Историја се понавља: Ћирилицу у Хрватској први забранио Анте Павелић

Употреба ћирилице први пут је забрањена законом 25. априла 1941. на подручју целе тадашње Независне државе Хрватске, а други пут у понедељак измењеним Статутом Града Вуковара одлучено је да се ћирилица протера са натписа на јавним институцијама у том граду.

Извор: Index.hr

Извор: Index.hr

Према писању портала Index.hr, који је објавио и факсимил закона о забрани ћирилице, одлука из 41. донета је само две седмице након успостављања НДХ на челу са Антом Павелићем.

Законска одредба о забрани ћирилице ступила је на снагу даном проглашења у тадашњим „Народним Новинама“, а потписао ју је Павелић.

„Забрањена је свака употреба ћирилице на целом подручју Независне Државе Хрватске. То се нарочито односи на цело пословање свих државних и самоуправних тела, на уреде јавног поретка, на трговачке и њима сличне књиге и дописивање и на све јавне натписе“, стајало је у наредби за припаднике Министарства унутарњих послова.

Ову одредбу је, пренео је портал Index.hr, потписао тадашњи министар унутрашњих послова Андрија Артуковић.

Свако ко би прекршио одредбу чекала га је новчана казна и месец дана затвора.

„Према томе наређујем: да се на целом подручју Независне Државе Хрватске одмах обустави свака употреба ћирилице у јавном и приватном животу. Свако штампање ма какових књига ћирилицом је забрањено. Сви јавни натписи писани ћирилицом имају се неодложно, а најкасније у року три дана скинути“, писао је Артуковић полицајцима.

Заједно са забраном ћирилице донесене су и Законске одредбе о расној припадности те одредба о заштити народне и аријевске културе Хрватског народа као и она о заштити аријевске крви и части хрватског народа.

Ови закони представљали су основне законе НДХ.

Опрема: Стање ствари

(Танјуг/Искра, 20. 8. 2015)

Политика: Зашто Европа ћути о укидању ћирилице

Ако је судити по изјавама српских званичника, Београд је очекивао да ће после укидања ћирилице Загребу бити изречена бар нека опомена из Брисела, Вашингтона или неке од утицајних организација са запада које се баве заштитом људских и мањинских права.

Илустрација: Политика

Илустрација: Политика

Министар правде Никола Селаковић назвао је уздржаност Брисела „недопустивом” и најавио да ће се Србија обратити свим међународним институцијама јер јој је то дужност.

„Свако се пита како је могуће да ЕУ каже да нема никакве надлежности у овој области када је реч о држави чланици, а када неко жели да постане чланица, и те како има надлежности. Ово је питање пристојности и рекао бих једног цивилизованог односа према правима једног народа”, рекао је Селаковић за РТС.

Вреди подсећања да је Европска комисија, само три месеца уочи пријема Хрватске у ЕУ, похвалила Загреб управо због увођења ћирилице у Вуковару. Било је то у завршном извештају ове организације у марту 2013. године.

„То је добар пример за државе у региону које претендују да постану чланице”, казао је тадашњи комесар за проширење Штефан Филе поручивши Хрватској да „не спава на ловорикама да би остала здрава”.

Већ у децембру те године, свега шест месеци пошто је Хрватска и званично постала 28. чланица ЕУ, група од 73 посланика из Европског парламента упутила је Хрватској отворено писмо због најаве референдума о употреби ћирилице изражавајући забринутост због статуса националних мањина у Хрватској и због могућности да им се референдумом умање уставна права. Европски посланици су тада написали да се „друштва цене по томе како се понашају према малима и слабима”. Како су истакле поједине невладине организације које су се прикључиле овом протесту, у европској пракси се сматра да је и праг од 33 одсто за употребу двојезичности већ висок. У Финској је, рецимо, двојезичност омогућена кад нека мањина достигне осам одсто становништва у општини.

„Када је реч о Србији, изјашњавали су се по много мање важним питањима и држали придике. Око темељних вредности ЕУ, за које се сви залажемо – демократија, слобода, људска и мањинска права немају реакцију на своју државу чланицу, а мешају се у нешто што нема везе са темељним вредностима и то у земљи која још није чланица уније”, резигнирано је јуче реаговао премијер Александар Вучић на изјаву представника ЕУ да нису надлежни за укидање двојезичности у Вуковару. Он је поновио да је Србија чврсто опредељена за пут у ЕУ, али и подвукао да неће дозволити да било ко понижава нашу земљу.

Како је рекао, Хрватска је суверена земља, али су, ипак, ово ствари о којима мора да се говори.

„Замислите да смо ми укинули у Београду или Суботици латиницу, то би био скандал светских размера”, оценио је Вучић, додајући да Београд никада неће ускраћивати права неком другом народу код нас и да ће борба за права српског народа бити настављена.

Питање је, међутим, шта Београд може да учини, осим да протестује? Европска комисија је одговорила Београду и да нема надлежност у погледу мањина, те да је „искључиво право држава чланица ЕУ да доносе све одлуке у вези са статусом мањина у својим државама”. Чини се да је Брисел тиме ставио тачку на ово питање.

Удружења Срба прогнаних из Хрватске упозоравала су свих протеклих година, посебно уочи уласка Хрватске у ЕУ, да Загреб није испунио све услове, бар када је реч о избеглим и прогнаним Србима из Хрватске.

Међутим, без обзира на сва отворена питања, односи између Београда и Загреба ишли су углавном узлазном путањом. Учестали сусрети званичника и привредника две државе, извињења за злочине из деведесетих година прошлог века, стварали су готово идиличну слику о српско-хрватским односима.

Да ли би се онда могло сада говорити о заокрету у хрватској политици према Београду?

Заоштрену реторику из Загреба Александра Јоксимовић објашњава изборном годином у Хрватској када се сви труде да буду „помало ХДЗ”.

„Ту је и економска криза која је проузроковала потребу за скретање тема са економије на друга поља. Постојала је потреба за спољним непријатељима где је Србија добродошла као за њихове унутар политичке потребе. Сада се све странке утркују у што оштријим проценама односа са Србијом, а нико се не труди да те односе смирује”, каже Јоксимовићева.

Она додаје да је било јасно и пре уласка Хрватске у ЕУ да ће њена позиција као земље чланице бити оснажена у односу на положај земље кандидата.

Историчар Слободан Јанковић, међутим, сматра да је постојала лажна слика о поправљању српско-хрватских односа претходних година.

„Постоји континуитет у хрватској политици, баш као што се није мењала ни политика Београда. Некадашњи председник Тадић извињавао се за злочине Срба у Хрватској, говорио је стално о регионалној сарадњи, понављао како је Србија регионални лидер, дакле све оно на чему инсистира и премијер Вучић”, оцењује Јанковићева и подсећа да Хрватска није поштовала низ критеријума из Мастрихта попут оног о висини јавног дуга или дела из ССП-а који се односи на суседску сарадњу и решене проблеме око граница (нису решене границе са Србијом, Словенијом па ни са БиХ).

Сличног је мишљења и Драган Ђукановић из Института за међународну политику и привреду.

„Постоји константа у хрватској политици, само су се њима сада променили спољнополитички приоритети. Након пријема више им није регион тако занимљив као пре. Сад могу да се понашају како хоће”, сматра Ђукановић и додаје да су само лични односи званичника били добри, али да се то никада није односило на народе.

(Политика/Искра, 20. 8. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5rx



Categories: Вести над вестима

10 replies

  1. Надајмо се, да ће већина грађана Србије схватити, да нам савремена Еуропа не доноси ништа добро и да јасно показује, да нас и неће. Несрећници на власти се сада чепе и чуде, а вазда је било јасно шта нас чека на „путу“ ка Еуропи. Уосталом, ко зна шта су све договорили, а сада се праве наивни. Подржали РЕКОМ, моле за помирење и заједницу у одавању помена жртвама!!? А грађани Србије МОРАЈУ да ставе нове регистарске таблице, са јасним словима, да се ради о другој држави на КиМ.

  2. ВУЧИЋ, ИЗГЛЕДА, НИКАКО ДА СХВАТИ ДА ЈЕ У СРБИЈИ СРБИМА У 90 ПРОЦЕНАТА УКИНУТА ЋИРИЛИЦА И УМЕСТО ЊЕ УВЕДЕНО ТУЂЕ ПИСМО СРБИМА И ДА ЈЕ ТАКО И У СРБИЈИ СПРОВЕДЕНА ПАВЕЛИЋЕВА ИДЕЈА О ЗАМЕНИ ЋИРИЛИЦИ

    „Замислите да смо ми укинули у Београду или Суботици латиницу, то би био скандал светских размера”, оценио је Вучић, додајући да Београд никада неће ускраћивати права неком другом народу код нас и да ће борба за права српског народа бити настављена.“ (Александар Вучић)

    Ко је овде луд у Србији у вези с писмом, а ко не зна?

    Да човек не поверује да председник Владе Србије, коме је основна дужност да се стара о спровођењу Устава и закона у Србији да овакву накарадну изјаву о „укидању латинице“ у Србији.

    Зато, ваљда, није чудно зашто су у Србији у толиком проценту само Срби закинути з свом (ћириличком) писму.
    Да ли Вучић зна шта опише о службеном српском језику и писму у актуелном Уставу Србије?

    Све се чини да је у Србији Устав у одредби Члана 10. суспендован од примене и пре доношења новог предлога за нови устав Србије.

    Вучића су, изгледа, убедили да је позната и у свету регистрована хрватска латиница уз „хрватски језик“ — „српска латиница“.

    Да ли >Вучић зна да се применом Устава Србије у Србији у вези с писмом не укида ничије друго писмо. И да хрватске латинице треба бити тамо где има Хрвата у проценту (код нас је тај проценат слабо одређен и на штету је Срба, а у Хрватској је законима предвиђен чак од 30 одсто, па и ту се забрањује Србима ћирилица. А у Србији је уставна анархија и законској, па је, зато, 90 одсто хрватске латинице и тамо где нема ни једног јединог Хрвата.

    Чињеницу да је само код Срба извршена после Новосадског договора (1954) смишљена насилна замена српске ћирилице хрватском латиницом и да је то стање, у ствари, спроведена Павелићева идеја о забрани (замени) српске ћирилице хрватском латиницом и у Србији.

    Кад би то основно знао о Уставу, законима и праву Срба на своје писмо у Србији, не би му пало на памет да примену одредбе Члана 10. Устава Србије замишља као „забрану латинице“. У Србији је, у ствари, неуставно забрањена српска ћирилица Србима у 90 одсто случајева.

    Само се у Србији давање уставног права Србима на њихово писмо зове „укидање латинице“. Решење питања свога писма у свом језику нико нигде у свету, изван Србије, не зове „укидање2 неког и нечијег другог писма.

  3. У праву сте?
    Немојмо кривити Хрвате за катастрофално стање нашега писма, не у Вуковару, него у Београду. Па ми смо највећи рушитељи основа наше културе и нашег идентитета – ћирилице.

  4. Господо, ћириличари, молим вас, да вазда, када се појави ОВДЕ коментар на латиници, изразите своје ЗГРАЖАВАЊЕ или нешто друго по том питању. Докле мислите и очекујете, да неко други заврши посао уместо вас?

  5. Не може нико да заврши посао о враћању ћирилице у живот у Србији до власт, тј. институције државе и лингвистике. Нико други. Хрвати сигурно неће доћи из Хрватске да нама исписују у Србији ћириличке табле.


  6. Нема то везе са Хрватима. Као што упитах, да ли нам је потребна команда, да пишемо ћирилицом и какав је проблем, да ми ЛИЧНО, увек и на сваком месту употребљавамо ћирилицу?

  7. ЖИВОТ ЋИРИЛИЦЕ У СРБИЈИ У РУКАМА ЈЕ САМО ИНСТИТУЦИЈА

    Проблем је у томе што је преко институција и школства смишљено цементирано знање да је „и латиница српска“. Смишљеним акцијама власти и злоупотребљених лингвиста у језичким институцијама деценијама је стварана и створена навика на хрватско писмо као „српско“. И данас од хиљаду Срба ни пет не зна да је српско писмо ћирилица, а да је ова латиница на коју су Срби прешли специјално сачињена за Хрвате. Пошто већина Срба то данас не зна и пошто је смишљено одомаћена та латиница која је први пут у Србију стигла под окупацијом у Првом светском рату, о чему се у школи не говори, Срби су навикнути на туђе писмо. А када се народ навикне на туђе писмо, он ће њима писати све док институције на врате у стопостотну употребу ћирилице за српски језик, како тио налаже и Члан 10. Устава Србије, али се Устав не примењује.
    Дакле, навика на туђе писмо као да је „српско“ и незнање не допуштају да се Срби врате свом писму. А ту навику могу да измене само институције, доследно примењујући Члан 10. Устава Србије. А јоне то неће.

    Ту је одговор.

    „ћириличари“, који се помињу мислећи на удружења и борце за ћирилицу немају моћ да у том задатку надокнаде нерад и нехајност и неодговорност плаћених институција.

    Ћириличари треба да се боре за ћирилицу, јер је та борба неизбежна као када се морате борити ако Вам је мајка или отаџбина нападнута. Али кад већина Срба то тако више не схвата, враћање ћири,лице у живот само је у рукама институција.

  8. @Д.
    Збиљићу, управо је твој метод и начин борбе за ћирилицу погрешан. То показујеш и понављањем исте „приче“, али сада под новим псеудонимом. Као што мењаш псеудониме, тако промени и метод и причу, па ће бити и више успеха. То што си ти неуспешан, не значи, да су неуспешни и други.

  9. ЗАШТО, ТОЛИКО „МУДАР“, МЛИНАРЕВИЋ НИЈЕ УСПЕШАН У БОРБИ ЗА ЋИРИЛИЦУ?

    Ћирилицу у Србији могу да оживе само државне и лингвистичке институције. Ако хоће, ако их убедимо. Ако неће, никаква удружења не могу да спасу ћирилицу ни у Србији ни изван Србије.
    Дакле, Збиљић причу не мења, као што не мења ни начин своје борбе за ћирилицу. Ћириличари морају водити непрестану борбу за ћирилицу као за своју нападнуту мајку или отаџбину, али појединачна и борба преко удружења без икакве моћи да изврше реформисање у нормираном српском језику, не могу да поврате живот српске азбуке која је у Србији 90 одсто мртва..

    То не зна само онај ко не разуме како се и где решава питање норме српског језика и писма.
    А о Млинаревићу не вреди расправљати јер, као некакав правник, не уме тачно да прочита ни шта пише у Члану 10. Устава Србије. А Удружење „Ћирилица“ је, стицајем околности, могло да утиче на усвајање одредбе о службеном српском језику само на ћирилици. Али, „Ћирилица“ не утиче пресудно на спровођење Члана 10. Устава Србије. Када би се поштовао Члан 10. Устава Србије тачно како у њему пише, никаква удружења не би морала да воде борбу за ћирилицу из родољубивих побуда. Српски је проблем у много чему накарадном, а проблем Срба у ћирилици јесте у томе што се ни норма српског језика и решење питања писма не доносе у складу с праксом у свету, нити се у Србији Устав спроводи у складу с праксом у спровођењу устава у свим добро организованим државама.

    А ако ја лично нисам успешан у борби за ћирилицу, ево простора Млинаревићу да он буде успешан, па да се ова тема у Србији коначно скине с дневног реда.

    У Србији и међу Србима је институционално, нажалост, победила Павелићева идеја о забрани ћирилице у 90 одсто случајева.

    Разложно је питање: зашто толико „мудри“ Млинаревић није „успешан“ у борби за ћирилицу, а приговара другима?

    Збиљић је имао маленог утицаја да се донесе исперавна одлука у вези с одредбом у Члану 10. Устава Србије. А да је у новом Уставу остала ранија одредба из „српскохрватског језика“ и правописа да су „латиница и ћирилица равноправне“ у писању српског језика, ни Збиљић, ни Млинаревић ни било ко други не би имали никакве сврхе да се данас овде и било где „дописују“ у вези с ћирилицом.
    У томе је „Ћирилица“ далеко успешнија о Мјлиаревића, јер је „Ћирилица“ј, а не Млинаревјић, звана на договор о уставној одредби о језику и писму у Уставу Србије,

  10. „Збиљићу, управо је твој метод и начин борбе за ћирилицу погрешан“ (Млинаревић).

    Млинаревић ништа не зна о методу и начину борбе Збиљића за ћирилицу“.
    А кад би ишта о томе знао и када би ишта озбиљно (про)читао, знао би да је Збиљић у томе успешан. У оквиру, наравно, својих појединачних моћи и надлежности.

Оставите коментар