Тим Џонс: Шест кључних тачака у вези са грчким дугом

Избори у Грчкој су довели до јасног одбацивања штедње коју Тројка намеће и приступа који Европска унија има према кризи. Ово је шест кључних тачака у вези са грчким дугом

jdc-jones

(Јubilee Debt Campaign, 26. 1. 2015)

1) Извукле су се европске банке, а не народ Грчке

Није народ Грчке тај који је имао користи од програма финансијског спасавања ММФ-а, ЕУ и Европске централне банке (ЕЦБ), већ су то европске и грчке банке које су неодговорно позајмљивале новац грчкој држави, на првом месту.

Када је 2010. програм Тројке (ММФ, ЕУ и ЕЦБ) за финансијско спасавање (bailout) почео, грчкој влади је позајмљено 310 милијарди евра од неодговорних банака и ширег европског финансијског сектора. Од тада је Тројка позајмила 252 милијарди евра грчкој влади[1]. Од тога 34,5 милијарди евра је искоришћено да би се платиле различите „олакшице” (привилегије) како би приватни сектор прихватио реструктурирање дуга у 2012. години. Још 48,2 милијарди евра искоришћено је за финансијско спасавање грчких банака после реструктурирања, при чему није било разлике између грчких и иностраних приватних зајмодаваца. Потрошено је 149,2 милијарди евра на плаћање изворног дуга и камата неодговорним зајмодавцима. То значи да је мање од 10% новца стигло до грчког народа.

Данас, дуг грчке владе и даље износи 317 милијарди евра. Међутим, сада се 247,8 милијарди, што је 78 одсто дуга, дугује Тројци (ММФ, ЕУ, Европска централна банка), односно јавним институцијама примарно у ЕУ, али и широм света. Финансијско спасавање је било намењено европском финансијском сектору, док се дешавао прелаз са дуговања приватном на дуговање према јавном сектору.

Исплате дуга грчке владе (у милијардама евра)

Исплате дуга грчке владе (у милијардама евра)

Структура грчког дуга према потражиоцима (у милијардама евра), крај 2014.

Структура грчког дуга према потражиоцима (у милијардама евра), крај 2014.

Фусноте из табеле

Износ ЕУ: 52.9 милијарди евра из овог програма
http://ec.europa.eu/economy_finance/publications/occasional_paper/2012/pdf/ocp94_summary_en.pdf
и 141.9 милијарди евра из другог
http://ec.europa.eu/economy_finance/assistance_eu_ms/greek_loan_facility/index_en.htm

Остало: Происходи из износа преосталог од других кредитора.

Дугови према ЕУ су у обавези да почињу да се отплаћују 2020. године.

2) Било је јасно већ 2010. године да програм Тројке неће решити проблем грчког дуга

Када је 2010. године започео програм Тројке, ЈДК (Jubilee Debt Campaign) је упозорио да је ово понављање грешке која је учињена у земљама у развоју осамдесетих и деведесетих година прошлог века. Финансијско спасавање европских банака, уместо да се оне натерају на отписивање дугова, осигуравало је да ће бити исплаћени приватни шпекуланти, док би јавност плаћала трошкове неопходности поништавања дуга у будућности. Штедња би урушила економију, повећала сиромаштво и незапосленост и подизала релативну висину дуга. Управо се то и догодило.

Ово се такође знало унутар институција које су водиле програм финансијског спасавања. Процуреле информације о одлукама у вези с програмом спасавања са састанка управног одбора ММФ-а 2010. године показале су да су многе земље биле против и сматрале да би дуг требало да буде поништен. Најупечатљивија је била Аргентина, која је ослањајући се на сопствено искуство пропалих програма спасавања из касних деведесетих година прошлог века и почетком двехиљадите, тврдила да „реструктурирање дуга мора бити на дневном реду”.

Бразил је изјавио да се ММФ-ове позајмице „могу посматрати не као спасавање Грчке, које мора ићи путем прилагођавања, већ као спасавање приватних власника грчког дуга, углавном европских финансијских институција“.

Иран је рекао да је очекивано да се дискутује о реструктурирању дуга, као и Египат, који је рекао да су ММФ-ове пројекције раста „оптимистичне“, а исту реч је поновила и Кина. Пројекције раста су биле изразито оптимистичне: грчка економија је сад 19% мања него што је ММФ рекао да ће бити, притом умањивши се за више од 20% од почетка 2010. године.

Индија је упозорила да ће обим резова покренути спиралу незапослености која би умањила владине приходе, проузрокујући пораст дуга и чинећи немогућим реструктурирање дуга у будућности. То се и десило: незапосленост у Грчкој износи преко 25% и при том је две трећине младих без посла.

Комбинацијом урушавања економије и Тројкиних дужничких средстава грчки владин дуг је порастао са 133% бруто националног дохотка из 2010. године на 174% у садашње време.

Програм спасавања и програм штедње се нису десили да би се помогло грчком народу или смањила величина дуга. То је учињено како би се спасиле европске и грчке банке и заштитио профит шпекуланата.

3) Предлози Сиризе представљају јасан преседан

Сириза предлаже конференцију о дугу која се заснива на Лондонској конференцији [одржаној] 1953. године, када је поништен немачки дуг. На тој конференцији је договорено да се отпише 50% немачког дуга владама, народима и институцијама ван земље, а отплата преосталог износа је зависила од немачких приходовања од остатка света како би се дуг исплатио. Грчка је била једна од држава које су учествовале у поништавању дуга.

Сириза предлаже отпис дуга преко сличне конференције (било је предлога да отпис буде око 50%, иако није званично изјављено), при чему би остатак дуга био отплаћен у периоду од неколико деценија како би се осигурао континуитет грчке отплате.

Договор око немачког дуга из 1953. године је био веома успешан. Подржао је опоравак немачке економије и подстакао кредиторе да тргују тако да могу бити исплаћени.

4) Запис приватних повериоца из 2012. године – недовољно добро решење

Две године после почетка програма спасавања, 2012. године коначно је прихваћена потреба за делимичним отписом грчког дуга. Направљен је договор са многим приватним повериоцима о отпису 50% дуговања према њима. Међутим, до тада су ММФ, ЕУ и ЕЦБ спасавали неодговорне зајмодавце – тако да су многи и исплаћени. Ниједан од дугова према јавним институцијама није укључен у процес смањивања дуга.

Чак, док су дуговања према ММФ-у, ЕУ и ЕЦБ-у била искључена, дуговања према грчким банкама и финансијским институцијама, укључујући и пензионе фондове, нису. Смањење дуга од 50% је довело до банкрота ових банака, па је грчка влада позајмила још новца од ММФ-а, ЕУ и ЕЦБ-а како би спасла банке. Пензионим фондовима, који су изгубили огромне износе, није враћен новац.

На крају, док се већина приватних кредитора слагала око смањивања дуга, многобројни лешинарски фондови нису. Ови шпекуланти су, према британском закону, јефтино купили део грчког дуга и наставили да захтевају пуну отплату. Укупан износ дуга према лешинарском фонду за који је избегнуто реструктурирање је био 6,5 милијарди евра. У Грчком парламенту је прошао закон о спровођењу договореног смањивања дуга на свим обвезницама које се поседују у складу са грчким законом, али британска влада је одбила да учини исто. Лешинарским фондовима је и даље исплаћивано, тако да су остварили велики профит на износу за који су откупили дуг. Ово је у ствари профит који су ММФ, ЕУ и ЕЦБ дали лешинарским фондовима, а што је оставило дуговања грчком народу.

Крајем 2011. године пре „олакшања дуга“, дуг грчке владе је износио 162% бруто националног дохотка. Данас износи 174 одсто.

5) Уколико Грчка не изврши обавезе, неће морати да напусти евро

Политика Сиризе јесте да се одржи конференција како би се преговарало око смањивања дуга, а не да Грчка не изврши обавезе. Међутим, уколико би дошло до неизвршавања обавеза, нема ниједног економског разлога због кога би ово значило грчко напуштање евра. Терање Грчке да напусти евро би била политичка освета због неизвршавања обавеза.

Чак и кад би Грчка била натерана да напусти евро, она може да настави да користи ову валуту баш као што многе земље користе амерички долар без одобрења америчке владе. Оно што би друге чланице еврозоне могле да ураде јесте да ЕЦБ повуче зајмове грчким банкама, тако да би сваки евро у оптицају у Грчкој већ морао бити тамо или би дошао као зарада од трговине.

Док Сириза говори да неће унилатерално ићи на неизвршавање обавеза, то би могло да буде економски корисно за земљу.

Крајем 2001. године, Аргентина није могла да изврши обавезу исплате дуга. Године 2000. аргентински дуг је износио 45% од извоза (14 милијарди долара)[2], што је двоструки износ од онога што су ММФ и Светска банка сматрале да се може исплатити[3]. У то време аргентински народ је искусио трогодишњу рецесију. Проценат становништва који је живео са мање од два долара дневно се учетворостручио са мање од пет одсто, из раних деведесетих, на више од двадесет одсто.

Следећи неизвршавање обавеза, аргентинска економија је почела да поново расте, сиромаштво је убрзано опало и земља је постала уједначенија.

Величина аргентинске економије, 1990-2011 (1990=100). Извор: База података Светске банке

Величина аргентинске економије, 1990-2011 (1990=100). Извор: База података Светске банке

Проценат становништва [Аргентине] који живи са мање од два долара дневно (1991-2010). Извор: База података Светске банке

Проценат становништва [Аргентине] који живи са мање од два долара дневно (1991-2010). Извор: База података Светске банке

6) Начин на који се свет бори са дужничком кризом не функционише

Дужничка криза Грчке и Европске уније је последња у дугом низу дужничких криза које су погодиле све континенте од када су банчине позајмице либерализоване седамдесетих година прошлог века. Дужничке кризе у Африци и Јужној Америци осамдесетих и деведесетих прошлог века, следиле су финансијске кризе у Источној Азији у периоду 1996-1998, руско неизвршавање обавеза 1998. године, као и аргентинско у 2001. години.

Садашњи процес пред судовима САД о лешинарским фондовима који су натерали Аргентину на неизвршавање обавеза је убедило земље у развоју да је промена неопходна и да се морају увести правила кроз УН како би се дужничке кризе решавале. У септембру 2014. године са 124 гласова за и 11 против, у УН је прошла Резолуција о успостављању нових легалних оквира у оквирима којих ће се решавати процес реструктурирања дуга (као што је процедура одласка државе у банкрот). Први преговори у овом процесу дешавају се почетком фебруара 2015. године.

Међутим, без обзира на видљиви неуспех у решавању дужничке кризе у Европи, ЕУ је одлучила да се уздржи од гласања, а Велика Британија и Немачка су међу онима које су се издвојиле из колективне позиције и гласале против. Ове владе се понашају као да међународни дужнички систем функционише добро, док текући догађаји у Грчкој и Аргентини указују јасно на пуцање система и на потребу великог ремонта.

Са енглеског посрбила: Владанка Војводић Милетић

_________________________________________________

[1] ММФ је позајмио 20,1 милијарди евра у првом програму и  12 милијарди евра  у другом. Део је отплаћен, тако да дуг данас износи 27 милијарди евра. ЕУ је позајмила 194,8 милијарди евра, од чега није отплаћено ништа. ЕЦБ је купила обвезнице на приватним тржиштима и није се изјаснила колико је купљено и отплаћено. Међутим, ММФ-ови документи показују да је обавеза да се отплати 26 милијарди евра у периоду од 2015. до 2030. године.

[2]  Светска банка. База података о Индикаторима светског развоја.

[3] ММФ и Светска банка кажу да када једном страно плаћање дуга достигне 15-25 одсто извоза, влада ће највероватније бити у немогућности да плати своје дугове. У реалности, и нижи нивои могу изазвати велике патње или водити земље у неизвршавање обавеза.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5dC



Categories: Посрбљено

Оставите коментар