Петар Павловић: После двадесет три године – Панић као парадигма

Научена беспомоћност и ишчекивање месије је константа српске политичке психологије. Идеално, лажни искупитељ долази извана и издалека, незнано ко је и откуда је, и покренут чистим алтруизмом решава нагомилане проблеме народа коме никако не полази за руком да помогне самоме себи. Панићев мецена Слободан Милошевић био је (и затим још неко време остао) српски месија још пре Панићеве краткотрајне интервенције, а пре тога ту улогу играо је злокобни Јосип Броз. Потом је плашт месије носио Ђинђић

broz-sm-panic-zdj

Пише: Др Петар Павловић

Када смо пре мало више од две деценије за „Погледе“ припремали текст о тада новопостављеном премијеру Савезне Републике Југославије Милану Панићу, нисмо планирали фељтон. Међутим, из разних извора пристизали су свежи подаци а истраживањем долазили смо до нових и све шокантнијих сазнања о прошлости и понашању тамне особе у центру наших разматрања. Ти увиди објављени су у четири наставка „Погледа“ у лето 1992. године.

Панић је доведен и убрзо затим склоњен али – и битно је да се ово јасно подвуче – наша серија текстова није имала никакве везе са његовом сменом. У сваком уређеном друштву, где штампа врши своју основну професионалну функцију средства за распрострањивање информација од јавног значаја и где постоји информисано јавно мњење са формираном грађанском свешћу, релевантне чињенице о Панићу које смо изнели дигле би огромну прашину. Немилосрдна и индигнирана осуда јавности Панића би принудила да се неславно повуче уместо да га они који су га из сопствене рачунице довели – смене. Међутим, да подсетимо заборавне, бестидни Панић се – напротив – дрско кандидовао на изборима за највишу јавну функцију у држави. Његов покушај да се изборним путем домогне најмоћнијег положаја у земљи завршио је крахом. Да ли је то било зато што стварно није добио довољно гласова или што су му их они који су га довели украли, јер тада су односи између две банде већ постали отворено непријатељски, са сигурношћу не можемо рећи. Можемо да потврдимо само жалосну чињеницу да су шарлатана Панића отерали они исти који су га из Америке дотерали, и све из разлога сопствене политичке користи. Грађани у томе нису имали никаквог удела. Они су били пуки посматрачи представе која им је режирана, и остали су то до данашњег дана.

Корени тог обрасца политичког деловања сежу унатраг пре појаве Милана Панића, али у том погледу од његовог одласка и увођења „демократије“ није се променило ништа. Зато је Панић парадигма српске политике. Проанализирајмо околности његовог краткотрајног дејства на политичкој сцени и шта се догађало откако је отишао. Довољно је указати на три главна момента.

(1) Научена беспомоћност и ишчекивање месије је константа српске политичке психологије. Идеално, лажни искупитељ долази извана и издалека, незнано ко и откуда, и покренут чистим алтруизмом решава нагомилане проблеме народа коме никако не полази за руком да помогне самоме себи. Панићев мецена Слободан Милошевић био је (и затим још неко време остао) српски месија још пре Панићеве краткотрајне интервенције, а пре тога ту улогу играо је злокобни Јосип Броз.

Од пада Милошевића, парадигма се понавља. Нешто дуже од Панића, али ипак релативно кратко, плашт месије носио је Зоран Ђинђић. Подједнако покварен као Панић, Ђинђић је аморалност вешто прикривао симулакрумима интелектуалне супериорности и визионарства, као што је Панић слично чинио лажно се представљајући као пословни чаробњак. Данашњи месија влада помоћу јевтиних опсена и уз техничку подршку „delivery unit“ екипа, што вероватно не би било могуће без преседана које је направио Панић, као што ће се у продужетку видети.

Ако размислимо добро запазићемо да се дејство ове месијанске парадигме не ограничава на највише руководеће положаје већ се простире и наниже, према тренутним потребама чаробних фрулаша који управљају судбином Србије. Један пример таквог метеорског месије за тренутну употребу је Лазар Крстић. Да ли се ико још сећа тог опскурног типа? Шта је остало у колективном памћењу од – не тако давно – агресивне и бестидне кампање којом је, преконоћ, овај непознанац проглашен за финансијског Николу Теслу и економског генија без премца, доведеног да тајнама наученим на водећем америчком универзитету васкрсне српску привреду?

(2) У серији написа о Панићу, са ослонцем на прљаве послове којима се субјект увек бавио, изнели смо оцену да ће, под владавином Милана Павића, нова ера корупције бацити у засенак сличне мане претходних режима. Прогнозирали смо да ће скандалозна владавина Јосипа Броза и његове камариле изгледати као викторијанско доба строгих моралних назора у поређењу са пљачком која наступа са Панићем и гладним скакавцима, које он предводи.

Ово предвиђање показало се погрешно у детаљима али тачно у принципу. С обзиром на еуфорију којом је 1992. године поздрављено именовање на положај савезног премијера наводно успешног привредника којим се отаџбина оправдано дичи, и који је још на „перту“ са највишим личностима америчког естаблишмента, у том тренутку било је тешко предвидети краткотрајност његове политичке каријере. Панић, и чопор следбеника и профитера које је са собом довукао у Србију, једноставно нису имали довољно времена да операцију темељно организују и изведу. (Да ли се ико још увек сећа оног гангстерског конвоја од неколико десетина возила, којим су Панић и свита разметљиво прешли границу из Мађарске, користећи сувоземни пут ка свом новом плену, пошто је СР Југославија тада већ била под санкцијама и није се могло летети авионом?)

Корупција од тада незадрживо узима маха. Мирољуб Лабус, Божа Дерикожа и Млађан Динкић (да не заобиђемо ингениозног протагонисту философије „крадуцкања,“ Вељу Илића) само су нека од великих имена која красе анале српске корупције, уздигнувши ту неморалну уметност до неслућено бестидних граница.

Пре неки дан, осведочили смо се до које мере су на пљачкашкој скали Панићеве преваре ситне у поређењу са стањем које је потпуно нормализовано данас. Ако је почетком деведесетих неко мислио да је контролу над „Галеником“ Панић стекао на нерегуларан начин и да је за безначајну инвестицију која, при том, никада није ни верификована, постао газда профитабилног српског предузећа из којег је црпео мултимилионске профите, шта ће се рећи данас за грабеж највреднијег обалског земљишта на територији Београда за свега 22.000 евра? Да, то је сума коју је (наводно) уплатио концерн „Игл Хилс“ из Абу Дабија за контролни пакет од 68 одсто акција у пројекту „Београд на води.“ Као ни у случају Панићеве инвестиције у „Галенику,“ нико није видео поништени чек увредљиво безначајне инвестиције „Игл Хилс“-а. Пројекат на води може да буде фантомски. Међутим, терен на коме би требало да буде саграђен, над којим је ово ad hoc предузеће (чија друга велика инвестиција у Србији износи 500 динара, на име трошкова регистровања) добило апсолутну контролу, врло је опипљив, реалан и – драгоцен.

Да ли смо пре скоро двадесет година претерали када смо прорекли да ће Панићева скандалозна појава бити увертира у криминалитет неслућено ширих димензија који ће уследити?

(3) Трећи битан моменат парадигме Панић је нормализација отвореног увођења страног фактора у управу земље. Ако је данас, 2015. године, успех те операције једва приметан, то само потврђује феноменалну успешност њеног извођења. Идеја коју је у сред Другог светског рата председник Рузвелт предложио Хари Хопкинсу, да се Хрватска стави под старатељство, спроведена је у потпуности, али са применом на Србију.

И на овом пољу системског урушавања, Панић је био претеча. На место председника владе Панић је дошао као држављанин једне стране земље, Сједињених Држава. Молбом, којој је великодушно удовољено, да власти САД у његовом случају учине изузетак и одобре му да „служи“ страној држави без лишавања америчког држављанства, Панић је јасно сигнализирао своје приоритете. Епизода на челу владе СРЈ за њега је била привремени задатак а не животна мисија посвећеног српског патриоте.

По истом обрасцу, следило је именовање низа страних држављана, међу којима се истичу Кори Удовички (Боливија) и Лазар Крстић (САД) на одговорне положаје у држави. Од тренутка када је лед био пробијен коришћењем хибридних индивидуа са страним пасошима, упитне лојалности али српског порекла, нормализација следеће фазе окупације постала је могућа – довођење на кључне положаје потпуних странаца, без икаквих видљивих веза са Србијом.

Дефиле страних „саветника“ и „консултаната“ (Блер, Страус-Кан, Гузенбауер и остали) једва да би био могућ да им Панић није утро пут. За њима, природним током, пошла је нормализација пресудног утицаја страних амбасадора и комесара на управу једне формално још увек суверене државе. Парадигма Панић налази се у темељу процеса унутрашњег подривања који је за четврт века довео до колонизације једне некада поносне и суверене земље.

Учвршћивање најкобнијих заблуда српског народа, ослобађање најприземнијих корупционашких порива и поткопавање значајних темеља државности наслеђе је Милана Панића. Његово краткотрајно али садржајно присуство изазвало је дуготрајну моралну пустош због чега ће га поколења проклињати.

(Погледи, 14. 8. 2015) 

Да ли се сећате Милана Панића? Још од када се далеке 1992. године чуло да је овај „контроверзни“ амерички бизнисмен кандидат за југословенског премијера, дописник „Погледа“ из Њујорка започео је серију чланака, која ће постати класичан пример истраживачког новинарства. Каквог је данас све мање. Ни после толико времена, ништа из ове серије није демантовано – напротив, и даље се потврђује, пошто најновија вест гласи да се Панић уортачио са бившим руским министром спољних послова Козирјевом, кога такође памтимо по злу.

Следи први чланак из серије.

Досије Панић (1)

Комбинација за пропаст Србије: Милан Панић и Добрица Ћосић, 1992. године

Комбинација за пропаст Србије: Милан Панић и Добрица Ћосић, 1992. године

Пише: др Петар Павловић

Наименовање господина Милана Панића на положај председника савезне владе Југославије наишло је на низ сасвим различитих одјека. Неки су се у чуду запитали: „Ко је он?“ Други су се, не питајући ништа, обрадовали да богати и успешни бизнисмен из Калифорније долази да српски народ спасава у критичном тренутку. Трећи, они најмалобројнији, који о господину Панићу нешто поузданије знају, најежили су се.

Постављење особе као што је он за премијера могуће је једино у држави где (а) начело јавне одговорности уопште не влада, и где (б) морални критеријуми уопште не постоје. Да ли је господин Панић само још један из серије проблематичних типова помоћу којих други владају Србијом?

Ако би се за одушевљење, везано за избор г. Панића, ишта могло рећи, то је да оно још једанпут одражава српску способност бескрајног самозаваравања. Уколико г. Панић одговара комунистима, који су га поставили, он им одговара зато што је постављен не да их руши него да их спасава. А уколико он одговара нашим „западним савезницима,“ који су га одобрили и благословили, он њима одговара зато што је спреман да прихвати све што они желе. Не заборавимо да је онима, који су српски народ 1945. године немилосрдно гурнули у понор, сасвим свеједно колико ће он још дуго у том понору остати. Њима је важно једино то да по сваку цену остане авнојска Србија да би се духовно прибирање и политичко снажење српског народа на Балкану онемогућило.

То је једини угао посматрања на појаву господина Панића који има политичку логику и смисао.

Ко је Милан Панић?

Ако допустимо самом г. Панићу да на ово питање одговори кроз штура обавештења о себи која је дао за публикацију Business Information Report од 6. јула 1992. коју издаје угледна фирма Dun & Bradstreet доћићемо, већ на самом почетку, на извесне врло интересантне закључке о њему. Тамо стоји да је господин Панић дипломирао на Београдском универзитету. Међутим, по најпоузданијим расположивим обавештењима (сем ако му београдски универзитет није касније, за накнадне услуге, издао ретроактивну диплому honoris causa) он је у Београду само студирао хемију, и то непуне две године, а да уопште дипломирао није. У продужетку, у извештају (извор података је, не заборавимо, сам г. Панић) стоји да је он био на постдипломским студијама на универзитету у Хајделбергу, Западна Немачка. Додуше, датума нема, али г. Панић је много познатији по својој бициклистичкој него академској каријери, а када је и могао да се специјализира у Хајделбергу када се 1957. године, као двадесетосмогодишњак, без пребијене паре, обрео у Чикагу? (Потпитање: ко је тада, педесетих година, без званичног благослова, уопште могао да размишља о студијама у иностранству?)

Даље, за њега стоји да је од 1957. до 1959. године био research assistant, одн. асистент за истраживања, на универзитету Јужне Калифорније. Ако је ово тачно, онда је г. Панић заиста изузетно динамична и даровита особа. Јер у истом периоду, док се на универзитету бавио научним истраживањима, према другим верзијама његове фасцинантне биографије, он је на својим бродовима крстарио Тихим океаном, где је за рачун америчке владе (тада брига о окружењу још није била у моди, па му се ово може опростити) бацао у море нуклеарни отпад. Шта је од свега овога истина?

Када смо поменули нуклеарни отпад, што је био први већи пословни пројекат г. Панића, занимљиво је да га је отпочео само годину и по дана пошто је без пребијене паре стигао у САД и да је свој први брод купио за $300,000 у готовом новцу. Тешко да би, уз највећу штедњу, плата универзитетског асистента била довољна да се створи оволики капитал. Зато је накнадно била лансирана прича да се, ускоро по пристизању у земљу неограничених могућности, господин Панић оженио богатом Јеврејком и да новац потиче из тог извора. Међутим, ова прича садржи само две велике рупе. Пре свега, нико никада није видео нити упознао ту мистериозну богаташицу нити се даље зна шта се збило са њом. Затим, под мало вероватном претпоставком да је таква особа постојала, чињеница је да је г. Панић напустио Југославију као ожењен човек и да је неколико година затим своју жену, децу, ташту и таста довео у САД. Према томе, испада да је био бигамиста.

Али ово су још најбезазленија питања која би се у вези са њиме могла поставити.

Случај госпође Панић

Трагична смрт госпође Јелице Панић под нормалним околностима не би требало да буде тема за расправљање у овом листу. Саучешће према њеној мајци и деци захтева да се њен случај помене само у најкраћим цртама.

Постоје две верзије како се то догодило.

Према верзији „А“, господин Панић јој је поклонио нови Ролс Ројс увезен из Енглеске. Како није била навикла да вози ауто где се волан налазио на десној страни, госпођа Панић се у једном тренутку сударила, после чега је остала неколико месеци у коми, да би најзад преминула.

Постоји, међутим, и верзија „Б“. Према њој, господин Панић је почео аферу са најбољом пријатељицом своје супруге, Американком. Пошто је у резиденцији у граду Пасадени (недалеко од Лос Анђелеса), коју је господин Панић користио за званичне (и, ако је ово тачно, незваничне) пријеме открила трагове присуства друге жене, госпођа Панић је одлучила да мужа суочи са својим компромитујућим налазима. Интервал између избијања ове конфронтације и смрти госпође Панић није потпуно јасан. По једном тумачењу догађаја, током хрвања пиштољ је испалио и метак је погодио супругу. После званичне истраге, која је трајала извесно време, ствар је „легла,“ с тим што круже два различита објашњења у односу на суштину догађаја: (а) господин Панић је случајно у оправданој самоодбрани усмртио супругу, или (б) она је у тренутку очајања пуцала у себе.

Али прича има још трагичнији епилог. Син Панићевих, који је био веома везан за мајку, није могао да преболи њену смрт. Неколико месеци затим, отишао је у Шпанију и тамо извршио самоубиство. Званично објашњење из табора господина Панића ове нове трагедије гласило је да је био на дрогама.

Није прошло дуго времена, а господин Панић је поново ступио у брак. Његова нова супруга била је бивша најбоља пријатељица његове покојне жене.

„Куповина“ Галенике

Да би читаоци схватили зашто се реч „куповина“ налази под наводницама, било би потребно да прочитају годишњи извештај предузећа ICN, коме на челу стоји г. Милан Панић. Ту се управа ICN својим деоничарима хвали да је „најзначајнији догађај за 1991 годину несумњиво био куповина већинског интереса“ у Галеници, што „се истиче као највећа пословна трансакција и приватизација једног фармацеутског предузећа у Југославији.“

Како изгледа приватизација a la Панић, сада ћемо видети.

Управа ICN, на челу са пословним чаробњаком, г. Панићем, имала је разлога да ликује. У продужетку извештаја стоји да је приход за 1991. (година када је била преузета Галеника) скочио на $364 милиона са $141 милиона из претходне године, што представља огроман пораст од 159%. Специфично се наводи да та позамашна свота обухвата и осам месеци профита који је направила Галеника.

Како би рекли Американци: not a bad deal!

Појединости тог фантастичног „deal“-а, одличног, без сумње, за деоничаре Панићевог предузећа, наводе се на с. 28 истог извештаја. Тамо стоји да је „према одредбама уговора са Галеником, SPI (филијала која је са Галеником непосредно ушла у посао) требало да, између осталог, уложи $50 милиона. Међутим, уговор је током децембра 1991. био преиначен, тако да је SPI на крају „уложио $14,453,000 у готовом, меницу на $13,550,000, а 31. децембра 1991. ICN је, у име SPI, приложио 1,468,000 акција Галеници.“

Заузврат, Панићево предузеће SPI Pharmaceuticals је стекло 75% интереса у Галеници.

У извештају не стоји који део годишњег профита од $30,1 милиона отпада на Панићеве америчке компаније, а који на Галенику. Међутим, на почетку стоји да је куповином Галенике укупан годишњи профит порастао за 159%. Простом рачуницом долазимо до закључка да од тога око $10 милиона вероватно отпада на Галенику.

Овде већ на први поглед у очи падају две ствари. Прво, ако је Панићево америчко предузеће у Галенику уложило око $14 милиона у готовом, то значи да је већ за наредних осам месеци, од како је отпочео „ортаклук“, повратило око половину своје инвестиције. Што се тиче менице и акција, то је, како се у Америци са извесном дозом снисхођења каже, „папир.“ (Вредносни папири г. Панића држаоцима вреде колико були гаће.) Међутим, уколико је реч о улагању зеленог новца, онда се заиста може рећи да је куповином Галенике за $14 милиона г. Панић извео посао какав ни у холивудским филмовима не постоји.

У пословима је познато да, уколико је неки споразум претерано повољан по једну страну, он је вероватно претерано неповољан по ону другу. Ко је овластио распродају Галенике под овако неповољним условима? Тај посао је стварно значио, под претпоставком да сви показатељи остану константни током само 16 месеци, да једна страна фирма стиче 75% власништва у врло профитабилном српском предузећу и, не заборавимо, још и право на 75% од његове добити, во вјеки вјеков, пошто је сав свој уложени новац повратила за око годину и по дана!

Друга ствар, која из југословенске перспективе можда није толико јасна, али која је из овдашње очигледна, односи се на несразмеру између стварне вредности Галенике, мерене објективним критеријумима тржишне привреде, и цене коју је г. Панић платио. Наравно, вредновање једног предузећа је врло сложена ствар у оквир чега улази низ објективних и субјективних чиниоца. Али, у земљама где социјалистички односи нису уништили тржишну свест, узима се као опште правило да једно предузеће вреди, мање више, седам пута онолико колико годишње доноси чистих пара. Опет, да би били сасвим фер, caveat: конкретне околности могу да услове нешто већу или нижу цену.

Али, уколико би се горњи критеријум узео као руководно начело, онда испада да ако је профит Галенике 1991. био око $13 милиона (узевши оних $10 милиона које је задржао г. Панић као својих 75%) онда би њена вредност требало да се креће у пределу од око $90 милиона. Да би се стекао интерес од 75%, према томе, било би потребно улагање од најмање око $68 милиона.

Међутим, окретни господин Панић „сврсио је ствар“ са укупним улагањем од само око $14,5 милиона! Није потребно бити професионални рачуновођа да би се уочила огромна разлика. Ако би господин Панић, као савезни премијер, у пословању са председником Бушом и Европском заједницом показао само мали део умешности коју је тако бриљантно испољио, за рачун својих предузећа ICN и SPI, када је самоуправљаче Галенике тако феноменално обрлатио, његово постављење би за Србију још и могло да буде изванредан и спасоносан потез.

Али да ли је ико толико наиван, да у то поверује?

У светлу изнетих чињеница, које се односе на „најбриљантнији“ пословни потез господина Панића – куповину Галенике – није ли умесно поставити још и следеће питање. Каква је сврха хорде од око пет стотина „бизнисмена“ и „стручњака“ које је Панић са собом довео у Србију? Да ли су они са њиме дошли као анђели спаситељи, да је привредно васкрсну, или су стигли као чопор гладних хијена, да је још висе опљачкају и коначно докрајче?

Скандали се ређају

Али вратимо се пословном билтену Dun & Bradstreet, да бисмо употпунили слику о делатности господина Панића у области бизниса пре него што се сасвим неочекивано посветио области политике.

Тамо, на странама 6 и 7, налазимо кратке извештаје о неким судским процесима у којима је у задње време и наш јунак умешан.

Пре свега, истиче се да је Панићево предузеће било тужена страна у неколико колективних парница (class action) које су против њега водиле разне оштећене странке у вези са леком Рибаварин, „као и пословима компаније и њених огранака.“ У продужетку стоји, што је стандардна изјава у оваквим случајевима, да управа компаније, која сасвим разумљиво не жели да непотребно узбуђује улагаче, сматра да се те тужбе неће неповољно одразити на финансијску слику предузећа.

Даље се помиње случај пред Великом поротом у вези са лажним представљањем антивирусног лека Виразол и стоји да се компанија 31. маја 1991 споразумела са савезним министарством правде да се у будуће придржава одговарајућих законских прописа и да ће платити позамашне казне, о чему је већ било речи у броју 111 „Погледа.“

Такође, наводи се да истрагу у вези са компанијом ICN води и државна комисија која врши надзор над купопродајом деоница и вредносних папира (Securities and Exchange Commission). Ту стоји да је предузеће господина Панића потписало обавезу одговарајућим државним органима да више неће чинити прекршаје овакве врсте.

У продужетку, помиње се решење арбитражног суда од 16. октобра 1991. у корист тужиоца Делагранза, а против фирме ICN и њене филијале Viratec Inc., у висини од око $6,4 милиона. Профит од Галенике ће, очигледно, добро доћи да покрије овај губитак.

Ово је само извод за једну годину (1991) парница где се Панићеве фирме скоро редовно појављују као окривљене стране. Да ли је потребно ићи још уназад?

И најзад, једна интересантна појединост која сама по себи можда ништа не би казивала, али која у светлу свега напред изложеног добија одређени морални значај: према формалном признању Панићевог предузећа учињеном 31. августа 1991, његова фирма и извесне њене филијале немају осигуравајућу полису за своје производе. Простим језиком, то значи да особе оштећене употребом Панићевих лекова не могу да рачунају на сигурност обештећења која би им се пружала да су ти лекови осигурани. У крајњем случају, каса ICN је једино јемство да би њихова потраживања могла бити задовољена. Ако се у часу када пресуда постане извршна у каси понешто нађе, имали су срећу; али ако је у датом тренутку празна, појео вук магарца!

Зар овакав пословни стил не подсећа, и то неодољиво, на modus operandi једног другог човека великих афера, додуше више државника наводно светских размера него бизнисмена у оквирима фармацеутике, који је ипак, својом харизматичном личношћу и надахњујућим примером, утиснуо свој печат на свест и моралну скалу не само поколења којем припада господин Панић, већ и на физиономију читавог друштва, коме се наш јунак, заједно са другим истакнутим јавним делатницима истога кова, данас налази на челу?

Једна мала ограда

Пре него што изведемо неколико закључака, потребно је да се јасно истакне следеће. Подразумева се да питања нису исто што и констатације. Истрага поводом појединости из личног и пословног живота г. Панића налази се у домену судских органа државе Калифорније, а не редакције листа „Погледи.“ Да је г. Панић остао приватна личност, било би крајње неукусно да овај лист таква питања уопште покреће. Али он више није приватна, него је врло јавна личност. Самим тим, и сви детаљи његовог до недавно приватног живота подлежу јавном увиду и расправи уколико се односе на питање његове, да се тако изразимо, моралне подобности да служи као председник владе једне цивилизоване, европске земље.

Не заборавимо, они који су г. Панића поставили деценијама су инсистирали на критеријуму не само моралне него и политичке подобности. Право је и поштено да сада и њихов експонент буде подвргнут дејству тог истог принципа.

Као што је г. Панићу несумњиво познато, у САД, земљи где се он води као држављанин, уобичајено је, пре него што неко бива постављен на важан положај, да посебан одбор Конгреса, након исцрпног разматрања квалификација и прошлости те особе, из свих могућих углова, подноси препоруку на основу које Конгрес у свом пуном саставу затим гласа, за или против. У међувремену, и штампа каже своје. Па чак и тако, на водећа места често долазе недостојне личности сумњиве прошлости и упитних способности. Шта ћемо тек рећи за процедуру, типичну за једну балканску банана републику, као у случају г. Панића, где је решење било унапред донето у конспиративном кругу разбојничке дружине која влада Србијом, и које је Скупштина прихватила, по директиви и без сувишних питања или велике дискусије, док су медији ропски поздрављали генијалну одлуку а јавност је у свему томе остала као пуки посматрач, сасвим игнорисана?

То је разлог зашто овај осврт сматрамо неопходним, макар се он некоме учинио и претерано оштрим.

Питања

Прво и основно питање, које би се у вези са господином Панићем у сваком нормалном друштву морало поставити, а у овим ратним приликама посебно, гласи: чије интересе он брани, за кога он ради, ко га има у џепу? У најмању руку, на шта се он обавезао председнику Бушу, за узврат за дозволу да задржи америчко држављанство, када је пристао да позајми своје услуге једној страној земљи? Шта је за њега Југославија, и на шта она личи, ако једног страног држављанина мора да моли да се прихвати да јој буде председник владе? Колики углед и перспективу Југославија ужива у очима самога господина Панића кад он свој пристанак на тако важан положај условљава нелишавањем једног другог, очигледно за њега неупоредиво важнијег, држављанства? И ако је, површном истрагом, овај лист открио толико сумњивих појединости из прошлости г. Панића, да ли је тешко замислити колико ли се тек занимљивог материјала о њему налази у архивама америчких и југословенских тајних служби, које се тим стварима професионално баве? Да ли једна особа тако шарене прошлости, чији су досијеи вероватно по метар дебели, стварно може да буде самостални чинилац, или мора да игра пипиревку онако како му његови господари нареде?

И ко су ти господари? Да ли г. Панић може да заступа и брани интересе српског народа, који би једини имао право да му буде господар, уколико извршава наређења која прима са неких других места?

Питања у вези са политичким смерницама г. Панића могла би се поставити већ од самога почетка, полазећи од његових првих изјава од како је приспео у Београд.

Пре свега, његове „претње“ Слободану Милошевићу, да се њему или његовој влади случајно не замери, толико су очигледно изрежиране и намештене да је то, свакоме ко трезвено мисли, довољно да открије праву позадину и суштину Панићевог волшебног постављења, да послужи као фасада опседнутом комунистичком режиму. Јер, у противном, испада да је Слободан Милошевић поставио Милана Панића не да га спасава него да га политички ликвидира, и тешко онима који су Панића поставили уколико би се усудили да се супротставе њему и његовој фантомској „савезној“ влади! Може ли ико озбиљно да поверује у овакав апсурд? Онај, ко је толико лаковеран да то прогута, заслужује свако сажаљење. Међутим, комунисти и господин Панић заслужују свако гнушање и осуду што се у овим очајним тренуцима тако безобразно и цинично са обезглављеним српским народом шегаче, у његовим најтежим часовима.

Његова изјава, одмах по доласку, да ће му прва тачка на програму бити обустављање рата у Босни, подједнако је цинична. Премијер, очигледно, није au courrant са званичним ставом своје владе. Није ли званични став српске (или, како се већ хоће, југословенске) владе управо то да она нема никакве везе са збивањима у Босни? Како Панићева влада може да заустави догађаје са којима нема никакве везе и по каквој логици тако нешто може да буде приоритетна тачка у њеном програму?

Али што је далеко важније, обуставити рат звучи веома лепо и хумано, само што постоје два начина да се то постигне: предајом или победом. Који је од ова два начина предвиђен у програму г. Панића и његове владе? Цар Лазар је могао врло лако и једноставно да обезбеди мир са Турцима покоравањем свим њиховим захтевима. Да ли је то план г. Панића?

Као што ће се ускоро, и на безгранично разочарење српске јавности, непобитно испоставити, политички препарати г. Панића подједнако су штетни по живот и здравље као и његови лекови. Поред тога, појављује се и стварна могућност да ће његови стари господари доћи до разбешњујућег закључка да је, током дугогодишњег боравка у иностранству, г. Панић иза њихових леђа можда стекао и још неке нове, са његовог опортунистичког становишта, перспективније господаре. Али у односу на суштину постављења Милана Панића, неопходно је, за сада, подвући само следеће. Његова улога је да каже ствари које се Слободан Милошевић више не усуђује да изговори, и његов задатак је да јавно потпише чин националне велеиздаје коју су Слободан Милошевић и комунисти, из дубоке позадине и у потаји, већ припремили.

Завршна разматрања

Пре скоро шездесет година, Португалија се налазила у политичком, моралном и привредном расулу по обиму и оштрини веома сличном стању у каквом је Србија данас. Португалски народ је тада имао изузетну срећу да је у правом часу могао да рачуна на таленте и услуге једног великог родољуба, доктора Антониа де Оливеире Салазара, који је, споразумом свих политичких фракција, 1928. године преузео положај председника владе. Речи др Салазара, о хаосу који је претходио његовом наименовању, вреди навести као изузетно прикладне и у српском контексту данас:

„У поретку где се начин управљања своди понајвише на недостатак отворености и искрености, прва неопходност је политика истине. У друштву где су разна права међусобно супротстављена, без да их уопште прате одговарајуће обавезе, врховна потреба је политика добровољне жртве. А у народу који је подељен на групе и сукобљене интересе, чиме је угрожено његово јединство, насушна потреба је општенационална политика.“

Ван сваке сумње, у Милану Панићу Србија није себи пронашла преко потребног др Салазара.

Постављење, на положај где су се некада налазили људи светског формата као Никола Пашић и многи други истакнути српски државници, једног Карнеада као Милан Панић представља најгрубљу и најциничнију увреду која је у овим тешким тренуцима могла бити нанета српском народу. Јер, ако је Милан Панић заиста оличење врхунског домета српске памети, способности и морала, онда српски народ и српска држава стварно заслужују да нетрагом пропадну, а непријатељи, који Србију опседају са свих страна, уопште нису љути душмани или рушиоци него само часно извршавају своју историјску дужност.

Објављено у „Погледима’’, 1992. године.

Досије Панић (2)

Комунисти, али касније и „досманлије“, представљали су овог шпекуланта као економског чудотворца: Динкић и Панић

Комунисти, али касније и „досманлије“, представљали су овог шпекуланта као економског чудотворца: Динкић и Панић

У истом чланку, у истом броју „Л. А. Тајмса,“ још стоји и то да је Панићево предузеће (а) пристало на вансудску нагодбу по тужби савезних органа у вези са лажним извештајима и ширењем нетачних финансијских података током 1972. године, и (б) прихватило нагодбу у једној другој тужби која се темељила на наводима сличне врсте, тако да је оштећеним странама исплатило $1 милион у готовом новцу. Ово је типичан садржај стотина чланака о Панићу и његовим предузећима у америчкој штампи. Ту нема скоро ни једног написа где се не помиње нека превара, тужба или исплата некакве, често позамашне, глобе или надокнаде.

Пише: Др Петар Павловић

У тексту „Досије Панић“ у прошлом броју „Погледа“, поткрале су се извесне озбиљне грешке. Не на штету господина Милана Панића него, напротив, на штету интегралне истине о њему. У настојању да не претерамо и да читаоцима не понудимо тенденциозну слику о пословним делатностима г. Панића, посебно у погледу „куповине“ Галенике, трудили смо се да будемо крајње уздржани и обазриви. Зато смо прорачуне и закључке о обиму пљачке, везано за Галенику, држали искључиво у оквиру цифара наведених у пословном извештају америчког предузећа самога г. Панића.

Међутим, даља истраживања, као и додатни подаци који пристижу из разних извора, недвосмислено указују на то да су наши првобитни закључци били исувише уздржани. Па чак и тако, оно што смо до сада изнели у сваком нормалном друштву било би довољно да председника владе присили да, осрамоћен, поднесе оставку и да затим одговара пред судом. Оно што се у међувремену прикупило у његовом све дебљем досијеу, и што ћемо тек донети, биће довољно да Панић буде јавно линчован.

Милан Панић: финансијски вампир

Полазећи од страшног привредног стања у каквом се – њиховом кривицом – земља налази, комунисти су преко своје пропаганде г. Панића наметнули као економског чаробњака који је способан не само да реши све политичке проблеме већ и да обезбеди економски процват. Што се политичке стране тиче, г. Панић је своју површност и непознавање основних питања већ на првим корацима показао. Али уколико је о његовим привредним способностима реч, ту стоје две напомене.

Пре свега, што се српскога народа тиче, суштина кризе није ни политичке нити економске већ еминентно духовне природе, па је самим тим потребна првенствено духовна, а не нека друга, обнова. За ту врсту посла г. Панић је, да се најблаже изразимо, неквалификован. Затим, чак се ни у његовој измишљеној биографији не тврди да је он економски стручњак. (Он лаже да је завршио хемију, а не економске науке.) Изузетно сложени проблеми једне разорене привреде, као што је српска, несумњиво захтевају систематичан и мултидисциплинаран прилазак, али то се у сваком случају налази изван делокруга једног (макар и веома успешног) предузетника, а још више, као у Панићевом случају, шпекуланта.

Али чак и под претпоставком да би чисто предузетничке вештине биле довољне, г. Панић ни њих не поседује. Чињенице које, из неког мистериозног разлога, никоме од посланика, академика или новинара ни на памет није пало да истраже или провере, и овде су немилосрдне према премијеру Панићу.

Лајонел Стајнберг, пословни човек из јужне Калифорније, држао је 1978. године 5% деоница Панићевог предузећа ICN, што га је чинило најјачим индивидуалним акционаром. Незадовољни резултатима које је Панић постигао као председник управног одбора, Стајнберг и др Ерл Брајан, други значајан акционар, заложили су се да уз подршку осталих незадовољних улагача Панића и његову управу, које су сматрали неспособнима, смене. Лакше речено него учињено.

У појединости случаја није потребно да улазимо; битно је следеће. Како јавља „Лос Анђелес Тајмс“ од 30. марта 1978, тужба коју су незадовољници поднели против Панића односила се на „траћење имовине предузећа, неспособност у пословању, превару, несавесност и кршење савезних прописа.“ У образложењу своје тужбе, г. Стајнберг је штампи том приликом изјавио да су губици, које је предузеће ICN најавило за последње тромесечје године, били „застрашујући, али веран одраз неспособности управе. По мишљењу нашег одбора,“ наставио је Стајнберг у име побуњених акционара, „превасходна и једина брига управе ICN је да се у предузећу овековечи, без обзира на резултате свога рада и на оптужбе које су против њих подигнуте.“

Циљ Стајнберга и Брајана било је да судски приморају г. Панића да одржи збор акционара где би они могли изложити појединости дотадашњег пословања и затим покушати да већину деоничара убеде да Панића и његово руководство смене и да наместо њих поставе способну екипу:

„После низа година резултата које већина сматра више него жалосним,“ рекао је том приликом Стајнберг, „ред је да се акционарима пружи прилика да оне који су починили грешке или поново изаберу или замене квалификованим особљем, коме би пошло за руком да предузеће поново постави на ноге.“[1]

Једна мала дигресија. У истом чланку, у истом броју „Л. А. Тајмса,“ још стоји и то да је Панићево предузеће (а) пристало на вансудску нагодбу по тужби савезних органа у вези са лажним извештајима и ширењем нетачних финансијских података током 1972. године, и (б) прихватило нагодбу у једној другој тужби која се темељила на наводима сличне врсте, тако да је оштећеним странама исплатило $1 милион у готовом новцу.

Ово је типичан садржај стотина чланака о Панићу и његовим предузећима у америчкој штампи. Ту нема скоро ни једног написа где се не помиње нека превара, тужба или исплата некакве, често позамашне, глобе или надокнаде.

Да би о Панићу сазнали нешто више, контактирали смо г. Стајнберга који је пристао да буде интервјуисан ексклузивно за „Погледе.“ Стајнберг је већ на почетку изјавио да о Панићу, кога познаје још од 1967. године, зна ствари које су исувише прљаве да би о њима за сада желео јавно да говори.

Какав је Панић као менаџер?

„Панић је трошио новац као суманут, док је у исто време безобзирно израбљивао предузеће. Његова техника је да предузеће измузе до краја (to bleed the company dry).“

Шта је било од ваше тужбе против Панића?

„Панић је искористио свој неупоредиво јачи финансијски положај да судски процес толико развуче да су се моји адвокатски трошкови попели на око $400,000 и ја више нисам могао да поднесем тај терет. У међувремену, да би ме спречио да појединости о његовом пословању изнесем у јавност, чак ми је нудио да тројица из наше групе уђу у састав управе. У последњем тренутку је повукао понуду, претпостављам зато што није стварно хтео никога кога он не контролише да има увид у пословање. Најзад, из финансијских разлога морао сам да пристанем на компромис који ми је понудио. Откупио је моје акције и платио моје адвокатске трошкове и ја сам заузврат повукао тужбу.“

Ово је стални рефрен у пословној хроници г. Панића. Панић бесни и прети, тобоже ставља у погон моћну адвокатску машину не би ли застрашио противнике, али их у последњем тренутку редовно „откупљује“, радије плаћа казне, или прави компромисе, све само да не би имао да ризикује отварање Пандорине кутије пред судом. Панић врло добро зна да би се у случају подробне истраге његово „финансијско царство“ срушило као кула од карата.

Може ли Панићева лабораторија да се похвали и неким успехом?

„За двадесет и пет година, Панић је изашао са само једним препаратом, Рибаварином. Он га је наизменично лажно представљао као лек против импотентности, губитка памћења, и Сиде, већ зависно од тога која је болест тренутно била у моди. Чим би се савезни здравствени органи окомили на њега, он би мењао причу и измишљао неку другу примену за свој лек.“

Завршна реч о Милану Панићу?

„Он није човек од речи (his word was never good)“, изјавио је „Погледима“ овај поштени и преварени Американац. Како су највиши политички чиниоци могли да предложе једну непознату особу из белога света, и Скупштина тај предлог огромном већином усвоји, а да никакав одбор није био формиран да размотри питање ко је тај човек, какве су његове квалификације и шта други, који га познају, имају да кажу о њему?

Како је штампа смела да се огреши о своју основну професионалну дужност и да не испита подробно прошлост тог човека?

Има ли неодговорнијег поступка, и за већу осуду, од постављења на најосетљивији положај у држави једне непознате личности о којој нико ништа не зна, са могућим изузетком мрачних манипулатора из позадине који о њему апсолутно све знају (као и он многе ствари о њима) и који га на тај начин користе да преко њега наметну своју вољу?

Вампир на делу: мужа Галенике

Независним истраживањем успели смо да утврдимо да су наводи господина Стајнберга у вези са Панићевим вампирским начином пословања у основи тачни, бар уколико се односе на Галенику. У следећем наставку донећемо појединости о томе како је „операција Галеника“ структурирана и на који начин доноси баснословне профите Милану Панићу и онима који се иза њега крију. Овде ћемо се само ограничити на приказ значаја који Галеника има у склопу Панићеве опште финансијске слике.

Колико смо у прошлом броју потценили Панићеву добит од Галенике показује чланак о њему и његовом предузећу у угледном пословном часопису Business Week за 6. јули 1992. Пошто наводи да је Панићев ICN 1991. године купио српску фирму Галенику, Business Week констатује:

„За само осам месеци, успешна филијала је допринела 61% од укупне добити SPI[2] за 1991 годину која је износила $364 милиона, као и 96% од његовог чистог профита од $53 милиона.“

Застанимо за тренутак и анализирајмо ове цифре и њихове импликације. Ако је 96% од укупног профита SPI од $53 потицало од Галенике, онда чиста добит коју је Панић изнео из Србије, исте године када је Галенику наводно „купио“ за $14,5 милиона, износила је $50,8 милиона долара. То значи да је он за непуну годину дана повратио три и по пута свој „уложени“ новац. Ако књиговодствене фикције оставимо по страни, то стварно значи да је Милан Панић постао апсолутни господар Галенике, једног од малобројних солидних предузећа у Србији – џабе, зато што му се новац, који је наводно уложио у Галенику, одмах затим вратио, више него утростручен, у џеп.

Обратимо сада пажњу на даљњу импликацију која из овога следи: и осам месеци од закључења „куповине,“ Панић је већ могао да се похвали бескрупулозним профитом којег би се најокорелије капиталистичке дерикоже на зениту индустријске револуције – стиделе. Од тада па надаље, Галеника је за њега (и његове господаре и „ортаке,“ наравно) машина за прављење новца у милионским износима, money making machineкоја ради пуном паром под таквим условима ранокапиталистичког израбљивања да би им сам Рокфелер могао позавидети. Али ономе, ко је пажљиво пратио финансијске прилике Панићевог америчког предузећа, није могла да промакне једна врло значајна ствар. Уочи саме пљачке (пардон, куповине) Галенике, финансијско стање Панићевог предузећа било је очајно. Лос Анђелес Тајмс од 26. фебруара 1991. јавља да је ICN имао губитак од $9 милиона током последњег тромесечја 1990. године, што је, међутим, ипак представљало побољшање у односу на губитак од $85,7 милиона за последње тромесечје 1989. За целу 1990, ICN је изгубио укупно $22,4 милиона, а за целу претходну, 1989. годину – $81,9. Да ли ове цифре упућују на предузеће које се налази у финансијском стању да купује нове погоне у иностранству?

Даље, подаци о кретању Панићевих акција које налазимо у Њујорк Тајмс-у за 24. новембар 1990. посебно су интересантни као одраз његовог стварног финансијског здравља на свега пар месеци пред преузимање Галенике. Акције Панићевог предузећа SPI (које формално фигурира као купац Галенике) у том тренутку су стајале на мизерних $3.87, ни десетину од $30 и нешто долара на колико су се биле попеле у јеку шпекулативне маније коју је Панић изазвао 1986. и 1987. године у вези са наводним проналаском лека против Сиде.

А врхунац (у том истом чланку) је несумњиво податак да је обрт Галенике за ту годину био $230 милиона, док је обрт Панићевог SPI износио само $140 милиона. Зар се не поставља логично питање: при таквом стању ствари, зар није Галеника требало да откупи Панића и његово предузеће, уместо обратно?

Да Панићева репутација финансијског чаробњака није сасвим незаслужена, могли смо да се уверимо већ нешто више од годину дана касније у Вол Стрит Журналу (Wall Street Journal) од 24. априла 1992. Од потпуно црне, Панићева финансијска слика одједанпут постаје ружичаста. ICN овог пута најављује не, као обично, вишемилионски губитак него повећање профита за 32%. Панић наговештава да очекује да ће се обрт за прво тромесечје 1992. више него удвостручити на $140 милиона, са прошлогодишњих $63,2.

Чему се дугује овако драматична промена?

„Пораст је последица агресивног проширења овог предузећа на источноевропско тржисте, почевши са куповином југословенског фармацеутског комбината Галеника од стране његове филијале SPI Pharmaceuticals Inc., као и интензивнијом продајом његовог контроверзног антивирусног препарата Виразол,“ закључује Вол Стрит Журнал.

Тако стручно изведену пљачку српске привреде Панић је, природно, морао да обележи одговарајућом наградом самоме себи за показане пословне способности и као подстицај на даље залагање на истом послу. Зато је свој лични доходак за 1991. (годину његовог највећег тријумфа) повећао на $6,1 милиона долара, са „мизерних“ $657,729 које је однео кући претходне 1990. године. На оштар протест неких деоничара, Панић је дрско одговорио да му то припада за успешно обављене преговоре у вези са Галеником, па је цинично додао: „Никада не треба да вас је срамота ако правите велике паре. Лепо је знати да људи цене ваше напоре.“

У на моменте затегнутој атмосфери током састанка деоничара, Панићу је притекао у помоћ Роберт Абуд, члан његовог управног одбора:

„Господин Панић је Мајкл Џордан нашега тима. Ми смо дужни да га мотивишемо.“

Несумњиво. И сам господин Абуд је не мало мотивисан да брижно води рачуна о мотивисаности свога претпостављеног, Милана Панића. Као „консултант“ ICN-а, Абуд прима $100,000 годишње.[3]

Хипотезе

На основу изложених сазнања, могли бисмо да истакнемо неколико радних хипотеза које ће само даља истраживања или развој догађаја моћи делимично или у потпуности да потврде или оповргну.

(1) Запоседањем Галенике, Панић није извео свој мародерски продор у српску привреду на своју руку. Малверзацију оволиког обима он није могао да изведе без знања, сарадње и учешћа политичких структура, што ће рећи одлучујућих фактора владајуће СПС и државног апарата. То онда води закључку да су и они из операције морали да црпу довољно опипљиве користи да би је дозволили, да би у њој учествовали, и да би Панићу дозволили да уграби свој део.

(2) Ако је прва хипотеза тачна, онда не само да се мит о „поштеном комунисти“[4] распада, зато што би операција била немогућа без знања и одобрења са највишег места, него се поставља и додатно питање: какав је конкретно могао да буде интерес владајуће структуре СПС-а у овој пљачки? Без даљњих истраживања и утврђивања низа појединости, у овом тренутку није могуће пружити исцрпан одговор на ово питање. Међутим, могла би се поставити следећа хипотеза: поред личног богаћења највиших функционера, заједно са Панићем, огромне новчане своте које се овде обрћу сугеришу да добит од Галенике представља финансијску резерву СПС-а. Ситни, па чак и крупнији, прилози странкама опозиције безначајни су у поређењу са средствима којима су комунисти добили несметан приступ преко ове дрске операције. У политичком такмичењу то им пружа огромно и непоштено тактичко преимућство у односу на противнике.

(3) Посматрано у ширем контексту, фасада Ћосић/Панић има за сврху да додатном мимикријом нагласи наводно дистанцирање владајућег апарата од комунистичког наслеђа. Комунистичкој мафији потпуно је свеједно да ли ће њена власт бити формализована по стаљинистичком или самоуправном моделу, или ће чак владати као капиталистичка корпорација. Битан је крајњи резултат, а то је одржавање на власти. У том смислу, опит са Галеником је од изузетне важности као образац за даљње операције исте врсте на привредном плану. На политичком пољу, треба очекивати формирање некакве социјалдемократске странке, којој би се тандем Ћосић/Панић формално ставио на чело, док би, наравно, српски Пол Пот и његова дружина из позадине и надаље издавали директиве. Оваква странка постепено би потиснула СПС, којој ионако није успело да се отресе компромитујућих комунистичких ознака. Задатак нове странке био би да морално и идејно најбескрупулозније и најопортунистичкије елементе садашњег режима окупи у једну наизглед умерену и идеолошки флексибилну политичку формацију. Процес комунистичког прерушавања био би тиме доведен до крајње тачке. Plus ça change. . .

(4) Коначно, утврдиће се ко је ко. Комунисти ће своје задње политичке снаге (осим, можда, неколико пиона из последње резерве) бацити очајнички у игру у оквиру екипе Ћосић/Панић, за коју сматрају да је прерушена довољно вешто. То значи да ће списак особа које буду гравитирале ка новој администрацији и које буду пристале да сарађују са њом, у земљи и из расејања, бити прилично веран одраз тога ко су уствари били дугогодишњи прикривени комунистички агенти и тројански коњи који су често позирали као врло бучни критичари режима. Народна изрека да „не пада снег да покрије брег…“ добија нови значај не само дефинитивним отварањем карата Панићеве колаборатерске камариле из Калифорније, него и именовањем у владу низа личности као што су, на пример, њујоршка професорка Радмила Милентијевић („омладинка“ из педесетих година и један од важних чинилаца у изазивању и заоштравању црквеног расцепа у САД) или долажењем на положај савезног министра за информације М. Перишића (донедавно уредника Књижевних новина, који је на време поднео оставку, баш као да је знао да га однегде чека унапређење).

(5) На спољнополитичком плану, суштина постављења Панића, мада он сигурно (и са разлогом) не ужива потпуно поверење, па је можда чак и веома сумњив неким елементима режима, своди се на следећу тактичку игру: то је покушај супротстављања изолацији и блокади стратешким компромисом са западним противником на најширој основи. На талону се налази све осим светиње комунистичке власти. Шта више, ако би радикалним жртвовањем српских интереса себи обезбедили обнављање подршке коју су некада уживали на Западу, комунисти би чак били веома задовољни. Пошто комунисти и не помишљају да излаз траже у оквиру настојања да се српски национални интерес обезбеди, блокада им је у одређеном смислу чак и добродошла зато што неугодности и лишавања отпорност народа омекшава и чини равнодушнијим према планираној издаји. Зато треба очекивати следећи развој: паралелно са све интензивнијим вођењем „разумне“ политике капитулације, несмањеним притиском на свим фронтовима и истовременим пуштањем западних Срба низ воду, Панић ће објавити (и ту он лично има да одигра кључну улогу) да су ти уступци све што се од Србије тражи да би се односи „нормализовали“. Панићево најављено признање независне БиХ и посета Изетбеговићу у Сарајеву, укључујући покушај да српске снаге разоружа у време када Срби напредују и када је Изетбеговићу најтеже, што је политичка инјекција фундаменталистима на линији западне антисрпске политике, најјасније говори о смерницама које је Панић задужен да спроводи. За утеху, српским масама ће се лансирати објашњење да ће, као награда за послушност, Србија добити помоћ од „западних демократија“, чиме би се стандард наводно убрзо повратио на фамозне предкризне нивое из седамдесетих година. Сасвим је могуће да ће исцрпљени, преварени и деморалисани народ насести на овај трик. Цена обновљеног „просперитета“ под чаробним штапићем Милана Панића изгледаће заиста врло повољно – ништа више од националног самоубиства.

Морална дијагноза Милана Панића: ХИВ+

Појава Милана Панића на политичкој позорници покреће низ најозбиљнијих питања која се односе како на њега самог тако у подједнакој мери и на српску јавност. Почнимо од ове последње.

Неко ко не зна како изгледа права линија није способан да препозна криву. Зато је пријем, на који је наишао господин Панић, симптом много дубљих и злослутнијих духовних појава него што би то било случај да се ради искључиво о њему самом, као појединцу. Његово постављење на положај председника владе одражава не само бескрајни цинизам комунистичких ниткова који су га наименовали и за месију прогласили, него истовремено указује и на потпуни морални слом српског друштва које је тај избор углавном поздравило и једног варалицу, као што је Панић, за свога избавитеља прихватило.

У основи феномена Панић лежи успешно наметање једног аморалног модела друштву без критеријума. „Успешни“ господин Панић у ствари појма нема из чега се живот стварно састоји и шта представља истински успех. Он своје идеале не црпи из хришћанске народне етике него из рефрена кафанске песме „узми све што ти живот пружа.“ А то „све“ своди се на новац, купљени углед, лак живот на туђ рачун, удовољавање празној сујети, моћ која се стиче проституисањем са корумпираним властодршцима и суделовањем у њиховим прљавштинама и неваљалствима . . . Другим речима, идеал господина Панића и „модел“ који он представља је дим овога света, pompa diaboli, лажни бљесак књаза мира сего. То је сатански блеф којим привремено оперишу они несретници који са ђаволом склопе Фаустовску нагодбу. Из тога се састоји целокупан „успех“ господина Панића.

Међутим, наше умно друштво пропустило је да размотри другу страну медаље. Оставимо по страни апстрактне моралне оцене о Панићевим пословним махинацијама. Ограничимо се на најинтимнију страну његовог живота да би видели чега је наш Фауст морао да се одрекне, као цену својих импозантних „тријумфа.“

Посредно његовом кривицом (за сада то је највише што би се могло тврдити) трагично је изгубила живот његова супруга и мајка његове деце. Трагични ланац се затим наставио када је син, из потиштености услед губитка мајке, самоме себи одузео живот. Ћерке господина Панића више не желе да чују да отац постоји и не одржавају нормалне везе са њим. Друга супруга, пошто га је добро упознала, сада живи одвојено од њега, мада нису формално разведени.

Да ли би ико желео да се мења са господином Панићем и да проба да у свом животу примени његову формулу за „успех“?

И може ли се очекивати од овако тешко оболелог лекара да стварно допринесе оздрављењу једног болесног друштва?

Смртоносни вирус моралне Сиде, који разара духовно ткиво господина Панића, и против које су, исто као и против оне друге, сви препарати његовог предузећа потпуно немоћни, очигледно је распрострањен много шире од њега самога. Јер – и опет се враћамо на метафору криве линије – како је могуће да га нико у Србији одмах није прозрео? Како је једна недостојна особа, као што је он, могла у Србији да буде примљена акламацијама академика, посланика и писаца, са благонаклоношћу штампе, и уз нескривено усхићење јавности?

Објашњење је врло просто, и оно је поразно. Српско друштво, од својих назови духовних челника па до последњег тежака, изгубило је појам праве линије, што ће рећи, појам честитости, исправности, поштења, пожртвовања за опште добро, скромности, умерености, духовне трезвености и страха Божијег. Укратко, изгубило је способност разликовања добра и зла. Оно више уопште не зна како изгледа поштен и нормалан човек, па је зато неспособно да препозна демонизованог хохштаплера и варалицу, диви му се, и од њега очекује чуда.

Свети Саво, свети Јустине, молите Бога за спас пропалог српског рода!

___________________________________

[1] Лос Анђелес Тајмс, 7. фебруар 1978.

[2] Формално, као купац Галенике води се Панићева фирма SPI.

[3] Вол Стрит Журнал, 24. април 1992.

[4] За оне који су заборавили, ово је алузија на шефа тадашњег режима Слободана Милошевића који је био рекламиран као „поштени комуниста“ мада су – то је било тешко сакрити – око њега били све сами „непоштени“.

Објављено у часопису „Погледи“ 1992. године.

Досије Панић (3)

У поређењу са предстојећом ером бестидне корупције под председничком палицом Милана Панића, моралисти ће чежњиво уздисати за вулгарним екцесима епохе Јосипа Броза, која ће им се чинити као право викторијанско доба у јавном животу земље (прим. ур „Погледа“: процена нашег дописника из 1992. године)

Пише: Др Петар Павловић

Милан Панић

Милан Панић (Фото: Владимир Гогић) 

После педесет година тоталитарног мрака, појам политике у нас свео се, у свом најгрубљем облику, на голо насиље, а у нешто блажем на успешно примењивање циничних трикова да би се обмануле масе. Такво одређење политике, што би у овом случају одговарало метафори криве линије, постало је најшире прихваћено мерило. У односу на то „мерило,“ свако ко се залаже за политику дефинисану као коришћење моралних средстава да би се обезбедило опште добро неодољиво подсећа на сањалицу или будалу.

Али, наравно, о општем добру могу да се старају једино добри, морални људи. Не анђели; на њих, очигледно, у оваквој ситуацији не можемо да рачунамо, а од људи било би нереално очекивати савршенство. Свако, без изузетка, има мане и свако има прошлост. Али чак и ако бисмо пошли од песимистичне претпоставке да је човек више рђав него добар, очито је да постоје степени покварености. Ако имамо могућност да бирамо људе којима ћемо поверити старање о општем добру, није ли разумно да се определимо за оне који су релативно најбољи, најумнији и најспособнији – или бар најмање рђави – уместо оних чији се карактер скоро искључиво састоји из неваљалстава и порока, и који се тиме чак безобразно диче? А ако не можемо да их бирамо, такве можемо бар да бојкотујемо и да им се не дивимо.

У основи појаве Милана Панића, према томе, налази се дводимензионалност. Једна, очигледнија, од те две димензије тиче се Панићеве морално (а можда и психички) растројене личности, његове проблематичне прошлости и злослутне улоге коју игра у текућим догађајима. Али друга, подједнако важна страна те исте медаље је реакција српске средине у односу на њега. Сваки здрав организам настоји да одбаци тела која су му страна, уколико покушају да продру у њега. Чињеница да се то овде није догодило и да није дошло до непосредне масовне спознаје непомирљивог несклада између популарних представа, с једне стране, и реалне вредности модела људског понашања који представља Панић, с друге, до крајности је забрињавајућа. То сугерише да је Панић, мада постављен на формално крајње нередован начин, ипак у основи дошао „међу своје,“ и да се у многима крије потенцијални мали Панић.

Зашто је то забрињавајуће? Зато што су и Панић и они који су га поставили антитеза сваком појму општег добра или општих моралних начела. Његови господари су политички мародери; он је у основи аполитичан економски мародер. Али у оба случаја ради се о мафијашком приступу људским пословима; свака помисао на заједницу, ван себе и сопствене клике, искључена је. Да се такав опаки режим одржава само силом, то би било једна ствар. Али заједници где он опстаје не само силом већ где знатан део, ако не већина поданика осећа афинитет према таквом оперативном начелу, не пише се добро. Она је изгубила сваку сличност са људским друштвом и постала је џунгла где се живот одвија по принципу bellum omniae contra omnes. Таква против себе саме поцепана заједница може још извесно време да се тетура, али уколико себе радикално не измени неминовно јој предстоји пропаст.

ICN: на издисају

У извештају деоничарима председника управног одбора предузећа ICN Biomedicals, а то је Милан Панић, за 1991. годину налази се једна реченица која говори томове о стварном стању Панићевог фармацеутског царства:

„У основи, сва имовина предузећа налази се у хипотеци као јемство за текуће дугове“. (У оригиналу: „Substantially, all of the company’s assets are pledged as collateral for existing debt.“)

Да ли је овоме потребан коментар? То значи да ни писаћи сто г. Панића стварно не припада њему.

То је магнат из Америке, и то је његов економски гигант којег је довео да укаже хитну помоћ српској привреди.

Супротно од утиска, који је комунистичка пропаганда брижљиво сервирала српској јавности, да се богати магнат српског порекла и болећива срца присетио старог краја и да је затим из далеке Америке дошао да од пропасти спасе једно велико српско предузеће, господин Панић и његова компанија су се у периоду куповине Галенике налазили пред неславним крахом. У исто време, сама Галеника била је у сасвим солидном стању (циници би додали да у противном не би ни привукла Панићеву пажњу), или бар онолико солидном колико је то могуће за једно социјалистичко и самоуправно предузеће. Током две године које су претходиле Панићевом преузимању Галенике 1991, ICN је претрпео големе финансијске губитке од $22,4 (1990.) и $81,9 (1989.) милиона долара[1]. Када су катастрофални губици за четврто тромесечје 1989. били објављени, деонице ICN су се стропоштале за 24 одсто.[2]

Заправо, овај губиташки тренд се протезао уназад најмање пет-шест година. На пример, ако идемо унатраг до 1985, налазимо да је те године ICN изгубио $18,3 милиона; тек претходне, 1984, наилазимо на скроман повољан биланс, али у износу од само $871,000, што је било од прилике једнако Панићевој годишњој плати.[3] Накратко, изузетак овом општем правилу, за време шпекулативне маније коју је Панић изазвао у вези са лажно представљеним леком Рибаварином, 1987. године, није уопште одраз правог стања компаније већ обмањивачки створеног расположења на тржишту.

Ситуација је била толико критична да се конзервативни аналитичари Dun & Bradstreet, водеће фирме са Вол Стрита, овако изражавају о тадашњем стању ICN:

„Чисти губици, претрпљени током 1989. и 1990, жестоко су се одразили на радни капитал и солвентност предузећа, посебно у вези са знатним дефицитом који је 30. новембра 1990. године износио $90,235,000 милиона долара.“[4]

Пазимо на датум: то је било само шест месеци уочи освајања Галенике! Ако се пажљиво проанализирају Панићеви недавни проблеми са законом у вези са мотелима у Калифорнији, који су избили на видело управо док је он прелазио на своје најновије политичке дужности у Југославији, јасно је да ту налазимо још један независан доказ Панићеве беспарице у периоду о којем је реч. Јер он је у тим тужбама окривљен за неплаћање хипотекарног дуга од око $8 милиона и за утају порезе 1990. и 1991. године, управо у време када се спремао да „купи“ Галенику.[5]

Да ли је логично, и могуће, да неко ко се налази до гуше у тако страшним новчаним неприликама размишља о куповини новог погона у иностранству? Под претпоставком, наравно, да се ради и поштеном послу.

И још нешто. Ако се укупан обрт Панићевог ICN ($61,4 милиона) и његовог сателитског предузећа SPI ($140 милиона) за 1989 годину саберу, то је мање од укупног обрта Галенике од $220 милиона за исти период.[6]

Ту је реч о бруто обрту. Ако је реч о чистој добити, поређење је за Панића још поразније. ICN је 1989. имао чисту добит (коју су губици, наравно, поништили) од само $6,1 милиона.[7] SPI је, мимо добити коју је црпео из Галенике, 1991 приказао профит од само $2,1 милиона; исте године, Галеника је SPI (свом формалном „ортаку“) донела чисту добит у износу од $50,8 милиона.[8] Нажалост не располажемо цифрама ICN за 1991. да би поређење било сасвим беспрекорно, али и ово је довољно да би се стекла упоредна слика о односу снага између „пропале“ српске Галенике, с једне стране, и Панићевих америчких предузећа, која су наводно дошла да је спасу, с друге.

Да би се слика заокружила, неколико мишљења америчких финансијских стручњака о Панићевим предузећима и њиховим пословним изгледима у том периоду.

У осврту 1990 године, аналитичар једне берзанске фирме из Даласа, Јуџин Мелниченко, изјавио је да су „посматрачи и даље сумњичави. Отписивање дуга у вези са Рибаварином негативно се одразило на солвентност ICN тако што је попело однос дуговања према резервама капитала на потенцијално опасан ступањ. Само ове године, компанија се суочава са исплатом камате на своје бонове у висини од $19 милиона.“[9]

У истом тексту, Кенет Боринџер, стручњак из угледне фирме Prudential-Bache, је изјавио да очекује да ће ICN у текућој години опет забележити губитак, али да ће можда показати добит 1991. Мада сматра да је отписивање поменутог великог дуга у извесном смислу пречистило ствари за ICN, он ипак „није одушевљен изгледима“ и није сигуран „да ли ће они икада успети да зараде неку знатнију суму новца.“

Боринџер није могао ни да сања какав трик се управо у том тренутку господин Панић спремао да извади из свог шешира.

Општа перцепција Панића и ICN била је да су они једно неозбиљно предузеће. По Џиму МакКаманту, уреднику Medical Technology Stock Letter из Беркли, Калифорније, „ICN се оглашавао са многим грандиозним плановима, а да се од свега тога ништа није остварило.“

Утисак о ICN је отежавала чињеница да је, по мишљењу стручњака, „изузетно тешко проценити финансијско стање ICN услед сложеног односа између његових саставних делова.“ Ако је за америчке стручњаке, који могу да се похвале богатим искуством из области тржишне привреде, то било прави изазов, могуће је замислити колико је тек самоуправљачима Галенике било лако да се у Панићевом врзином колу снађу.

Исти Кенет Боринџер закључује нимало ласкавом оценом:

„Политика управе ICN води у банкротство.“

Он „сумња да би више на било кога евентуално побољшање резултата могло оставити утисак.“ И он, као МакКамант, скреће пажњу на мегаломанску црту Панићевих операција, наиме „превише надуване али неостварене планове од пре две године, да се купи џиновска швајцарска компанија за пружање здравствених услуга, F. Hoffman La Roche.“[10]

Од свега тога, наравно, није било ништа из простог разлога што у том, и низу других сличних случајева, велики предузетник господин Панић није могао да рачуна на оне багателне услове и остале погодности што су му, од свих држава на земљином шару, једино у самоуправној, социјалистичкој Југославији били понуђени.

Коментатор угледног пословног недељника „Баронс“,[11] Алан Абелсон, није се ни мало ласкавије изразио о г. Панићу и његовим подухватима:

„У средишту корпоративног сазвежђа над којим г. Панић царује налази се ICN Pharmaceuticals која фабрикује, да се тако изразимо, лекове и друге ‘здравствене’ производе. Оно што не производи у знатним количинама је – новац. Требало би да се исправимо: она не прави новац на старовремски начин, али с времена на време она успева да новац заради на берзи.“

Абелсон затим износи појединости Панићеве сумњиве везе са бившим гувернером државе Калифорнија, Џери Брауном, и позадину Панићеве чувене конференције за штампу одржане 9. јануара 1987, када је, пласирањем у јавност лажних података о свом леку Виразол, на берзи изазвао краткотрајно шпекулативно врење. У том врењу, многи мали улагачи су изгубили огромне суме новца; г. Панић је, продавши сопствене деонице на време, пре него што је балон пукао, направио пристојан профит од $13 милиона. То је један од примера како ICN, с времена на време, ипак успешно зарађује новац.

Абелсон изводи закључак:

„У интересу отворености, морамо признати да већ две деценије ICN Pharmaceuticals гледамо попреко. Имали смо разлога да ту фирму критикујемо још док се звала International Chemical & Nuclear. Ништа се у међувремену није догодило да наше гледиште ублажи.“

Да резимирамо ствар. Стављајући на страну свесно сервиране пропагандне фикције и плодове произвољне српске популарне маште, сви расположиви подаци воде истом општем закључку: 1990. и 1991. године, уочи операције Галеника, Милан Панић и његова предузећа били су неликвидни и налазили су се у очајном финансијском шкрипцу. Популарна слика о вили доброчинитељки, која се из Америке у прави час појављује да би избавила српско предузеће на издисају, слика коју је комунистичка пропаганда перфидно сервирала, у потпуној је супротности са стварношћу.

Пре свега, Галеника се налазила у здравом економском стању, што ју је и учинило привлачном метом за Панићеве пљачкашке инстинкте, и она је то већ прве године доказала стављајући огроман профит од око $50 милиона свом новом газди у џеп. Затим, Милан Панић свакако да има преча посла него да се бави нерентабилним предузећима (он има довољно трзавица са својим фирмама у Америци, да би крстарио светом тражећи нове главобоље сличне врсте). Најзад, чак све и да је био склон да попусти својим алтруистичким (да не говоримо о патриотским) осећањима, њему су недостајала новчана средства да би својим племенитим побудама могао да удовољи. Повериоци су га јурили на све стране, био је опседнут безбројним тужбама, вишемилионски губици (последица његовог генијалног пословања) низали су се, а његове финансијске резерве биле су, такорећи, исцрпљене.

У овој скандалозној причи постоји, заиста, једна добра вила, али то је била привреда ојађене и очерупане Србије. Српска привреда, у лицу једног од својих солиднијих предузећа, била је немилосрдно упрегнута да од бродолома избави Панићево банкротско шпекулантско царство.

Милан Панић српском народу дугује подробно објашњење.

Велика превара

Шта значи купити деонице у једном предузећу? То значи стећи процентуално учешће у његовој добити, процентуално сувласништво у његовом капиталу (муштерије, уновчљива имовина, некретнине и постројења) и право на одговарајући проценат од пораста у вредности предузећа, у случају да се стави на продају.

У типичном деоничарском предузећу у земљама слободног предузетништва, сматра се да је акционар који има само 5 одсто од деоница врло утицајан. Јасно је, према томе, да је са својих 75 одсто акција Милан Панић постао неприкосновени господар Галенике. Бар формално. У сваком случају, ако господар није баш он, господари су они чије интересе он представља и који се налазе иза њега.

Шта је Милан Панић уложио да би стекао тако пресудан утицај, у ствари апсолутну премоћ, у једном релативно солидном и профитаблином српском предузећу? Колико би неко требало да уложи у неко деоничарско предузеће да би стекао право да већ за првих осам месеци из њега изнесе чист профит од $50,8 милиона долара?

На ово кључно питање нема поузданих и недвосмислених одговора. Сама та чињеница већ указује на то да се нешто „мућка“ и да није у реду.

Тако, док се крајем 1990. ствар још кувала, „Вол Стрит Журнал“ јавља[12] да ће укупна инвестиција у заједнички пројекат (joint venture) Галеника износити $360 милиона, од чега ће SPI, Панићева компанија која фигурира као непосредни купац, уложити $50 милиона у готовом, а поред тога и „некретнине и опрему.“ „Журнал“ се позива на неименованог представника SPI као извор за овај податак. Истина, вредност некретнина и опреме се не наводи, али да износи више од инвестиције у готовом вероватно да би се поменула нека сума. Рецимо да и то вреди додатних $50 милиона. То би било свега $100 милиона, 27 одсто од наведене укупне вредности заједничког пројекта SPI/Галеника који је био процењен на $360 милиона. Како неко са улагањем од 27 одсто може да стекне скоро троструко већи удео од 75 одсто?

Али како даље сазнајемо, чак се ни то није догодило. Исти „Вол Стрит Журнал“, од 1. маја 1991, најављује закључење уговора и каже да ће Галеника од SPI добити $50 милиона за научна истраживања (дакле не обавезно све у готовом него можда делимично и у неком другом облику) и да ће кроз три године намештеници Галенике добити акције SPI у вредности од $12 милиона. О некретнинама и опреми више нема ни речи, нити стоји која ће врста деоница (има их неколико, и то игра улогу) бити расподељена радницима. Али истиче се да ће се у новом управном одбору налазити три представника SPI, а један Галенике.

Значи, ствар се већ разводњава.

Најзад, из годишњег извештаја Панићевог предузећа SPI за 1991, страна 28, сазнајемо да ни од свега тога ништа није било. Тамо стоји да је од готовог новца Панићева филијала SPI уложила свега $14,4 милиона, да је издала меницу (дакле, у крајњој линији, парче папира) на $13,5 милиона, и да је 31. децембра 1991. приложила 1,468,000 акција, не више намештеницима Галенике, него Галеници.

Шта се, заправо, догодило са тим фамозним акцијама? Ако су оне биле приложене Галеници, уместо да буду раздељене у власништво радницима Галенике, као што је првобитно било најављено, то је онда исто, практично говорећи, као да су се оне вратиле Панићу, пошто је он постао господар од 75 одсто од Галенике.

Међутим, чак ни тако, штедљиви господин Панић није успео да састави оних обећаних $12 милиона у деоницама. Последњег пословног дана 1991, 27. децембра, деонице ICN (које су биле приложене на име SPI) вределе су по $6.12. Када то помножимо са 1,468,000 деоница, добијамо $8,9 а не $12 милиона.

Према томе, уколико је реч о улагању у готовом, Милан Панић и његово америчко предузеће су стекли трочетвртински улог у једном заједничком подухвату процењеном на $360 милиона за свега – $14,4 милиона! За улагање од четири одсто, они су стекли контролу над 75 одсто. За $14,4 милиона, они су „купили“ нешто чија је сразмерна вредност износила $270 милиона.

Али само један тренутак. Зар није логично поставити питање: у од прилике исто време када је у Србији преузимао Галенику, господин Панић у Калифорнији није био у стању да исплати хипотекарни дуг од $8 милиона, за шта га повериоци тренутно јуре. Према томе, одакле њему $14,4 милиона, ако није имао $8 милиона? Преко које банке је та трансакција била извршена? Може ли господин Панић да је српској јавности документује и да покаже поништени чек, написан на Галенику, у износу од $14,4 милиона?

Ма колико све то револтирајуће и шокантно деловало, чак ни то не одражава у пуној мери сву дрскост пљачкашког препада Panic & Co. на српску привреду. Јер, пре свега, ми узимамо здраво за готово њихову цифру од $360 милиона, као процену стварне вредности Галенике. Никаква независна комисија, колико нам је познато, Галенику није процењивала пре закључења ове операције. Може се претпоставити да су главни актери учинили све у својој моћи да процену вредности Галенике до крајности срозају да се јавност не би исувише алармирала. Али и то је, у основи, ирелевантно. Јер, поставши апсолутним господарем предузећа, Панић је у ствари стекао потпуну контролу и над свим његовим капиталом. Могао је да „уложи“ у Галенику, из необузданог обешењаштва, чак и трилион долара, то би било чиста фикција. Он зна да се онога тренутка кад се уговор закључи тај трилион, пошто улази у капиталну резерву предузећа које је уграбио, њему опет враћа.

Али, наравно, циљ Панића и оних снага, којима он служи као финансијска а сада као и политичка фасада, није било тек да запоседну Галенику, него да је користе, да је музу и да је израбљују као money making machine, као машину за прављење новца. Како су то постигли? Врло једноставно, структурирајући свој подухват тако да се он свео на троструку мафијашку пљачку.

(1) Панић у Србији продаје своје фармацеутске производе по сопствено формираним, монополским ценама, без учешћа конкуренције, која је искључена.

(2) Како сазнајемо из Business Week-а,[13] Галеника две трећине свога репроматеријала увози из САД, највероватније га купујући преко Панићевог америчког предузећа. Уколико је то тачно, Панић поштеној цени може да дода још и какву год хоће провизију. Али битно је следеће: да би Панић платио сопствене производе из Америке, Народна Банка му за динаре, зарађене на слободном тржисту, уступа девизе по званичном курсу.

(3) Чист профит на разлици курсева и цена слободног тржишта преноси се затим у Америку у доларима, које Народна Банка Панићу исплаћује, опет по званичном курсу.

Да ли су Ал Капоне и Дилинџер у време Прохибиције могли да се похвале овако ефикасним системом?

Али као што су Капоне и Дилинџер морали да деле добит са другима, може се претпоставити да то исто чини и господин Панић. Остављамо машти читалаца да одгонетну ко би то могао да буде.

Тренутно, по Србији ничу апотеке. То значи да ће свако, ко се буде разболео, уколико жели да набави лек да би оздравио, морати да плаћа данак своме премијеру Панићу. Од $460 милиона бруто прихода, што је Панићев ICN пријавио за 1991. годину, равно $224 милиона, или око пола, отпада на Југославију. То је само нешто мање од његовог укупног бруто прихода од $271 милиона за целу претходну 1990. годину (Годишњи извештај ICN-а, 1991, с. 19). Само по томе, може се судити о значају Галенике у оквиру Панићеве укупне финансијске слике.

Али не само то. То исто тако значи да се Панићеве политичке одговорности налазе у непомирљивом сукобу са његовим непосредним, личним финансијским интересом. Као премијер, он има формалну дужност да учини све у својој моћи да у овој тешкој ситуацији обезбеди дугорочне животне интересе српског народа, без обзира како и колико дуго то трајало. Као пословном човеку са економским интересима у Србији, њему иде у прилог најбрже решење, под било каквим условима, само да би точкови трговине поново почели да се окрећу и да му приносе профит. Њему је ембарго већ нанео финансијску штету, утолико што је прекинуо увоз репроматеријала из САД, у вези са чиме Панићев ICN води очајну борбу у Вашингтону да као фармацеутско предузеће буде изузет из санкција.[14]

Да ли је српска јавност себи поставила очигледно питање: какав би утицај сопствени економски интерес могао да врши на политику премијера Панића? И даљње питање: какве би уступке америчкој спољној политици, на штету Србије и Срба БиХ и Крајине, премијер Панић могао да направи за узврат за то да му се одобре неопходне повластице да његов бизнис у Србији настави да се несметано одвија?

Само још једна напомена. Премијер Панић је у недавном интервјуу „Лос Анђелес Тајмсу“[15] изјавио да је његов циљ да „и у Југославији примени америчка уставна ресења“.

Да ли је у то потпуно сигуран? Баш ових дана, бивши амерички министар одбране и бизнисмен, Кларк Клифорд, одговара пред судом за злоупотребу политичког утицаја ради стицања сопствене добити, у вези са банкарским скандалом BCCI. По америчким нормама, Клифорд ће највероватније завршити у затвору. За истоветни деликт, за исту врсту злоупотребе и издаје поверења јавности, у Југославији се постаје председник владе.

Зато сматрамо да југословенски модел господину Панићу ипак неупоредиво више одговара.

Корени зла

Прва и основна констатација, која из наших разматрања следи, је следеће: у поређењу са предстојећом ером бестидне корупције под председничком палицом Милана Панића, моралисти ће чежњиво уздисати за вулгарним екцесима епохе Јосипа Броза, која ће им се чинити као право викторијанско доба у јавном животу земље.

Други основни закључак односи се на политичке и безбедносне импликације Панићевог постављења, са становишта виталних интереса српског народа.

Пристанак председника Буша да Панићу дозволи да се без губљења америчког држављанства прими понуде из Београда представља не само крајње ниподаштавање Србије (у смислу, ако вам је баш до тог типа стало, ево вам га) него још и љубазност једног, глобалног, центра моћи према другом, локалном. Коначно, Панић је интересантан и једнима и другима уколико ни једнима не одговарају добри и поштени људи, већ понајвише рђави и покварени, зато што је ове последње лакше контролисати. (Боже сачувај, каква би то катастрофа била, када би, у Сједињеним Државама или у Југославији, неким пропустом, на чело државе дошли поштени и родољубиви људи!) За антисрпске снаге и на глобалном и на локалном плану, Панић је зато идеална марионета и компромисно решење какво се само пожелети може. Једини пиони у тој прљавој игри који из таквог аранжмана апсолутно ништа не добијају и сигурно све губе, то је обезглављени српски народ.

Треће, општа реакција на Панићево постављење, тумачења, гласине и фантастичне дезинформације које колају, како у земљи тако и у расејању, одражава поразан степен необавештености, сугестибилности и политичке наивности. Могло би се, наравно, приметити да би Панићу ипак требало дати прилику да се докаже и да покаже колико је способан и независан. Али од свих аргумената, који се у вези са Панићем користе, овај је најфантастичнији и најбесмисленији. По томе испада овако. Пре месец или више дана, Панић је био негде у Калифорнији, без власти или ауторитета. У то време, комунисти су били у Србији, где су држали сву власт. Комунисти су тада довели Панића у Београд, устоличили га, и предали му власт, зашто? Да би он њих скинуо са власти! Писац ових редова обожава бубреге, поготово како их Шпанци приправљају, al jerez, али он није ни мало равнодушан када наместо бубрега покушају да му подметну – нешто друго.

У чему је, дакле, ствар?

Једна уравнотежена и поштена особа незгодно би штрчала на челу растројеног и хохштаплерског друштва. Међутим, Милан Панић се у њега изванредно уклапа. То је зато што морални лик Милана Панића на одређени начин одсликава колективни портрет његових конституената и уколико се тај суптилни афинитет не схвати немогуће је разумети дивљење које му се испољава, нити наде које се у њега лаковерно улажу. Трагично је, али је стопостотна истина: успешни варалица Милан Панић је оно што би многи, у потаји, сами желели да буду. И ту је суштина ствари. То је духовна стварност која се крије иза ових жалосних политичких збивања. Комунизам је продро у све области српског друштва, он прожима и позицију и „опозицију,“ његов демонски утицај убризгао се у све поре српског духа. Ту више није у питању идеолошка наклоност комунизму зато што у његове доктриналне будалаштине, са изузетком малобројних упорних фанатика, више не верује нико. По среди је нешто друго: предаја знатног дела српског друштва искушењима покварености и зла, што их је комунизам донео, и којима демонски комунистички систем даје неограниченог маха. Комунизам је подсвесно усвојен као накарадни образац живота и као најшире упражњаван систем контравредности.

Српска стварност више се не одвија у знаку Крста, знамења које је српском народу јемчило опстанак и коначни тријумф чак и под најтежим околностима, него је сада у знаку гадаренског крда, демонски опседнутог чопора који незадрживо срља у пропаст.

Усхићење, којим је српски народ поздравио најновији и најподлији потез архитеката свога уништења, служи као још једна драматична потврда древне Есхилове опаске: онима, које намеравају да упропасте, богови прво одузимају памет.

___________________________________

[1] Лос Анђелес тајмс, 26 фебруар 1991.

[2] Вол Стрит Журнал, 2. март 1990.

[3] Лос Анђелес тајмс, 22. август 1986.

[4] Dun & Bradstreet Business Information Report, 6. јули 1992, с. 8.

[5] Чикаго Трибјун, 12. јули 1992.

[6] Њујорк тајмс, 5. јуни и 24. новембар, 1990.

[7] Њујорк тајмс, 5. јуни 1990.

[8] Business Week, 6. јули 1992.

[9] Њујорк тајмс, 5. јуни 1990.

[10] Вол Стрит Журнал, 2. март 1990.

[11] Barrons, 6. април 1992.

[12] Wall Street Journal, 26. новембар 1990.

[13] Business Week, 6. јули 1992.

[14] Business Week, 6. јули 1992.

[15] Los Angeles Times, 3. јули 1992.

Објављено у часопису „Погледи“ 1992. године.

Досије Панић (4)

Ако су цар Лазар и они који су за њим пошли, по Панићу, били „животни губиташи“ зато што су себе глупо жртвовали уместо да са Муратом направе добар „дил“, да видимо један фрагмент моралног лика њиховог савременог критичара, Милана Панића

Пише: др Петар Павловић

milan-panic-2

Милан Панић

Постављење Милана Панића што, по свему судећи, није само пуста игра режима већ представља озбиљан покушај постизања стратешког компромиса на релацији режим – Запад, покреће читав низ питања која су за српски народ од животног значаја.

Пре свега, ово је несумњиво последња очајничка карта пропалог режима зато што се на политичком пољу (за сада, оставимо по страни оцену његовог пословног умећа) потпуна неспособност Милана Панића већ испољава на сваком кораку. Чињеница да су од свих својих перјаница комунисти спали на Панића служи као најпоузданији доказ да је њихов људски инвентар практично исцрпљен.

Али не само то. Истовремено се поставља и питање опозиције, њеног става, одн. неспремности да у овој ситуацији максималне режимске слабости формулише било какав делотворан став. А у најширем смислу, поставља се питање реакције српског народа као целине на нечувену бруку у највишим државним ешалонима и на непосредну опасност коју последњи догађаји јасно наговештавају. Заједница којој се у оваквим тренуцима на челу налази један кловн, и то још трећеразредни кловн којим манипулишу ко зна какви подмукли интереси, смртно је угрожена. Шта опозиција има на то да каже? Како српски народ може то да трпи?

Најзад (да се ограничимо само на главна питања), како Срби рачунају да ће успети да своје основне проблеме реше ако сами не узму иницијативу у проналажењу решења? Како савезна држава, чији је формални шеф камелеон, савезна влада коју предводи један хохштаплер, и српска држава којом диригује један неандарталац, а око којих су окупљени сарадници све глупак до глупака и покварењак до покварењака, могу да служе српском народу? Зашто се комунистима и иностраним актерима препушта да потезе несметано вуку и да диктирају смер и темпо догађаја искључиво како одговара њима? Како је могуће да међу 12 милиона Срба нема никога да им се супротстави, да Срби као заједница нису у стању да очајну политичку слабост режима искористе и да је претворе у своју снагу?

„Тајна безакоња“ – Антихрист у Скупштини

У лицу Милана Панића, српски народ је доживео нечувену, али не потпуно незаслужену срамоту, да се никоговић из Калифорније у сред Скупштине руга цару Лазару и косовским јунацима као бедним губитницима у животној утакмици. Милан Панић, белосветски скоројевић српског порекла, као и већина странаца, није способан да схвати зашто српски народ „слави пораз.“[1] Племенити подвиг, борба за моралне вредности, опредељење за непролазна добра, укратко све оно што је доскора одликовало духовни лик српскога рода, то је Милану Панићу непознато и несхватљиво. Зато он те вредности дрско исмејава, руга им се, и попут Синан паше, гази српске светиње.

Али нажалост ни Срби се не налазе у најповољнијем положају да би у г. Панића са индигнацијом упрли прстом и да би могли да се на његове простачке испаде свету убедљиво пожале. Јер, они су се први својим светињама добро изругали и побожно принели жртве свим могућим страним боговима, знаним и незнаним. Зато се природно поставља питање: има ли један народ права да од својих вођа очекује више стандарде – већу побожност и веће поштовање према духовним светињама – него што их он сам показује?

Али ако су цар Лазар и они који су за њим пошли, по Панићу, били „животни губиташи“ зато што су себе глупо жртвовали уместо да са Муратом направе добар „дил“, да видимо један фрагмент моралног лика њиховог савременог критичара, Милана Панића. Он је, очигледно, по сопственом уверењу у животу феноменално „успео“, и успех је зато предмет из којег он може компетентно да дели лекције свима, будући да се својим достигнућима оправдано дичи.

У другом наставку ове серије, поменули смо како је Панић прошле године себе наградио са $6,1 милиона из касе свога предузећа ICN, које је исте године забележило профит од само $5,8 милиона, и Панићев безобразан одговор деоничарима који су му на томе замерили. „Лос Анђелес Тајмс“, највећи дневни лист на западној обали Америке, 17. маја ове године објавио је подужи текст о принадлежностима директора предузећа које пружају здравствене услуге. Циљ табеле, која је приказана у оквиру текста, а тамо се налази и име Милана Панића, био је да графички изложи узрочнопоследичну везу између плата административног особља и астрономских цена које потрошачи плаћају за лекове.

Задржавајући се на Панићу, лист истиче његов аргуменат да је огромна награда, коју је себи те године изнудио, била оправдана с обзиром на „потенцијално профитабилан посао“ који је обавио за рачун предузећа (ради се, наравно, о пљачки Галенике).

„Али ипак,“ за запрепашћењем се на ово осврће „Тајмс,“ „многи стручњаци тврде да би обављање таквих послова требало да буде саставни део обавеза једног директора, за шта је у сваком случају он великодушно плаћен. А приход који ICN доноси деоничарима сигурно да не оправдава ‘било какву награду,’ рекао је Ралф Витворт, председник Удружења деоничара. ‘Ово је најбестиднији случај ове врсте на који смо наишли до сада,’ он је додао.“

Читаоци „Тајмса“ се са том оценом, по свему судећи, у потпуности слажу. Један мали део од поплаве жестоких писама, који су приспели након објављивања ових података, редакција је објавила 14. јуна, 1992.

„Који су приоритети Америке?“ револтирано пита читалац Сајмон Сајер. „Колико ћемо дуго дозволити да се овакве бестидности наставе док наш народ оскудева у основној медицинској нези коју би му пружило свако друго индустријско друштво?“

Кевин Мартин додаје да Кејти Кристоф, дописница „Тајмса,“ „заслужује признање зато што је објавила списак пословних људи у Калифорнији који су највише плаћени. Сада, када средства јавног обавештавања буду говорила о ‘пљачкашима’, знаћемо на кога се то односи.“ Тачно. И српска јавност је сада то сазнала.

Лекар Кенет Коен примећује: „Мада изгледа да је капитализам најбољи од свих система и да смо ми у САД врло срећни што све ово имамо, ипак би требало да постоји и друштвена и привредна савест. Оволике принадлежности једноставно делују неморално и нездраво у светлу цена здравствених услуга у овој земљи.“ Да, сигурно, свестрано развијена друштвена савест, пропраћена непрестаном бригом о моралности сопствених поступака – то су управо ствари које господину Панићу већ поодавно ремете сан.

Најзад, Анита Риверо из места Дауни, пошто Панића поименце жигоше као пример скандалозне друштвене појаве о којој је у чланку госпођице Кристоф реч, констатује следеће: „Систем здравствене неге у Сједињеним Државама није заснован на конкуренцији; то је монопол који све нас безобзирно драпа.“ Мада је оцена госпође Риверо у основи оправдана, ипак стоји једна мала исправка. Дејством разних чинилаца у САД се још није сасвим дошло до те тачке, али њен закључак савршено сажима суштину монополистичког стања које у Србији настаје као последица „приватизације“ у режији премијера Милана Панића. Пљачка Галенике само је увод у разбојнички препад који предстоји читавој српској привреди.

Нека се, према томе, Срби сада слободно определе који им узор и „модел“ висе одговара: анахрони цар Лазар, са његовим донкихотским легијама, или динамични бизнисмен Милан Панић, који енергично утире пут у капиталистичку нирвану док његове заблесављене жртве скандирају мантру приватизације што се спроводи на начин који њему и његовом лупешком друштву осигурава максималан плен.

Не, не варајмо се, неће више бити морално значајно, као некада, опредељење између трансцендентних супротности као што су ропство или часни крст, царство овога или онога света. Српски народ се, нажалост, у последње време стропоштао далеко испод тако узвишених алтернатива. Довољно би било ако би успео да се симболички определи између две личности у којима су сви остали избори антитетички сажети, цара Лазара и Милана Панића.

Научна истраживања a la Панић

Сви, који су пратили међународни симпозијум о Сиди у Амстердаму пре неколико недеља, уочили су једну занимљиву појединост. Никоме од организатора овог еминентног скупа ни на памет није пало да позове Милана Панића, инжењера хемије светског гласа (као његова покојна колегиница Елена Чаушеску) и проналазача Виразола, лека против ове опаке болести. Чудно?

Не, ни најмање. Све што смо изнели до сада, ма колико бљутаво било и мада несумњиво представља националну бруку првога реда, зато што је интервенцијом комунистичких властодржаца особа као што је г. Панић уздигнута на високи положај председника владе, ипак још увек не излази из најширих оквира лоповлука и малверзација што свуда одликују савремени привредни и политички живот. Иван Боески и Мајкл Милкен у САД, Фердинанд Маркос на Филипинима, Колор де Мелу у Бразилу, све су то примери незасите људске грамзивости сличне Панићевој. Али ма колико да су личности из горњих примера покварене, сви они играли су се само новцем; г. Панић је једини међу њима експериментисао још и са људским здрављем и људским животима.

Зато је Виразол (Рибаварин у комерцијалној употреби) не само прича о једној дрској берзанској превари него је то, још и више, једна бездушна и потресна људска драма. Варају се они који су сматрали да је безобзирно коришћење људских бића као заморчића у псеудонаучним експериментима, да би се нечија умоболна грандоманија или похлепа задовољили, скандал који је нестао са Маутхаузеном или Белзен-Белзеном. Читаоци који су имали утисак да је у броју 111 овога листа Драган Ћирић претерао када је Милана Панића назвао Милошевићевим Менгелеом сада ће имати прилику да преиспитају тај закључак.

Иза сваког хохштаплерског потеза г. Панића скоро увек се крије очајничка потреба генијалног предузетника да се помоћу некаквог трика брзо извуче из тренутног финансијског шкрипца. Као што је бивши деоничар ICN Лајонел Стајнберг из сопственог искуства приметио, када новца има Панић је потпуно неурачунљив и троши га као луд. Зато хроника његових предузећа пружа слику оштрих осцилација између раздобља стагнације и критичне неликвидности и краткотрајних периода привидног благостања, после чега вештачки надувани балон редовно пуца, чему следи ново пропадање.

Гледајући уназад, „Лос Анђелес Тајмс“ од 22. августа 1986, пре него што је Панићева пропаганда за Виразол достигла врхунац, налази да су се „после дубоког пада и реке црвеног мастила што се лило током раних седамдесетих година“ акције Панићевог предузећа „стропоштале на $1.25 у 1974. години; ICN се сада попео на $30.75 по деоници.“

Како је дошло до тако чудесног преокрета?

„Деонице су отишле у стратосферу“, констатује „Тајмс,“ „откако је њујоршка фирма Пејн-Вебер издала саопштење где стоји да Виразол ‘има потенцијал да постане најтраженији лек на свету.’ ICN има Виразол у виду као лек за прехладу. Друге примене биле би херпес симплекс, вирални хепатитис и богиње. Панић се нада да ће овај препарат постати следећи пеницилин.“

Господин Панић изванредно схвата динамику материјалистичког друштва у каквом оперише. Проналазак нових лекова тамо нема људски већ искључиво доларски значај. И зато он за сада (налазимо се на средини 1986.) пословну јавност вешто голица наговештајима да је примена чудесног Рибаварина на епидемију која тренутно хара – Сиду – у области могућег, али само толико. Он тврди да је његов главни циљ да човечанству пружи нови универзални лек, „други пеницилин.“ А што се Сиде тиче, он перфидно додаје, ни говора о таквој примени „сем ако се не би појавили убедљиви докази да је препарат ефикасан.“[2]

Међутим, изгледа да је кухиња, пардон лабораторија, господина Панића пуном паром радила на производњи баш таквих „убедљивих доказа“, управо док је пред новинарима он глумио потпуно незанимање за такве ствари. Толико грозничаво, заправо, да су саопштења ICN за штампу, где се недвосмислено подразумевало да свелек Рибаварин такорећи из мртвих диже, па узгред лечи и Сиду, ускоро привукле пажњу не само похлепних инвеститора него и савезних здравствених власти. До те мере, да је 13. априла 1986. Савезна управа за лекове (FDA) тек по други пут у својој историји нашла за сходно да једну фирму (погодили сте: ICN) принуди да нетачности у званичном саопштењу о свом препарату јавно исправи. Док се Панић официјелно правио невешт, причајући о лечењу прехладе, пропаганда његовог предузећа је проналазила на хиљаду начина да надува балон не тако суптилним сугестијама да је, у ствари, ICN питање Сиде већ решио, и да је све што недостаје само то да забетонирани мозгови у FDA издају одобрење. То је, како јавља Wall Street Journal од 13. августа 1987, био подтекст рекламног филма ICN који је приказивао једну научну студију изведену у режији предузећа, а која се односила на примену Виразола на лечење групе мушкараца оболелих од Сиде. У вези са оваквим и сличним рекламним делатностима, „Журнал“ смирено додаје само то да су, од како је ICN почео да диже грају око примене Виразола на Сиду, његове деонице скочиле за 134%, а деонице његове филијале Виратек за целих 258%, што се све фантастично повољно одразило на укупну финансијску слику ICN. Панићевом предузећу то је омогућило да се капитализује у износу од $436 милиона продајом сопствених деоница и вредносних папира. Нимало лоше за некога ко је пошао са сасвим скромним циљем да свет излечи од прехладе.

Али ако је могуће веровати извештају конгресног Одбора за енергију и трговину (Пододбор за надзор и истрагу) под датумом од 27. маја 1987, који се, пошто је балон већ био пукао, овим питањем најозбиљније и најподробније позабавио, господин Панић је заправо упловио у једну операцију великог стила, која је са прехладом имала најмање везе. Радило се о нечем другом: о систематском и свесном коришћењу неприхватљиве методологије при извођењу научних експеримената, о прикривању или кривотворењу стварних резултата и о гнусном покушају злоупотребе једне потресне људске драме у најниже, материјалне, сврхе.

Пођимо редом. Када је Панић закључио да је куцнуо тренутак да се изврши јуриш на берзу, његов сурогат из галерије плаћених пропагандиста, нико мање од бившег министра здравља (и истовремено директор Виратека), Роберт Финц, раструбео је прелиминарне резултате истраживања које је спровео ICN, а по којима је Виразол наводно делотворан да предупреди појављивање симптома Сиде. Финц је изјавио да је од 56 пацијената, који су примали плацебо, 10 добило Сиду, док су од 55 који су примали по 600 милиграма Виразола оболела само сешторица, а да од 52 пацијента који су узимали дневно по 800 милиграма Виразола Сиду није добио – ни један.

Драматични резултати, нема спора. Само што су истражитељи FDA накнадним испитивањем установили да се у експерименталној групи већ налазило 16 пацијената који су показивали симптоме болести, што је представљало „јасан прекршај прописаног научног поступка.“ А од ове шеснаесторице, дванаесторица су били увршћени у узорак који је примао плацебо. Чудна коинциденција. У вези са овим, коментарише Алан Абелсон у часопису Barrons од 6. априла 1992, „у експерименту ICN приметна је свестрана пристрасност: пацијенти који су показивали симптоме Сиде и који су зато имали високу шансу да се разболе, били су ‘несразмерно заступљени у узорку за плацебо.’“ Лекари, на које се позива Абелсон, тврде да је ова неуравнотеженост у оквиру узорка била довољна да објасни површну разлику у прогресији разних група ка испољавању симптома Сиде. „Да је тај дебаланс узет у обзир,“ наставља Абелсон, група која је примала по 800 милиграма Виразола „не би прошла ни мало боље од групе која је добијала плацебо.“

Али што је још озбиљније – како се открива у меморандуму конгресног Одбора – други експеримент који је ICN спровео, овог пута на пацијентима који су симптоме Сиде већ увелико показивали, завршио се врло неповољно у погледу ефикасности препарата Виразол. Један лекар FDA, који је био упознат са резултатима те студије, нашао је за њих да су „врло забрињавајући.“ Његова забринутост изгледа више него оправдана када се има у виду да је он био у прилици да у узорку установи девет смртних случајева, „од чега је осам било у групи која је примала по 800 милиграма (Виразола), док је преостали смртни случај био у групи која је узимала плацебо.“

То и лаика упућује на очигледан закључак да у извесним ситуацијама узимање Виразола у јаким дозама може бити веома штетно по здравље . . . да већ не кажемо – смртоносно.

О да, и само још то да тај исти лекар наставља да се жали да научни колегијум ICN упорно одбија да здравственим властима пружи увид у „личну архиву субјеката опита као и подробне аутопсијске налазе.“

Али све то није било довољно да успори динамичног истраживача, господина Милана Панића. Свесни жеље свога шефа да свет избави од беде која све више притиска његове житеље, представници ICN једноставно нису прихватали „не“ као коначни одговор. Администратор једне болнице, како јавља „Лос Анђелес Тајмс“ од 29. марта 1992, посведочио је пред конгресним одбором да су му, у претераној ревности за љубав науке, званичници Панићевог предузећа чак „учинили прљав и противзаконит предлог да препарат употреби на пацијентима од Сиде и без одобрења FDA.“

Што се преосталог дела ове жалосне историје тиче, она припада аналима не науке и свакако не поштеног пословања, него искључиво берзанских манипулација, моралне посувраћености и још можда криминалистике. Господин Панић је, не обазирући се на примедбе надлежних органа, 9. јануара 1987. одржао своју чувену конференцију за штампу, којом приликом је тријумфално обзнанио проблематичне налазе својих процедурално мањкавих лабораторијских опита као земљотресна научна открића. У тој операцији, њему лично „пала“ је позамашна свота од око $13 милиона, што је, читаоци ће се и преко воље сложити, „подвиг“ ни мало за потцењивање. Тим пре што се ради о једном дрском пробисвету који се прави да је заборавио српски иако никада честито није савладао енглески, и коме је (бар до сада) редовно полазило за руком да се држи бар за један корак испред шерифа, који га непрекидно гони.

Као што смо напред истакли, пословни графикон господина Панића следи устаљене закономерности где изненађења, такорећи, нема. Као и увек раније, тако и после феноменалног „бума“ за Виразолом, уследио је вртоглави крах, који „Њујорк тајмс“ од 5. јуна 1990. коментарише на овај начин:

„Аналитичари изјављују да је неуспели покушај предузећа да произведе и на тржишту пласира препарат против Сиде ослабио његов финансијски положај и да је тиме озбиљно угрожена његова веродостојност како на научном тако и на финансијском пољу, можда заувек. Вол Стрит је скептичан.“

„Сем ако не би почели да праве профит, биће им тешко да и даље остану у бизнису,“ додао је Јуџин Мелниченко, стручњак фирме Eppler Guerin Turner из Даласа. „Они ће исцрпсти све своје новчане резерве.“ (Исти извор.)

Мада су амерички аналитичари, укључујући Мелниченка, можда уображавали да су видели све, како се ускоро затим испоставило имали су они понешто да науче од балканског мајстора кога су испод ока са толиком неверицом посматрали. На пример то, да је стицање једног огромног и профитабилног индустријског концерна могуће чак без икаквих новчаних резерви. Разуме се, ако пронађете праву земљу, и ако тамо познајете праве људе.

Као и то да је у њиховој земљи, која читавом свету држи опчињавајућа предавања по свим моралним питањима везано за оптимално устројство људског друштва, и даље могуће вршити опите на живим људима без трунке научне савести (ако прође, прође), а ако не прође хладно ставити $13 милиона у џеп, држави платити реда ради за све то глобу од $600,000 и – ником ништа.

Још и то да амерички председник прима таквог типа у званичну аудијенцију да би са њим претресао значајна спољнополитичка питања и да би му љубазно изишао у сусрет у вези са статусом његовог држављанства (јер Америка би, очевидно, губитак грађанина таквог калибра осетила веома болно).

Да не додајемо и то да ће се сада, будући да су просторије у Коста Меси[3] премалене за научне опите тако широких обима какве господин Панић предузима, читаве земље „новоослобођене“ Источне Европе (њихова посебна предност лежи баш у томе што се тамо људски живот држи на изузетно високој цени!) претвориће се у његове личне лабораторије (Мађарска на у томе већ предњачи). Стога, нека научна јавност без даха очекује објављивање даљњих резултата Панићевих истраживања.

Не, сада ће се читаоци обавезно сложити, г. Ћирић својим драматичним поређењем није ни мало претерао. Милан Панић јесте, ако не сам доктор Менгеле, онда свакако посмртна освета доктора Менгелеа савременој цивилизацији.

Завршна реч

На крају, писац ових редова зели да се лично обрати сваком читаоцу понаособ.

Ова серија текстова, која ме је морално исцрпла више него што и један читалац то може да замисли, писана је ради српске деце, а не ради старијих. Ни једно српско дете не би смело да живи у друштву где је варалица Милан Панић узор софистикације и успеха, где ће га бездушни генерал Кадијевић слати на кланицу да безумно погине, где ће излапели циник Антоније Исаковић ту бесмислену смрт прокоментарисати са „па у рату мора да се гине,“ и где мргодни властољупци као Слободан Милошевић народну баштину распродају, док свет обмањују лицемерним паролама.

Свако српско дете заслужује бољи и достојнији живот од тога, у морално незагађеном и физички безопасном окружењу.

Свако српско дете заслужује да живи у друштву где је разлика која дели добро од зла, правду од неправде, истину од лажи, јасно и недвосмислено зацртана.

Свако српско дете има право на мирно и безбрижно детињство, на невине дечје игре, на смех, несташлук и радост. И на доручак свако јутро, на топао дом у коме ће се умно и морално развијати, на право и корисно образовање, и на стварне изгледе у животу, за себе, своју породицу и свој народ.

То је живот и то је будућност што желим сваком српском детету.

Само ради српске деце, и ни због чега другог, жртве и залагања имају смисла. Над њима свети Сава са небеса бди, њима је Христос припремио посебно место у свом Царству. Њима припада Србија, и они је морају што пре узети у своје руке. И постати строги учитељи и васпитачи својим застранелим очевима и дедовима.

[1] Од како је прешао у протестантски табор и постао следбеник Макса Вебера, то више не схвата ни садашњи премијер, Александар Вучић.

[2] Лос Анђелес Тајмс, 22. август 1986.

[3] Предграђе Лос Анђелеса где су тада биле смештене просторије Панићевог предузећа.

Објављено у „Погледима“ 1992. године.

(Погледи)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5py



Categories: Поново прочитати/погледати

1 reply

  1. Свако српско дете о коме аутор, као брине, неће имати, нити може имати појма о безначајном лику, који се овде престављао, као НЕКО. И онда смо знали, да је он нико и ништа, што су показали и избори. Значило би, да сазнамо, ко је др. Петар Павловић и са којом везом се бавио бициклистом? Као прави новинар таблоидних часописа, успео је да тури и причу о смрти госпође Панић, уз гарнирунг самоубиства сина!!?? Порука, да је из Америке дошао у Србију школовани амерички хохштаплер, није баш и новост. Из средине, која се изграђивала на криминалу и хохштаплерају није могло ништа друго ни да изађе. Рекао бих, да је то и једина порука: из Америке може само да дође криминал и ништа више.

Оставите коментар