Војислав М. Станојчић: Поручник Радуловић и сенатор Макарти

Џозеф Макарти

Џозеф Макарти

Џозеф Макарти, републикански сенатор из Висконсина био је предводник антикомунистичке хистерије у САД од 1950. до 1956. Као огорчени противник Труманове администрације започео је свој „лов на вештице” оптужбама да је Министарство спољних послова препуно убачених комуниста. Оне су углавном биле неосноване, али je новоуведена теорија „кривице по везама” успешно погађала  државне службенике, професоре, писце, глумце… Да неко буде подвргнут испитивањима било је довољно је било да има познанике и пријатеље међу комунистима или да је некада само подржавао ставове левице.

И поред веома непоузданих података, сумње су често прихватане као доказ, те су „црвени” или њихови рођаци и познаници остајали без посла или чак завршавали у затвору.

Злогласни Биро за антиамеричку делатност лако је налазио сараднике, међу којима су се посебно истакли „пријатељски сведоци” из Холивуда: Адолф Манжу, Роберт Тејлор, Роналд Реган, Елија Казан, Гари Купер и Џек Ворнер. Они су оптуживали своје колеге који затим више није било места у филмској индустрији или бар не под сопственим именом.

Пропагандни стрип из 1947. који упозорава на комунистичку претњу

Пропагандни стрип из 1947. који упозорава на комунистичку претњу

Уз људе из Холивуда, на списку осумњичених за везе са комунистима нашли су се и други познати ствараоци: Елмер Бернстин, Лионард Берстин, Бертолд Брехт, Чарли Чаплин, Арон Копланд, Ото Клемперер, Ринг Ланднер Џуниор, Џозеф Лоузи, Томас Ман, Артур Милер, Жил Дасен,Едвард Дмитрик, Роберт Опенхајмер, Дороти Паркер, Алберт Ајнштајн, Пол Робсон, Едвард Робинсон, Џин Себерг, Дешајел Хамет, Ирвин Шо,Ленгстон Хјуз, Далтон Трамбо, Дени Кеј, Орсон Велс, Лилијен Хелман и многи други.

„Лов на вештице” погодио је 1953. и тада двадесетосмогодишњег ваздухопловног резервног поручника Мила Радуловића, који је отпуштен из „безбедносних разлога”, иако није ничим прекршио правила службе. Био је „кривац по вези”, јер је његов отац примао новине из Србије, од којих су неке сматране субверзивним, док је његова сестра учествовала у протесту што Полу Робсону нису дозволили да уђе у хотел зато што је црнац. Команда ваздухопловства закључила је из тога да је Радуловићева породица наклоњена комунистима и одбила његову жалбу на одлуку о отпуштању. Понудила му је да поднесе оставку, што он није прихватио, већ је затражио расправу. Радуловић није био једини који на овај начин остао без посла, али је једини који је одлучио да се брани. Током претреса, тужилац је махао запечаћеним ковертом у коме су наводно били докази против поручника, али га није отворио. А отказ Радуловићу остао је на снази иако његову лојалност нико није оспорио.

Мило Радуловић (1926-2007), снимак из 1996. (Извор: Википедија)

Мило Радуловић (1926-2007), снимак из 1996. (Извор: Википедија)

Телевизијски новинар Едвард Мероу је у невољама  поручника Радуловића, за које је сазнао из новинских извештаја, уочио повољну прилику да се америчкој јавности укаже на опасност која прети од макартизма. Телевизијска екипа је  у Декстеру, месту поручниковог рођења, снимила разговор са његовим оцем, сестром и суседима, а прилог је затим приказан у емисији посвећеној овом случају. Из ње су многобројни гледаоци широм Америке стекли непосредан увид у погубне методе и последице Макартијевог деловања, и послали хиљаде и хиљаде писама подршке несаломљивом поручнику који није пристајао да буде оптужен и осуђен без кривице. Емисија је, како се и могло очекивати, изазвала гнев сенатора Макартија, који је Едварда Мероуа прогласио комунистом и повео бесомучну хајку против њега.

После Радуловића, на удару макартизма нашли су се и један мајор америчке војске и један генерал. И они су осумњичени за антиамеричку делатност, али је Министарство одбране реаговало противоптужбама на злоупотребе Макартија и његовог помоћника. Расправе је уживо преносила телевизија, те су милиони Американаца, који су у Макартију видели борца против комунизма и чувара америчких вредности могли непосредно да се увере у његову надменост, дрскост и неистине којима се служио.

Чланак у лондонском Економисту на вест о смрти Мила Радуловића

Чланак лондонског Економиста на вест о смрти Мила Радуловића

У јесен 1954, после оптужбе и саслушања Сенат је осудио Макартија због злоупотребе Сената, после чега је главни борац против „вештица” пао у заборав, и две године касније и умро.

Поручник Радуловић враћен је у резервни састав Ваздухопловних снага, а 1997. године Мајкл Ренвил описао је његово супротстављање макартизму у књизи „Ударац у краља. Прекретница у Макартијевом лову на вештице”. Писац предговора био је Мило Радуловић.

Године 2005. глумац и редитељ Џорџ Клуни дошао је на идеју је да о уделу Едварда Мероуа у раскринкавању макартизма и његовом сукобу са сенатором Макартијем, сними филм „Лаку ноћ и срећно”, којим је речима, иначе, Мероу завршавао своје емисије. Клуни је био и косценариста и режисер филма, у коме је играо и једну улогу, док је допринос у његовом стварању дао и поручник Радуловић као консултант.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5iF



Categories: Светске ствари

9 replies

  1. Макартизам је у оном времену (позне четрдесете/ране педесете године) био сигурно потпуно неприхватљив ексцес у америчкој политици. С друге стране – то је било време жестоког Хладног рата у коме се средства нису бирала. С друге стране океана, у комунистичком свету, они који су тада били осумњичени за склоност западном систему нису били само отпуштани с посла – него и по кратком поступку и из живота! Само у Србији, 1944/1945 г. десетине хиљада људи је побијено само зато што су можда могли бити потенцијални противници комунизма. Цела Југославија је била у ствари једна врста концентрационог логора одакле се бегство често плаћало и животом – а о СССР-у коме су милиони невиних још од 1920-тих година, па све до Стаљинове смрти 1953 г. били побијени и без икаквог суђења, а још више их је чамило у ГУЛАГ-у, да и не говоримо. Дакле – ако бих баш морао да бирам: или –или, ипак бих изабрао макартизам, макар ми се и не допадао.

  2. Хе, хе, Гари Купер цинкарош!?
    Друкао своje колеге Макартиjу!?
    А, гледао сам га, фасциниран и широм отворених дечачких очиjу, у улози антифашисте у шпанском градjaнском рату, са прелепом Ингрид Бергман, у филму „За ким звона звоне“!
    Филм ипак ниje надмашио Хемингвеjeво велико дело!
    Тврдим то из визуре ондашнjeг детета, коje je прво прочитало „целог“ Хемингвеja, па тек затим гледало филмове „За ким звона звоне“, Старац и море“…

    @Иоаан Дубиньин
    Ja сам Вам веъ jeдном ставио до знаньа, шта сам, као дете, све од тадашнье актуелне светске кньижевности могао читати у том „концлогору“ званом Jугославиja!
    Последньа реченица из Вашег коментара ствара веома ружну слику о Вама!

  3. @Miroslav Andjelković: Ја сам сигурно доста старији од Вас. У годинама 1947-1954/5 се издавала само класична светска литература и маса совјетских превода, као и дела савремених социјалистичких аутора. У библиотекама су „незгодне“ књиге биле изузета од издавања. Једино се у 1-2 књижарама-антикварницама у Београду могло понекад понешто од авантуристичких романа (оно што омладину занима) купити за скупе паре – и то по вези. Пред оном у Васиној улици се недељом пред излогом окупљала маса људи која је са великим интересом разгледала изложене књиге, а од ране зоре се у понедељак стварао ред и јагма за књигама из излога… Стрипови су у целини били забрањени.
    Што се последње реченице тиче:Понављам – у ситуацији „или-или“ („нож под грло“ па бирај), бирам макартизам, мада ми се не допада, а то за оне који памте 1944-53 године вероватно није тако чудно како Вам се чини.

  4. @Иоанн Дубиньин
    Могуъе je да се нас двоjица „не разумемо“ због чинjeнице, да сам ja у први разред основне пошао „тек“ 1956., кад je жица на „концлогору“ званом Jугославиja веъ била поприлично „избушена“?!
    Поздрав!

  5. @Miroslav Andjelković
    Холандез је од малена био оптерећен и острашћен. Све то чега се он сећа, његова генерација се не сећа! А он лично, је 1947 имао једва девет година. 1954 године стигао до петнест – шеснест година. Био је „препаметан“ и све „видео“ и „разумео“. И где је стигао? У Холандију, најперверзнију државу на свету. Није отишао код Макартија! И сада нам сервира своје потпуно изопачене вредносне критеријуме. Заборавио је, да је 1953 године отворена приватне школа енглескох језика. Заборавио је да је 0д 1953 па надаље штампани стрипови са Рип Кирбијем, Том Тајлером, Флаш Гордоном. Излазили у наставцима Гричка вештица, Карл Мајева Шумска ружа. Излазио Политикин забавник, Дугин магазин, касније Кекец. Било стрипова американских онолико. Све је то Холандез заборавио и сервира нам породичне муке, које уздиже на ниво система. Да хоће, да нам објасни, како је то могуће, да у ондашњем концлогору, неко белогардејског порекла заврши све могуће школе? Зар се тако нешто дешава у концлогору? И добио је посао ОДМАХ! И није избачен са посла. И није вратио ЛОВУ потрошену на његово школовање. И није муи отац био без посла, нити је био отпуштен. Нажалост чика на слово А узима све под своје.

  6. @слободан млинаревић: Цитираћу део из једног мог ранијег текста, који има везе са оним: “ Све то чега се он сећа, његова генерација се не сећа!“. Мислим да се то “несећање“ делом може приписати и родитељском (породичном) утицају, јер и кетманство у томе може да игра неку улогу. Дакле (цитат) : “… сматрам да је неопходно, ако се о традиционалној грађанској класи као резервоару за настанак националне елите говори, да зачетник/ца породице, члана те класе, буде у просеку бар један/једна од прадеда/прабаба – тј. први предак породице која тој класи од оног тренутка припада. Преведено на календар то би значило да – ако садашњи члан грађанске класе Србије има нпр. 40 година онда би требало да та породица има грађанску традицију која почиње од 90-их година XIX века. Колико њих је преживело историјска и друштвена искушења од почетка XX века до II светског рата? Колико је тих породица без тешких психолошких и моралних траума преживело тај – за Србију немилосрдни, и у суштини грађански рат, као и комунистичке покоље и све друштвене чистке и друштвено-економске деградације после њих? Преживелим члановима грађанске класе, који се нису желели одрећи моралних и друштвених принципа на којима су васпитавани, у тим годинама није преостајало ништа друго сем буквалне емиграције – било путем високо рискантних бегстава преко затворених граница од 1945. до 1960, било помоћу каснијих легалних одлазака “на привремени рад у иностранство“ (какав леп еуфемизам!) који се претварао у исељеништво. Већини њих алтернатива …била је останак у земљи, уз почетно инстинктивно одбијање да прихвате силом наметнуте друштвене промене, и – опет емиграција, али тзв. “унутрашња емиграција“ са друштвеном мимикријом. Може се рећи да је већина таквих породица већ у следећој генерацији невољно “легла на руду“ комунистима, јер је преношење традиционалних друштвених вредности и породичних традиција потомцима рођеним непосредно пред, током и непосредно после II светског рата (нарочито у периоду 1945-1970) било веома рискантно. То је код тих потомака резултирало у фрагментарним, магловитим и често искривљеним представама о прецима и њиховим друштвеним и политичким вредностима – другим речима, дошло је до прекида еволуције српске грађанске класе. Мали део претходне грађанске класе се одмах помирио са губитком (конфискованих) материјалних добара и добровољно се покорио комунистичким властодршцима. То се не тако ретко дешавало чак и путем проституисања сопствених кћери, или у “бољем“ случају њиховом удајом за комунистичке функционере. Новим властодршцима, који нису баш патили од претеране образованости и друштвеног “шлифа“, такви аранжмани су одговарали. Путем њих се долазило до, новој власти наизглед (па и стварно), верних образованих људи са знањем страних језика и правила углађеног друштвеног понашања. То је у почетку комунистичке владавине, до формирања сопствених нових кадрова, све било од користи у спољној трговини, образовању нових дипломатских кадрова, на Универзитету, у Академији наука и научним институтима (Српску православну цркву која никако није била поштеђена од тога, овде остављам по страни). Такви кетмани су и од своје деце крили сопствена убеђења и традиције – а њихова деца и унуци су одрастали заједно са својим привилегованим вршњацима – директним потомцима већином неотесаних и неуких комунистичких узурпатора. Тако се – као нездрави амалгам новог и старог – формирала титовска “Нова класа“ али без оног, по аутентичну и здраву грађанску класу неопходног духовног континуитета са прошлошћу и традицијом. Та некадашња деца из четрдесетих-педесетих година XX века су очеви и мајке садашње пост-титовске анационалне грађанске класе, перјаница и крема “невладиних“ организација, као и руководстава практично свих политичких странака …”.
    Што се „И није вратио ЛОВУ потрошену на његово школовање“ тиче: мој отац је стигао као завршени средњошколац (кадет) у земљу, студирао је уз стипендију, а после Другог светског рата радио за ¼ нормалне европске плате, као и сви предратни стручњаци (3/4 су комунисти трошили како су хтели). Дакле, сматрајте да је део те његове закинуте плате ишао и на моје школовање тако да не дугујем ништа. Као дете белогардејаца сам био довољно лукав и примењивао сам друштвену мимикрију и унутрашњу емиграцију (видите горњи цитат), па нисам јако упадао у очи, а и у гимназији и на студијама сам увек био најбољи. Али – ја сам се ипак и сам још како одужио и тиме што сам – а ово је само један пример (има их више): Први у (тадашњој) земљи потпуно самостално увео егзактну дијагностику вируса хепатитиса Б и то предао на употребу Заводу за трансфузију крви Србије (Vojnosanit Pregl. 1970 Jul-Aug;27(7):336-8.) , а из Холандије (по Вама“најперверзније државе на свету“, што је тотални идиотизам и Ваше непознавање прилика) сам их и годинама касније укључивао у међународне студије најновијих метода за ту дијагностику (Vox Sang. 1978 Jul-Aug;35(1-2):65-74.). Толико о ЛОВИ потрошеној за мене. А, како сте Ви вратили ЛОВУ потрошену за Ваше школовање? Који су то Ваши доприноси (сем ако нису у још затвореним архивама)?

  7. @Иоанн Дубиньин
    Ту и јесте Ваша „мука“. Као најбољи у генерацији, што није спорно, као неко ко је остварио изванредне резултате на почетку каријере, стигли сте у најперверзнију државу на свету. Овде би били ПРВИ! Који сте испали код Холандеза? Онај ко нешто о томе зна, а то можете и Ви, да процените, као лекар, какву би Ви дијагнозу некоме дали, ко пише и коментарише на Ваш начин?
    Зар је могуће, да Ви упоређујете плату у Краљевини Југославији или „концлогору“ са платама оних у колонијалним силама, које су плате остваривали на рачун светске „урођеничке“ сиротиње, што и данас раде? Заобилазите и моја сећања о томе периоду и стриповима које сам читао и енглеском који сам у приватној школи код хотела Ексцелзиор учио. Све то у „концлогору“! Када је реч о пореклу и претходним генерацијама, какво порекло може да има просечан Србин, који је у капитализам ушао са два или три века доцње и није имао прилику да експлоатише друге народе, за разлику од белогардејаца и Холандеза. Случајно ми се деда бавио сопственим пореклом, па је за собом оставио и нешто дужи период од онога који Ви процењујете да је „довољан“. Све је то и записао. Према томе, тај Ваш први тражени услов „педигреа“ испуњавам. Могу и ја, да почнем да кукам, као Ви, јер су дошли комунисти и нису „довољно“ поштовали, мога деду, дипл.правника и среског начелника, када се вратио из заробљеништва. Рођеног брата моје бабе партизани су 1944 стрељали. А отац ми је као партизан стигао и на Голи оток. И какве сад то везе има? С обзиром, да сам радни век провео у овдашњој држави, ма каква она била и то за „¼ еуропске плате“, надам се, да ћете се сложити, да сам дуг по питању бесплатног школовања одужио. Ви нисте!

  8. @слободан млинаревић: Дајем Вам (социјалну) дијагнозу: Послертани прекид еволуције српске грађанске класе, са последичним тежим случајем кетманства уз касније укључење у нижи слој титовске „Нове класе“. Терапија:на жалост, за сада непозната – али, не треба губити наду. У међувремену, три пута дневно: „Друже Тито, ми ти се кунемо, да са Твога пута не скренееемооо!“

  9. @Иоанн Дубиньин
    Много сте ми слатки! Матор човек, па сасвим подетињио. Изгледа да сте много често певали ту песмицу, па не можете да заборавите? А стрипове из детињства, ваљда Вам родитељи не даваху, па остасте у дубокој патњи.

Оставите коментар