gorjana

Горјана Маринковић (не може да верује како глупо питање о томе је ли Информер исто таблоид): Молим вас, тренутно говорим о Куриру… (Мршти се јер је новинарка прекида, гледа скоро беспомоћно у своју леву страну, затвара очи као да се пита „шта ме снађе“.) Таблоид зато што све време износи најстрашније лажи и увреде. (Благо се нервира.) Молим вас, мислим да је време да пустимо тужилаштво, тужилаштво је ту да утврди, ово је само моја констатација. (Фаца благо изобличена, као да показује да није само Курир „у очају“.)

(Новинарка не одустаје, Горјана опет гледа улево, као да од неког тражи помоћ, јер „и срце је на левој страни“. Трепуће брзом брзином.)

Горјана Маринковић: Посао једног новинара (гледа доле, пауза)… Сматрам да треба да обавља (самозадовољно и наглашавајући) савесно, ааааа… Пристрастан свакако не, посебно ако сте уредник (моћно и са подсмешљивим изразом лица) на Јавном сервису (диже обрве) Србије! Мислим да се ни политичари нису мешали у овај поступак тако да (надјачава безобразну новинарку и појачава тон) не видим разлог да се мешају ни новинари. Мислим да једноставно нису једнаки аршини за све, поново понављам, неки новинари су много себи (победоносно) више дали за право.

(Опет поглед у лево, нехајно замахивање главицом и забацивање удесно, очи полузатворене.)

Горјана Маринковић (не може да верује шта је иста новинарка пита): Али, треба да креирају истинито јавно мњење, а не онако како њима одговара и њиховим… (већ помало бесна што је новинарка прекида, мршти се без бора). Госпођа Оливера Ковачевић је уредник на Јавном сервису Србије. (Гледа доле, трепуће.) И господин Вулин и господин Стефановић су само позвали (самоуверено, изговара као песмицу) новинаре (гестикулира рукама) госпођу Ковачевић, госпођу Јерков, ааааа…

(Новинарка је прекида констатацијом да Александра Јерков није новинарка.)

Горјана Маринковић (већ на рубу нерава, вртећи кружно главом и мало затварајући окице): Небитно!

(„Завеса, гвоздена.“)

Предложак за транскрипт и дидаскалије: 


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6E0

Advertisements