Горан Јевтовић: Да ли је случај браће Битићи обавештајно-субверзивна операција?

У мору сваковрсних и свакодневних националних пораза и понижења, случај убијених америчких држављана шиптарског порекла, браће Битићи, припадника Атлантске бригаде ОВК у агресији НАТО на СР Југославију, последњих месеци[1] се поново актуелизује али на један нови, несвакидашњи и скоро бизаран начин.

bitici-550

Председник Владе Републике Србије, Александар Вучић, улаже значајну енергију и нескривену снисходљивост, како би се, не само лично додворио америчким менторима, већ да би нас недвосмислено, глорификујући овај проблем, приказао као варваре.  И то се појачава управо пред планирану посету САД за јесен ове године.

На страну чак и то што се у овом случају, који му амерички званичници намећу у виду бескрупулозних притиска, као и у неким политички врло исплативим правосудним предметима, противуставно меша у истрагу тужилачких и судских органа, док у оним случајевима који му могу штетити, као рецимо – случај хеликоптер или крађа у државној лутрији, редовно наглашава тзв.  независност наведене гране власти.

Јер, како другачије објаснити чињеницу да у својим, крајње неукусним и драматичним наступима пред новинарима, упорно потенцира бруталност којом су ликвидирана „невина“ браћа Битићи и томе даје посебан, емотивни тон, изражавајући велику жалост, а да ниједном у таквим приликама није нагласио да су се именовани, као припадници непријатељског оружаног састава, борили противу Срба и за отцепљење Космета од Србије. Ваљда свесни да у тој борби могу и настрадати.

И оно што посебно иритира, – ни једном, али дословно ни једном, није поменуо несразмерно бројније српске жртве и ужасне последице злочиначке агресије НАТО и оружане побуне косметских Шиптара коју је предводила терористичка ОВК, као пешадија евроатлантске војне машинерије. Управо су једној од тих формација, која је обучена и опремљена на америчкој територији (уз знање и логистику тамошњих власти, наравно) припадала наведена браћа.

То је она основна и најважнија димензија овог случаја око које ниједан Србин, па макар он био и председник Владе (е, докле смо догурали!), не би смео да се двоуми ни у једној прилици. А поготову не када иступа у јавности у име државе.

Наравно да осуђујем сулуду ликвидацију браће Битићи као крајње нехумани чин, који не само да није својствен српском, православном бићу, већ нам је нанео несагледиву штету и додатно обојио црним бојама негативну слику, која је о Србима стварана последње две и по деценије од стране запада.

Међутим, тема текста је она друга и рекао бих, много важнија (а вероватно и пресудна) димензија овог озбиљног проблема.

А то је – коме је могло почетком јула 1999. године, када је одбрамбени рат већ био завршен, да падне напамет да се наведена браћа ликвидирају? Шта би тим убиствима службени Београд добио, ако је познато да смо чак и оне заробљене америчке војнике пустили на слободу и то у време док је трајала бестијална агресија, као и да смо након завршетка рата имали у српским затворима скоро две хиљаде починиоца најтежих кривичних дела из редова ОВК? Зашто се нисмо одлучили за неразумне ликвидације још, рецимо, пар стотина, макар оних најокорелијих терориста и доказаних злочинаца? Који су то политички или неки други поени били у оптицају и од евентуалне користи народу и држави? И шта би се убиством тројице браће Битићи заиста добило и постигло?

Уколико је посреди била лична освета појединаца, односно поступање у афекту, у тренуцима тзв. помрачења свести, до сада би се тако нешто сигурно открило. Уколико се случај подведе под мржњу и хир полицајаца отргнутих контроли, логично је питање зашто браћа нису ликвидирана одмах по лишавању слободе у шумама крај Мердара, тамо где би се истина скоро сигурно сакрила? Зашто нису убијени у затвору, па, рецимо, случај приказан као самоубиство или убиство у међусобном обрачуну затвореника?

Зашто би било организовано и коме у корист, театрално и врло сложено извођење из прокупачког Окружог затвора у присуству бројних сведока, и одвођење чак у базу ПЈП МУП-а у Петровом селу. На пар стотина километара удаљености, у тренутку када је остало свега три дана до званичног пуштања на слободу, о чему је већ била сачињена депеша Управе граничне полиције МУП-а, која је сторнирана?

Ово су обавезна питања и дилеме које изискују одговор не само кроз званичну истрагу и судски процес, већ и у јавности, с обзиром да је одавно наметнута теза како је у најмању руку државни врх тадашње СРЈ и Србије (пре свих, подразумева се, Слободан Милошевић и ништа мање министар Влајко Стоиљковић), наложио тако нешто високим руководиоцима МУП-а, а ови (тако испада) без речи и одбијања, дочекали и реализовали. Али, на крајње примитиван начин, веома провидно, неуобичајено наивно, аматерски и неодмерено. Уз пратећу бруталност која, просто, боде очи.

У судском процесу[2] који је вођен од 2006. до краја 2008. године, од свега наведеног скоро да ништа није утврђено, нити је случај доведен до краја. Додао бих – уколико се занемари елементарна истражна логика и уколико се унапред аболирају они који су могли бити стварни наредбодавци и организатори убиства – до истине се никада неће ни доћи.

И, убеђен сам, да то и јесте главни циљ – Србију стално притискати, каљати, случај набијати на нос и држати је на нивоу злочиначке државне творевине.

Онако како је то урађено са случајевима Овчара, Маркале, Сребреница, Рачак, Ђаковица (лешеви у Батајници, Петровом селу, Перућцу, на Дунаву) и на другим лакацијама, због којих, као што јасно видимо, неоправдано и ригорозно испаштамо.

У обавештајно-субверзивној терминологији за такве операције је, према вокабулару западних служби, пре свих америчких, резервисан термин „лажна застава“. Операције које се изводе најчешће преко једне или више тајних, специјалних акција, односно, тзв. „црних“ или „џокер“ операција. У овом случају са тзв. одложеним дејством.

Који је пресудан моменат у случају Битићи и, заправо, где се стало?

До генерала полиције Властимира Ђорђевића, начелника Ресора јавне безбедности МУП-а Р. Србије у време када се одиграо наведени догађај и хашког осуђеника у процесу тзв.  Косовској шесторки. Или у најмању руку до Ђорђевићевих најближих сарадника (заменика, шефа кабинета и других лица) за које је на судском процесу недвосмислено утврђено да су адреса са које је издата наредба о извођењу из затвора, а затим и пребацивању ухапшених Битићија на локацију на којој ће скончати живот.

Поставља се свих ових година основно питање – због чега би се Рођа (популарни надимак генерала Ђорђевића под којим је био надалеко познат) са тако високе позиције или по чијем налогу некога изнад њега по функцији, потпуно неочекивано заинтересовао а затим и лично ангажовао око тројице сасвим обичних илегалних прелазника државне границе, па макар то били и припадници ОВК са америчким пасошима?

Можда се одговор крије, звучи невероватно али је тако, у једном интересантном дијалогу, који је јануара ове године вођен на телевизији „Хепи“, у култној емисији „Ћирилица“, између домаћина – уредника и водитеља Миломира Марића и госта – хашког оптуженика, професора др Војислава Шешеља, председника СРС-а.

У делу емисије који траје нешто више од минут и по, предлажем да се одгледа видео клип на линку: https://www.youtube.com/watch?v=rHS7nFfU5tA

У времену од 1:13:05 до 1:14:58, разговор се одвијао се на следећи начин:

М.М. (Марић) – Да ли ви сада после дванаест година у Хагу знате више шта се дешавало на овим просторима, него пре него што сте упознали кључне актере те ратне драме…

В.Ш. (Шешељ) – Знам много више. Прочитао сам огромну литературу. Прочитао сам…

М.М. – А да ли су вам људи нешто рекли што је изменило ваше погледе на те догађаје?

В.Ш. – У поверењу су ми много тога рекли. Понешто од тога могу и да вам кажем, ал’ да не наводим ко ми је то рекао. На пример, ово могу и да вам кажем имена. Небојша Павковић и Владимир Лазаревић. Јер, када сам их питао – ако то изнесем у јавност, да ли се слажете да поменем ваша имена, рекли су – можеш. Обојица.

М.М. – Шта су рекли?

В.Ш. – Да је један полицијски генерал у току бомбардовања, инкогнито путовао из Београда у Будимпешту. И рекли су и његово име. И, да из тога произилази она акција превожења лешева са Косова и Метохије у унутрашњост Србије, да би ти лешеви једног дана били нађени у Србији.

М.М. – Да би компромитовали Србију.

В.Ш. – Да би се компромитовао режим у Србији, посебно Милошевић.

М.М. – А и тај генерал, знам на кога мислите, није најбоље прошао у Хагу, и он је добио драконску казну.

В.Ш. – Јесте. То је тачно. И ко зна шта га још чека.

М.М. – И тај генерал је пресудно утицао на победу петог октобра.

В.Ш. – Јесте, ал’ за новац. За новац. За велику суму новца.

Да ли је господин Шешељ измислио ову причу у којој не именује генерала Ђорђевића, али је јасно да се о њему ради уколико је општепознато (дакле, није никаква тајна), да је и на суђењу у Хагу и у осталим процесима он, тај, који је у главној улози свих ових проблема?

Потпуно сам уверен – не. Изнео је оно што је чуо од врло компетнетних личности, војних генерала, легендарних команданата, који су сву своју озбиљност и одговорност демонстрирали како у отпору НАТО-у, тако и у Хагу. То могу да гарантујем. Нити би се Шешељ играо овако опасним темама и својеврсном оптужбом да у то није потпуно сигуран, а још мање би то учинили Лазаревић и Павковић. И сâм сам сведок тих сазнања, као њихов блиски сарадник, до којих се дошло, наравно, оперативно, неколико година након чувеног петог октобра.

И, сада, потребно је повезати „два и два“ како би се добио прави резултат, односно дошло до врло вероватне истине.

Уколико је неко на тако важној функцији (наравно још увек хипотетички) био спреман да за новац (или из неког другог озбиљног, рецимо, компромитујећег разлога) уради следеће:

(1) у време жестоке агресије, у пролеће 1999. године, путује у Будимпешту и тамо се састане са неким из америчког „кризног тима“ који је предводио Ричард Холбрук, где се налазио и будући амбасадор Вилијем Монтгомери, као и више обавештајаца ЦИА и специјалиста бројних других служби,

(2) затим, да на основу напред наведеног договора изведе конспиративну (и потпуно сулуду) операцију пребацивања више стотина лешева Шиптара са Космета дубоко на територију ужег дела Србије, у време оштрих сукоба, поготову у амбијенту прецизниих удара из ваздуха и гађања са дистанце,

(3) да у најважнијим тренуцима пред и у току петооктобарског преврата обезбеди да снаге полиције и јавне безбедности у најширем смислу, којима је оперативно командовао, буду пасивне и не извршавају задатке из стриктне надлежности, када је дошло до изразитог нарушавања јавног реда и мира и угрожавања људи, материјалних добара, објеката од посебног значаја и посебно до уништавања гласачког материјала,

због чега би онда, након свега, био проблем да се организује ликвидација тројице браће Битићи, као „допуна садржаја“ (врло атрактиван  случај сам по себи, зато што се ради о америчким држављанима), који је плански, пажљиво и унапред припреман за озбиљну компромитацију и врло тешке оптужбе на рачун Милошевићевог режима и Србије у целини?

Да је све, највероватније, било кординирано, потврђује управо активност тадашњег Тужилаштва Хашког трибунала, када је, сетимо се, главна тужитељка, Луиз Арбур, баш негде у то време, док је оружана агресија НАТО у пуној снази, подигла оптужницу противу највиших функционера СРЈ и Србије „због угрожавања мира, због удруженог злочиначког подухвата противу косовских Албанаца и хуманитарне катастрофе цивила“. Или тако некако.

Да не буде забуне и да се овај текст не протумачи као клевета,  бар што се тиче суђења у Хагу и случаја који се односио на пребацивање стотина лешева са КиМ и укопавања на локацијама у ужем делу Србије – заштићени сведок тужилаштва, блиски сарадник оптуженог под ознаком „К-87“, потврдио је наведену операцију током рата и детаљно описао ток исте, а одбрана Ђорђевића, као и он лично, није оспорила званичан исказ, напротив, копља су се ломила само око тога да ли је или није тако нешто наредио министар унутрашњих послова, Влајко Стоиљковић[3].

Према томе, када ће случај браће Битићи бити коначно решен и права истина угледати светло дана?

Онда када неком од пензионисаних (или још увек активних) оперативаца америчке ЦИА, који су обитавали у Будимпешти те ’99. године, проради савест и  буде одлучио да победи страх и спере љагу са свог имена. Убеђен сам да је то једини начин.

Или, када се буде појавио неки нови Сноуден са ексклузивним материјалом.

Да ли је већина овога што је наведено у тексту познато српском премијеру Александру Вучићу (као и Тужилаштву за ратне злочине, подразумева се), макар у виду аброва? Наравно.

Чак и да заборавимо да је ратне ’99-те био министар за информисање у Влади Србије. Те сходно томе стварно био на извору информација. Како тада, тако и након тога и посебно у овом времену. Иначе, познат у јавности управо као човек који је пословично врло обавештен о свим могућим заверама. А и даље је тзв. координатор свих служби у овој земљи.

Ако се све наведено узме у обзир, пажљиво анализира и логички повеже, биће кристално јасно откуда оволико правдање (не само његово, већ свих владара Србије након петог октобра) америчкој администрацији и непрестана тзв. истрага. Онога што се, сигуран сам, не може истражити на овако устаљени начин.

То је, једноставно, задатак. Као што је пракса код свих марионетских режима. У противном, који би био смисао тајних операција, које наши „пријатељи“ изводе широм света. И непрестано. Операције које се по правилу никако или тешко и са великим закашњењем откривају.

Или се варам?

Генерала Властимира Ђорђевића блиско сам упознао 1998. године на простору Метохије. У бројним приликама сам по службеној дужности, био присутан и сарађивао са њим лично и његовим потчињенима у време сузбијања тероризма а затим и оружане побуне. Командовао је снагама МУП-а и врло коректно се односио према командном кадру 3. Армије и Приштинског корпуса и генерално према Војсци Југославије на простору Космета.

Те године, једном речју, био је изванредан. Енергичан, поткован знањима и огромним искуством неопходним за функцију коју је обављао, храбар (не ретко и преко мере), одговоран, толерантан, разуман, проницљив. Неко ко одлично зна како решавати тако озбиљне проблеме и несвакидашње супозиције.

Током агресије 1999. године нисам га ниједном срео. Тачније,  није се појављивао у Метохији колико ми је познато.

Шта се (и да ли се) догодило са њим, заиста је тешко разумети. Али, из оног рационалног угла. Из оног „другог“, коцкице је могуће сложити. Уколико укључимо вијуге намењене за решавање оваквих ситуација које по дефиницији носе огромну тежину.

(Фонд стратешке културе, 21. 8. 2015)

__________________________________

[1] http://www.nspm.rs/hronika/majkl-kirbi-voleo-bih-da-se-slucaj-ubistva-brace-bitici-sto-pre-resi.html

[2] http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=870761

[3] http://www.sense-agency.com/tribunal_(mksj)/kako-se-general-djordjevic-quotresio-bedequot.25.html?cat_id=1&news_id=8094


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5sd



Categories: Преносимо

15 replies

  1. „…када ће случај браће Битићи бити коначно решен и права истина угледати светло дана?

    Онда када неком од пензионисаних (или још увек активних) оперативаца америчке ЦИА, који су обитавали у Будимпешти те ’99. године, проради савест и буде одлучио да победи страх и спере љагу са свог имена. Убеђен сам да је то једини начин.“

    Аха оће, ево са’ће. једино када се М. Марић врати са годишњег па да их позове у Ћирилицу, можда им се омакне па задовоље радозналост србских аналитичара.

    На Космету ’99. лева рука није знала шта ради десна, то је било противзаконито понашање и зато смо у том рату прошли како смо прошли…
    Пуковник Јевтовић је човек поштен колико је то могуће узимајући у обзир да неке ствари једноставно не схвата. Притом, он доста зна, па зато и читам његове текстове. Као на пример што гледам америчке филмове да бих између осталог видео који аутомобили се тамо возе, колико се од прилике зарађује, и тако даље.
    Дакле, из Јевтовићевих текстова се не може добити много битних података, али су одлични да би неупућени (који желе да се упуте) схватили како ради мозак Слобиног официра, закључно са генералима које аутор често помиње. О чему је реч?
    Када се прогласи ратно или стање непосредне ратне опасности, по Закону о (тада) народној одбрани све инструменте власти на угроженом делу територије преузима војска, тј. по принципу једностарешинства и субординације по коме војске функционишу – највиши ВОЈНИ старешина. У конкретном случају то је био генерал Владимир Лазаревић, командант ПрК. Да ли је Лазаревић у пракси икад био командант свих борбених састава на Косову и Метохији? Јесте, али мало морген. Командовао је Слободан Милошевић преко својих чауша Бакија и Шаина, Влајка и Рође, команданата ПЈП на терену, а да био све добило привид законитости, пронађен је генерал ВЈ коме памет неће сметати да свему томе да покриће – Небојша Павковић.

    Па су стратегијске одлуке доношене у кабинету председника државе а спроводили су их људи који нису имали проблем са чињеницом да те одлуке нису написане и образложене, већ су наређења углавном гласила: „реши ми то у Подујеву (Вучитрну, Јунику, Ораховцу…)…“, као што се одвајкада ради у свакој станици полиције. ВЈ је била ту да трпи ударе авијације НАТО, да техником и логистиком подржава ПЈП, као и ако се нешто искундачи – да преузме одговорност („војска нам је неспособна…), у замену за одговарајућу компензацију генералима. У виду унапређења, постављења, атрактивних кредита у одређеним банкама… Људи попут пуковника Јевтовића послужили су да целој мућки дају „стручни“ бекграунд и привид законитог понашања, као што видимо – то још увек раде.

    На скоро исти начин проблему се приступало у Крајини, у РС нешто мање првенствено јер Милошевић није имао 100% контролу над Рашом и Ратком као што је био случај са крајишким и косметским Србендама. Па је испало да Крајишници и Косовци нису никакви борци („… цела Прва армија је нападала Вуковар а Хрвати су се три месеца бранили…“), а потпуно се занемарује КО је стварно вукао конце рата, шверца и мира на том простору. Исто као на Космету… Био је то Слободан Милошевић који је свесно кршећи Закон о народној одбрани на тим просторима, вођење операција препустио људима који су каријеру направили рекетирајући возаче или хватајући крадљивце кокошака, уместо да су тај посао одрадили стручњаци који су до пред пензију чекали рат како би стекли углед, част и славу, и оправдали чињеницу да их је народ школовао, хранио и облачио десетинама година – пуковници и генерали ЈНА (ВЈ). Али не, Слоба је од својих дупелизаца створио Преторијанску гарду у којој није било важно шта знаш него кога знаш, њима је поверио овлашћења која није смео да им поверава, и онда је неко погрешно разумео шта Газда мисли кад каже “ „Реши ми оно са…“. Или је генерал Рођа стварно издајник… Али – шта ће онда у затвору?! Зашто га шефови не извуку као што су извукли Јовицу и Френкија? Готовину и Маркача?

    Теорија завере коју овде разрађује бивши војни безбедњак пук. Јевтовић је врло вероватна, али по обичају недостаје осврт на сопствену и улогу војне Службе у целој причи. Којешта о томе има на ЈуТјубу код другог једног пуковника – Ђуровића.

  2. @prevrat
    Коментар је добра допуна Јевтовићевог текста. Показује, да сви имамо своју слику прошлих догађаја, с тим да неко више о свему зна, а неко мање. Ја спадам у оне који много мање знају, па ме у овом случају занима, шта је и како поменути Закон о народној одбрани прописао, да се надлежни понашају у случају напада из ваздуха страних држава, уз истовремену побуну локалног становништва и како је ту регулисао надлежност војске и полиције. Да ли пуковник Ђуровић има нешто написано и где је објављено?

  3. Не ѕнам да ли је Ђуровић нешто написао, али на нету има доста емисија у којима је говорио. Ево нешто у писаном облику – https://www.google.rs/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=8&cad=rja&uact=8&ved=0CD0QFjAHahUKEwiHvcfjxb7HAhXLWBoKHexdC2A&url=http%3A%2F%2Fwww.jugiliks.com%2Findex.php%2Fko-je-spasio-kosovo%2Fizjave-oficira&ei=42PZVce_Lcuxaey7rYAG&usg=AFQjCNFzhEOrPdf_eJw_8GeWex8hMDXP5A&sig2=bkC_y7bTD2KoxOIM-kn5Bg

    Што се тиче Закона о одбрани он је јасан и недвосмислен. Проблем настаје кад се појединац, ма ко он да је – издигне изнад закона и умисли да се он на њега не односи. Онда добијамо ратне злочине,. хладњаче, браћу Битићи, итд, све да би се задовољио шеф… Који ако све испадне како ваља – постаје и остаје геније, визионар и екстра родољуб, а ако се искомпликује – криви су неспособни сарадници (на које је јадни човек осуђен јер је негативна селекција током година учинила да је он једини способан уникат…). Исто је на целом простору Балкана, и остаће исто још дуго времена пошто народ изгледа нема намеру да мења оно што шљака ко подмазано.

  4. @prevrat

    Да је све, ама баш све било у рукама Војске, што по Закону о одбрани и следује,
    а ствари кренуле низбрдо, опет би био крив, а ко други до – Слободан Милошевић?!
    А зашто?
    Па, зато што бивша ЈНА, а и Војска Србије нису биле припремане за дејсвта у случају грађанско рата /а то се на Косову и Метохији баш догађало/, па је, ра-
    зумљиво, то морало да буде у делокругу активности МУП-а и осталих органа за безбедност на унутрашњем плану, а Војска је била ангажована за дејства према спољашњем непријатељу.
    О онеспособељености ЈНА и Војске СЦГ /Србије/ за вођење грађанских ратова
    говорили су сви војници, па и пуковник Јевтић и Ђуровић: то је опште позната
    чињеница и не може се оспоравати.
    Уосталом, овде се не може никако заобићи издаја појединих виших и нижих официра који су сарађивали са иностраним обавештајним службама, како
    из Војске тако и из Полиције и других обавештајно-безбедностних структура.
    Пуковник Ђуровић је у “Ћирилици“ то недвосмислено показао и доказао – да
    су виши нивои комадовања опструисали /успоравали, разводњавали…/ добро
    започете обавештајне активности и радње нижих нивоа, из само њима знаних
    и незнаних разлога?!
    А што се тише Слободана Милошевића, сада му се може штошта приписивати,
    али свакако не да је он на било који начин сугерисао или аминовао било чије злочине, па и ово са браћом Битићи, или транспортом лешева и њиховим покопавањем или скривањем на територији централне Србије.
    Можда је Војска, бар део доказаних родољуба, могла да извши војни пуч, преузме власт и онда спроведе ово што се у коментару сугерише, сагласно
    Закону о одбрани, али без стварних савезника, а Србија их није имала у свом
    ближем и даљем окружењу, то би било тешко изводљиво, будући да смо били
    у ратном стању, нападани од свих знаних и незанинх „ала и сила мрака“.

    Драган Славнић

  5. @ Драган
    „Да је све, ама баш све било у рукама Војске, што по Закону о одбрани и следује,
    а ствари кренуле низбрдо, опет би био крив, а ко други до – Слободан Милошевић?!“

    Тачно, али би га у том случају било врло лако бранити. Поступао је по закону, донео неке погрешне одлуке па шта… Одговорност је првенствено његова (као врховног команданта, мада не сумњам да би многи више волели да крив буде возач генерала Лазаревића) али се дели на највише сараднике а не крају и на бираче који су га довели и држали на власти. Како Милошевић није имао свест и савест о томе да треба да се држи закона („ко пијан плота“) – и треба да буде предмет критике и одијума. Првенствено јер је законе прилагођавао сопственим триповима и фикс идејама, уместо да своје понашање непрестако држи у корелацији са ситуацијом у земљи и окружењу, односом снага на глобалној сцени и ефективима којима као врховни командант располаже. На њему је било да се стара о спровођењу одлука Народне скупштине, а не да оперативно командује борбеним саставима на терену. За то је изабран јер нас је преварио говорећи како одлично зна о чему говори, док за руковођење и командовање оружаним снагама није био ни квалификован ни надлежан. Класична злоупотреба политичке моћи и утицаја.

    „Па, зато што бивша ЈНА, а и Војска Србије нису биле припремане за дејсвта у случају грађанско рата …“

    Ова теза је толико офуцана и нетачна да је коментаришем искључиво из поштовања према Вама као саговорнику. Како је могуће војску која се 8-9 претходних година непрестано налази у стању повишене борбене готовости и учешћу у три узастопна грађанска рата назвати „неприпремљеном за грађански рат“?! Ко је од ње за тако нешто био припремљенији? Органи ДБ огрезли у шверц-комерцу и пробијању неправедних и ничим изазваних санкција? КОГови војне безбедности прослављени на истим пословима и задацима (само за војне потребе)? Саобраћајци-рекеташи који су за 10ДЕМ по аутомобилу пропуштали бензин из Мађарске? Баџини пандури који су се прославили саслушањима уз помоћ најлон-кесе на глави осумњиченог и употребом до тада невиђених полиграфа попут бејзболки?
    Дакле, Војска Југославије је била више него добро обучена, мотивисана и опремљена да за кратко време и врло професионално угуши сепаратистичку побуну на територији Косова и Метохије. Као што су то учиниле 1998. године. На терену су биле распоређене снаге ПрК и 3. армије, појачане већим бројем јединица из састава Корпуса специјалних снага ВЈ. Све лоше (осим пар изолованих случајева где су в/о из тзв. „другог ешалона“ извршили неке злочине) што се са српке стране током ’98. и ’99. године на том простору догодило, део је субверзије коју је преко уцењених високих старешина МУПа и РДБ организовао непријатељ. Коме је циљ да се на овим просторима (а и шире) створи свест како је рат игра за велике момке, оне који имају ресурсе да убијају војнике а поштеде инфраструктуру, да заробљенике воде у Гвантанамо а не у неку Омарску или Велепромет, итд, а не за банана-републике попут тадашње Југославије.
    Ми смо превише мали и небитни да би смо се против таквог непријатеља успешно борили. Ми се у његове планове морамо уклапати, или тражити њему равног савезника. Међутим, за сада непремостив проблем је што смо ташти и волимо кад нам се лаже, јер нам годи кад нам се говори како смо победили 19 најмоћнијих држава Европе и Америке. Знате оно, кад жени од 120 кг живе ваге лажете како јој хеланке лепо стоје, а она све трепће окицама и пишка фирнајз? Лекови који стварно лече болести по правилу имају лош укус… За сада, Срби заблуде још увек лече Јелен пивом… А докле ће – не знамо. Поздрављам Вас.
    драгослав павков

  6. @prevrat
    Последњим пасусом сте све претходно речено упропастили и обезвредили. Реченицом „Ми се у његове планове морамо уклапати, или тражити њему равног савезника.“, показујете, да Милошевић ипак није крив. Очигледно је, да нисмо, бар по Вама, ништа могли. А пример са 120 кила се може применити на сваку жену и сваки „комплимент“, који мушкарци дају, па баш и није на месту.

  7. Господине Млинаревићу, ја још од пионирских дана немам обичај да извикујем пароле, више волим да говорим истину. Ви мислите да се држава која има мање становника него агресор војника – против њега може УСПЕШНО борити? Против агресора који на једном носачу има више авиона него њено комплетно РВ и ПВО? Против агресора који погађа ДОСЛОВНО СВЕ што жели? Јесте ли Ви уопште учествовали у том рату, или сте наше храбре борце (који таквом непријатељу ипа ЈЕСУ изашли на мегдан) куражили са дистанце?

    Милошевић дакле ЈЕСТЕ крив, али не зато јер није победио НАТО, већ јер је као најодговорнији појединац у држави испао политички аналфабета (а тврдио је да политику има у малом прсту), јер је узурпирао овлашћења или их дао погрешним кадровима које је сам изабрао (што је противзаконито) и јер је и након изгубљеног рата сопствене грађане (какви су да су) покушао поново да превесла причом како смо заправо победили (јер нам војска није уништена како је председник Клинтон обећавао својим фановима). Шта Ви лично мислите – да ли војске постоје да би (од)браниле државу, или да се „спасавају од уништења“?

    Што се тиче „жене од 120кг“ – оканите се бонтона или се жалите уреднику; тај пример сам навео да бих Вам лакше објаснио шта желим да кажем. Жена од 120кг једноставно не може да изгледа „добро“, и то је поента – ако већ морам да је цртам. На љуту рану иде љута травка. Света водица може да помогне али не препоручујем је као лек за све болести.

  8. „Дакле, Војска Југославије је била више него добро обучена, мотивисана и опремљена да за кратко време и врло професионално угуши сепаратистичку побуну на територији Косова и Метохије. Као што су то учиниле 1998. године. На терену су биле распоређене снаге ПрК и 3. армије, појачане већим бројем јединица из састава Корпуса специјалних снага ВЈ.“

    Лепо речено, као да говори неко врло стручан и копетентан, као активни учесник /војни старешина?!/ вишег или високог ранга, али ускраћује одговор: зашто војно руководство није урадило то што је требало да уради?!
    Вероватно због тога што се 1998.и 1999. разликују као “Небо“ и “Земља“,
    у војно-пилитичком смислу, а и због тога што војна врхушка није “имала му*а“ смелости, храбрости, војничке одлучности…да уради то што је требало урадити – “УЗМЕ СТВАРИ У СВОЈЕ РУКЕ“…!

    Драган Славнић

  9. „… војна врхушка није “имала му*а“ смелости, храбрости, војничке одлучности…да уради то што је требало урадити – “УЗМЕ СТВАРИ У СВОЈЕ РУКЕ“…!“
    Господине Славнићу, знате ли како је генерал Перишић одједном „премакарио“ па од најбољег (најефикаснијег) пуковника ЈНА, касније НГШ ВЈ постао издајник?
    Тако што је као НГШ од Милошевића ЗАХТЕВАО да се на КиМ уведе ванредно стање како би ВЈ имала законски основ да на одговарајући и примерен начин поступа са побуњеницима и сепаратистима. Милошевић је „из кеца“одбио захтев НАЈКОМПЕТЕНТНИЈЕГ И НАЈОДГОВОРНИЈЕГ ВОЈНИКА ВЈ, сменио га са положаја НГШ и наставио да оружаниом снагам руководи на исти лузерски начин као ономад у Крајини. Са удбашима, полтронима и криминалцима у униформи. Катастрофа је морала да се догоди, и само је Бог помогао да више невиних и бесомоћних не страда.

  10. @prevrat
    Хвала за горе речено – захтев генерала Перишића упућен Слободану Милошевићу да уведе ванредно стање на Косову и Метохији и, уместо тога,
    његова смена због тог захтева са места НГШ.
    То – увођење ванреног стања на Косову и Метохији – није била само лична процена и захтев генерала Перишића, већ комплетног Генералштаба /свакако
    већине официра/, најелитнијег, најкопетнтнијег, најстручнијег и због тога најодговорнијег дела србског народа, те у том тренутку и тој ситуацији, он није
    смео нити је требало да прихвати ту – смену!
    Да се одговорно, војнички храбро и одлучно одупрео свему томе, Ви не бисте
    били у прилици да сада коментаришете:
    “Милошевић је „из кеца“одбио захтев НАЈКОМПЕТЕНТНИЈЕГ И НАЈОДГОВОРНИЈЕГ ВОЈНИКА ВЈ, сменио га са положаја НГШ и наставио да оружаниом снагам руководи на исти лузерски начин као ономад у Крајини. Са удбашима, полтронима и криминалцима у униформи.“
    Тим пре и тим више, што је Перишић свакако знао да је Милошевић окружен
    свим тим издајничким и корумпираним олошем / у полицијским или војним униформма/, није смео нити требало да прихвати – смену са места НШГ.
    Жалосно је што је то тако испало, али у другим земљама војска делује брзо и
    ефикасно, што не беше случај са Србијом и србским народом.

    “Катастрофа је морала да се догоди, и само је Бог помогао да више невиних и бесомоћних не страда.“
    Страдање се и даље наставља, само сада неубојним али ништа мање несмртоносним средствима – и по телу, души и духу појединца и васколиког
    народа србског.
    Једино нам Господ Бог може помоћи, на начин тешко предвидљив за људе
    али не и немогућ.
    О овој ситуацији, у своје време, а ја сам са породицом био сведок томе, покојни Старац Тадеј Витовнички говори:
    “Господ може једној души на земљи /из војног врха, – једном или групи часних официра/ да објасни шта и како да се уради, па да србски народ постане један од ретких, за углед многим народима у свету!”
    Надајмо се да таквих часних официра /старешина/ још увек има, а ако их нема,
    даће Бог да их буде, нешто слично као што је описано у преписци двојице
    старешина /препостављеног и њему подређеног/ на Мачковом камену 1914:

    “БИТКА НА МАЧКОВОМ КАМЕНУ-ПРЕПИСКА

    Битка на Мачковом камену, 1914. Једна преписка из рова у ров: Резервни потпоручник, ђак шестог разреда гимназије, син ратара из околине Шапца, Васиљевић, обавештава на листу ратног блока свог команданта батаљона, мајора Туцаковића: „Господине мајоре, више од две трећине људства ми је изгинуло. Буквално се гушам са Аустраијанцима. Не могу да издржим. Дозволите да се повучем 400 метара јужније.“ Следи његов потпис. На полеђини добија одговор команданта батаљона: „Не дозвољавам. Одсудно браните положај.“ Иде његов потпис.

    Мајор добија нови извештај. Слова су искривљена, и згрчена. Нешто се десило. Пише: „Господине мајоре, шварцлозе ме је пресекао кроз обе ноге. Тешко крварим. Дозволите ми да одем на превијалиште. Потпоручник Васиљевић.“ На полеђини стиже одговор. Прве три речи као да одражавају сигурност одговора: „Не дозвољавам, искрварите…“

    Али даља слова, у наставку, горе-доле, написана су руком која је очито подрхтавала, поводила се. Из мајора је избио отац. Крик родитеља. Писало је: „Сине, потпоручниче, кумим те Господом Богом, издржи још два сата, цела Србија гледа у твоја леђа. Твој командант Туцаковић“. Слава српским јунацима!
    Објавио БОРБА14 у 13.16
    Пошаљи ово е-поштомBlogThis!Дели на Twitter-уДели на Facebook-уДели на Pinterest-у“

    Драган Славнић

  11. @prevrat
    Где нађосте Перишића? Или је то неки други Перишић, а не онај, које се, као сујетан и „горд“ смењени генерал, прикључи ДОС и америчким чиновницима нижег ранга, по Шарићевим мотелима? Милошевић га довео на место началника, са тог места га и сменио, па шта? Као добро је урадио, кад га је постави, а лоше је урадио, када га је сменио. Показало се касније, код Шарића, шта је од две одлуке било исправно. Ипак се емотивно опредељујете и доносите закључке. Увек ме чуди, како то „службе“ вуку конце о свему и свачему, а бирамо, чије аргументе прихватамо, а чије не. Па тако, Јевтовић „не зна“ и сумњив је, а Ђуровић није „сумњив“ и све зна? А обојица су „службеници“. Хвала за упућивање на сајтове, али ми се чини, да сам са тим од раније упознат. Па тако Славнић каже, да је Ђуровић, „недвосмислено показао и доказао“ и то у Ћирилици. Ако је то Ћирилица, коју води Марић, па за кога тај ради и коју „службу“, а ни он није сумњив, јер као „открива“ тајне? Још ако ми неко каже, да Ћирилица не спада у ријалити емисије и да није направљена по ономе „хлеба и игара“! Да нисте мало претерали са „Дакле, Војска Југославије је била више него добро обучена, мотивисана и опремљена….“?. Ако је то тако, чија је то заслуга или се то дешава само од себе? Био сам у пољској пешадији 1974 на граници са Италијом, подељена нам је била и бојева муниција и није ми личило, да смо обучени за било шта. Као такав, нисам баш био занимљив, а 1991 сам имао 55 година. Навијао сам и надао сам се, да издржимо што дуже и маштао, да скењамо Амере и остале. Подразумева се, да никога нисам „куражио“ и да сам свестан, да „шут са рогатим не може“. Историја нас учи, да то није тако и да се МОРА пружити отпор. Могли би и сада рећи, еуропејци и компанија су „јачи“. И шта онда?

  12. „Милошевић га довео на место началника, са тог места га и сменио, па шта? “

    Па ништа… Изузев што га је на место НГШ довео јер се Перишић током рата у Задру и Подвележју прославио као изузетан командант, а сменио га је кад је Перишић покушао да ради свој посао на начин прописан Правилом службе у ОС и Законом о одбрани.
    Ако и даље инсистирате на „па шта?“ као да је држава мираз нечије жене а закони дечије бројалице – халал Вам плајваз.

    Што се тиче Перишићеве издаје и достављања обавештајних података страној служби – оправдања нема, и за то треба да буде најоштрије кажњен. За неку другу прилику је прича да ли је служба генерала Томића тужилаштву стварно поднела валидне доказе против њега, на основу којих би суд могао да донесе необориву пресуду.
    За мене лично Перишић Момчило јесте издајник. Али, хајде да видимо када је он то (и како) постао?

    Генерал Перишић је на сарадњу са београдском испоставом ЦИА пристао када му је било потпуно јасно да га његова држава неће заштитити од монтираних оптужби хашког тужилаштва које са благословом САД и ЕУ од Хрвата преузима и као своје користи све што би могло да компромитује људе за које је оно (тужилаштво) заинтересовано. А држава га неће заштитити јер се у једном тренутку супротставио Милошевићу, и под сумњу довео његову памет, патриотизам, разлоге због којих повлачи одређене потезе…

    Да подсетим, реч је о човеку који је без икаквих проблема и ломова на мозгу, хашком тужилаштву изручио Дражена Ердемовића, који је након доласка у Шевенинген са тужилаштвом склопио споразум о признању кривице, признао убиство више од хиљаду људи и тешко теретио сваког припадника ВРС изведеног пред тај „суд“, а на крају је и самом Милошевићу закуцао последњи ексер у мртвачки сандук. Да ли је то по Вама понашање озбиљног државника? Патриоте? Човека који било шта схвата?
    Када се Ердемовић нашао у рукама србијанских органа власти, требало га је окривити за ратни злочин, судити, и уз помоћ валидних доказа осудити на тешку казну, а након тога, ако хашко тужилаштво и поред свега инсистира на изручењу – дати им га па нека се с њим заките за Врбицу.
    Али, у том случају он не би могао да пева песме о томе како су га наћерали да убија, о десет килограма злата које су убице поделиле као хонорар… У судским списима ВСС биле би његове друге песме, и оне би ова држава сваком непријатељу лако могла да потури под нос. Или у случају да тужилац није способан да прикупи доказе о злочиначким активностима окривљеног – зна се како се таквих људи решавају озбиљне службе и прав(н)е државе. Њега онемогућити да лаже, а тужиоцу отпремнина у виду иницијалног стада оваца и правац Пештерска висораван…
    Међутим, наш Зумбул-ага је одлучио да поново одигра улогу несхваћеног миротворца, верујући да ће се хашка аждаја задовољити ситним рибама попут Ердемовића, „босанаца“, Крајишника… да је његова круна превисоко да би је неки хашки плаћеник могао и додирнути. Знамо како се завршило, то знате и Ви, али и даље говорите „Па шта?“…

    У државном и безбедносном апарату којим је управљао Слободан Милошевић Устав и закони су били мртво слово на папиру. Његова држава је од себе одбила и отерала све које је могла да отера… Сећате ли се шиптарских поштара, шумара, електричара (углавном сарадника србијанских Служби) које је ОВК убијала ко зечеве, а „прави“ Срби у власти су коментарисали са „ко их јебе, побили су их њихови…“. Па се и даље чудимо зашто су сви Шиптари данас за независно „косово“, и зашто је Перишић издајник.
    Свако ко је показао било какву аутономност у доношењу одлука – уклоњен је, неки људи и физички; све је морао да аминује „вожд“ и атестира његова баба-Рога… Негативна селекција кадрова једне људе је отерала у криминалне воде, друге у врх политике, треће у врхунски „бизнис“ а већину народа у катастрофу и неминовну емиграцију.
    Због Милошевића и његовог наслеђа, све што је иоле способно да живи даље од државне сисе одавде ће се одселити, а на њихова места, у пошто – зашто продате домове доселиће се људи са врхова Борје планине, Мањаче, Романије, Дурмитора који ће између себе, међу братственицима, рођацима и племеницима делити државне синекуре, „радна“ места, тендере и јавне набавке… Такође ће остати и полицајци-удбаши који ће водити рачун да све описано буде „по закону“ Лека Дукађинија, а и пензионери са „поштено“ зарађеним пензијама; они други, обични, ће ускоро поумирати од глади и болештина… А онда ће се вратити старе газде, Србију Обреновића и Карађорђевића поделити „на комате“, и нагло ће порасти производња гусала уз које ће преостали србски националисти моћи да кукају до миле воље јер је то најбоље, заправо једино за шта су стварно талентовани… Поздрављам Вас.

  13. @prevrat
    Опет селективно? Успеси неког, као пуковника, НЕ ЗНАЧЕ, да ће исти бити и успешан генерал. Морао је знати са ким тикве сади. Ако сумњамо у „изабране“, што не посумњасмо и у Перишићеве ондашње успехе? Мени се десило, да сам својевремено морао нешто да потпишем, са упозорењем, да ће бити последица, ако не потпишем. Било је обично упутство о раду. По моме, није било готово и није било како треба, па га нисам потписао. Остао сам без стола и столице, уз пребацивање на све ниже и ниже радно место. Да сам потписао, „остао“ бих у послу и можда напредовао. Вероватно је и Перишић имао разних „могућности“ док је напредовао. Многима се то догађало и догађа се у свим друштвима. Са многим Вашим ставовима лако ми је да се сложим, једино је спорно, усмеравање кривице на једног човека. Било ког! Било је уз Милошевића и Бабарогу, маса свакаквих, али је тај исти имао стручније и боље сараднике од сваког после њега. Тешко, да су сви они били никакви људи и да су слепо следили „погрешне“ потезе. Можда сам већ рекао, да је „улажење“ у нечију главу, са предрасудом, да су мисли подмукле, погрешно. Зар је тешко поћиод претпоставке, да су мисли и намере искрене?

  14. „Ако сумњамо у „изабране“, што не посумњасмо и у Перишићеве ондашње успехе“

    Не сумњамо јер ту нема шта да се сумња. Перишић је као командант Артиљеријског училишта ВА у Задру из тог усташког града извукао комплетно људство и технику, не оставивши непријатељу ни једну цевку. Да је имао одговарајућа наређења претпостављених, не сумњам да би се рат у Задру и залеђу водио битно друкчије, не би било ни „кристалне ноћи“ а последично ни Шкабрње, итд. Након предислокације јединице широм остатка савезне државе, Перишић је успешно руководио дејствима у Подвележју и околини Мостара… Дакле, ту нема шта да се сумња, то су јасни и видљиви резултати и ТО га је довело на место НГШ. Обојица, и он и Слоба су се забројали, први је мислио да ће под Милошевићем као врховним командантом ипак моћи да ради послове из своје надлежности, а Милошевић је мислио да је Перишић још један из менажерије каријериста и полтрона кога ће како му се кад наврне моћи да цуца ки крмача масну поњаву.

    Све наведено Перишића не аболира од касније издаје земље и сарадње са непријатељем, али не демантује ни моју тврдњу о (скоро) искључивој одговорности Милошевића за лоше ствари кје су се десиле Србији и Србима. Да је био мање аутократа, да су у његовој држави биле јаче институције а слабији појединци – и одговорност би била другачије распоређена. Нажалост…

Оставите коментар