Александар Апостоловски: На стратиштима Јадовног и Пага

Пут дуг два дана ћутања

Кости још леже на дну јама. Хоће ли некоме икада пасти на памет да их достојно сахрани

Молитва за жртве (Фото А. Апо­сто­лов­ски)

Молитва за жртве (Фото А. Апо­сто­лов­ски)

Јадовно – Сваки рат је ђавоља ујдурма. Природа је све уредила да живот на Велебиту подсећа на бајку. Потом су се у тај савршени склад букових шума, животиња и тиркизног неба умешали људи. Једни су били џелати, други жртве. Гротло Шаранове јаме опасано је оградом од ланаца. Оно и даље зјапи, као уклета црна рупа. На његовом дну, леже посмртни остаци хиљада Срба и Јевреја. Слушам свештенике, осећам мирис тамјана, чујем говоре чланова Удружења „Јадовно 1941” и питам се, шта су осећале усташе које су бацале људе везане жицом у дубоке јаме, безданице, у крашким пределима рајске лепоте, претворене у пакао?

Шта су осећале жртве, довођене из свих крајева Независне Државе Хрватске на врхове Велебита, верујући, ваљда, до последњег часа, како је све то део велике представе или неслане шале?

Њихове кости још леже на дну јама. Хоће ли некоме икада пасти на памет да их достојно сахрани? Мушкарце, жене и децу, који су бацани у више од 30 јама. Неки од крашких амбиса, бестрагија и даље су скривени поред шумских стаза и махом последњих седам деценија, југословенске, а потом ни хрватске власти, нису нарочито мариле да их лоцирају и достојно обележе.

Тај путоказ ка ништавилу, тај пут ка јамама, био је већ прочитана судбина за Србе и Јевреје од пролећа 1941. године, када су адвокат пискавог гласа Анте Павелић и његови доглавници у НДХ, одлучили да реше српско питање.

Али, ипак је требало сковати план, организовати логистику, припремити џелате, спроводити усташку стражу, увести возни ред за возове ужаса који су транспортовали жртве најпре до сабирног центра у Госпићу, до дворишта затвора. Потом је требало устројити систем превоза макадамским путем и шумским пролазима, до крашких јама у планини. Неки су одвођени даље, преко Велебита, до мора. Потом су у Карлобагу жртве укрцаване на бродове, који су пловили до камене обале у ували Слана, на острву Паг…

…Ветар је стари провокатор. Покреће сећања, па се она враћају у флеш-бековима. Јованка Кораћ из Плашког сећа се како је њен деда Лазо Грба, чувени млинар, покушао да побегне од судбине. Његови пријатељи су га обавестили да ће бити активиран план за формирање логора смрти Госпић–Јадовно–Паг и да му је, као угледном Србину, боље да бежи из вароши.

– Мој деда је сео у воз, али је на изласку из Плашког, воз стао, због црвеног сигнала. Деда је изашао из воза. Брзо је ухапшен. Усташе су га мучиле око две недеље. Коса му је пре затварања била црна као угаљ. Када га је бака тек накратко видела, коса му је била бела као снег. Бацили су га у једну од јама – каже професорка енглеског језика, госпођа Јованка.

Слушам потом београдског професора Бориса Беговића, економисту, како прича о преговорима с локалном полицијом властима у Госпићу о пријављивању скупа и сигурности ходочасника у организацији Удружења „Јадовно 1941”, да обележе достојно Дан сећања. Заједно са Беговићем и два његова пријатеља, књижевником и професором интерне медицине, колима сам кренуо из Београда и слушао како је један од шефова госпићке полиције, Ивица Павелић, прихватио да обезбеђује сигуран пут ходочасника који су пристизали из Београда, Новог Сада, Бањалуке.

Не без разлога. Прошле године, ходочаснике је дочекала група чувара крижа, поштовалаца лика и дела Анте Павелића који су дуж пута у рукама држали фотографије вође Независне Државе Хрватске и гласно поручивали ходочасницима како би их радо упознали са дном јама на Велебиту.

Угледни професор економије из Београда има своје личне разлоге због којих је постао председник Скупштине београдског огранка удружења „Јадовно 1941”. Али, признаје ми да ни сам није веровао у размере страдања Срба и Јевреја током пролећа и лета 1941. године. Требало је, међутим, да само први пут дође и види систем логора смрти Госпић–Јадовно–Паг… Убеђивао ме је да ћу се са пута вратити као други човек. И да ћу у повратку ћутати. Био је у праву.

То нас, ипак, није спречило да оставимо новац, за њега смо, додуше, добили кафу, на лепо уређеној пумпи дуж аутопута Загреб–Сплит које је донедавно држао генерал Чермак, један од војних стратега у операцији „Олуја”. Очигледно да је генерал Чермак био једнако успешан и у рату, а потом и у бизнису. Чак је прошао лагодно у Хагу.

У Плашко су већ стизали ходочасници. Јованка Кораћ опомиње једног београдског младића који није понео ни џемпер, ни јакну:

– Лика је као Сахара. Као пустиња с много шуме и воде. Дању је 40 степени, а ноћу се температура спушта ка нули!

Лика је, заиста, чудна земља. У древном седишту горњокарловачке епархије одржана је вечерња служба на коју је унет и освештани велики крст донесен из Бањалуке који ће, дан касније, људи укопати у камен острва Паг… Мања група људи доноси и крст освештан у Јерусалиму.

Ујутру устајемо с вестима да су „орлићи” победили Бразил у финалу Светског првенства у фудбалу. Српска заједница у Плашком, у којој другу половину чине Хрвати досељени из централне Босне, слави победу тихо, готово нечујно. Дан сећања на Јадовно потире све остало.

На уласку у Госпић колону чека полицијски џип. Нема демонстраната дуж пута. Нема чувара крижа поред високог, белог крста, подигнутог у част Велебитског устанка, када је адвокат пискутавог гласа, Анте Павелић, одустао од политичких дилова са Београдом и из емиграције подигао буну против краљевине Југославије. Потом је чекао у Риму да га нацисти и фашисти, после априлског слома, поставе на власт у Загребу…

Пењемо се, ћутећи, путем, до јама…

Симпатична припадница хрватске полиције прилази возилу београдске регистрације и љубазно пита ли да имамо обележја која вређају углед Републике Хрватске.

– Која су то обележја? – питају је људи.

– Знате ви, знате.

– Не знамо, одговарају ходочасници. И не добијају одговор.

– Можете их имати, али само у срцу. Не смете их показивати – љубазна је полицијска службеница.

Каква ли су то обележја?

Председник Удружења „Јадовно 1941“ Душан Басташић држи потресан говор. Његове деде и стриц побијени су на острву Паг. Готово читава лоза Басташића је нестала, као ни не мање од 40.123 људи који су убијени за 132 дана, 1941. године. Убијено је и не мање од 38.010 Срба, на магистрали смрти Госпић–Јадовно–Паг. Неке од јама су и после 74 године, скривене покрај шумских стаза.

– Добро дошли у Јадовно – пише на дрвеној табли, на улазу у комплекс логора који је подигнут као индустрија смрти НДХ.

Не желим да мислим о ономе ко је поставио ту бизарну таблу. Мислим о највећем хрватском песнику Ивану Горану Ковачићу и његовој потресној и истовремено величанственој поеми „Јама”.

Иван Горан Ковачић носио је петокраку и можда га зато нико није желео као светитеља. Али, шта ће то Горану. Сигуран сам да би одбио ту част, да је жив.

Довиђења, Јадовно. Почивај у миру. Узгред, дан касније, дошли су политичари. А са њима, и чувари крижа.

Полицијски џип креће ка мору. Прича о логорима смрти на бледожутом острву Паг, који се као јегуља протеже паралелно са обалом, пажљиво је заташкавана деценијама.

Мирис мора осећа се у подножју Велебита. Али нико не помишља на купање. Прича о каменом острву је једна од последњих југословенских тајни. 

Фотографије А. Апостоловски

Фотографије А. Апостоловски

Заборављена увала ужаса

Иза пашке плаве лагуне, пејзажа као створеног за разгледнице које се шаљу драгим особама са летовања, некада је постојала усташка мануфактура смрти

Паг – Капетан бродића је на тренутак угасио моторе. Сваки ходочасник положио је по цвет у море. Београдски професори Зорица Ђоковић и Борис Беговић положили су венац са натписом „Жртвама Слане“. Свештеници су се помолили за душе убијених Срба и Јевреја током лета 1941. године.

Патролни брод хрватске полиције који нас је обезбеђивао, приметно се удаљио у том тренутку, ваљда, не желећи да ремети тих неколико минута тишине која је уследила.

Део острва Паг посматран из Карлобага или са врхова Велебита, подсећа на парче месечеве површине коју је неко бацио у Јадран. Снажне буре су потпуно оголиле тај део острва, те изгледа сабласно и величанствено у исто време. Као Голи оток, о коме се толико говорило. О логорима смрти на Пагу се толико ћутало.

Ту, где венац и цветове носи морска струја, на Пашким вратима, пре 74 године, усташе су српске и јеврејске логораше везане за повеће каменове, бацали у море са теретних бродица.

– Остатак људи пребациван је на обалу, где су смештани у посебне импровизоване логоре за Србе и Јевреје које је делила узвишица – каже Душан Басташић, председник Удружења „Јадовно 1941”, док крупни капетан Нино Румора покушава да некако пристане бродом уз оштро, негостољубиво стење.

Venac-u-moru

Венац у мору за жртве са Пага

Била би Слана надреално романтична увала и тај комад острва бледожућкастог камења, био би тако редак и драгоцени дар природе, да га заувек није затровао човек.

Заљубљени пар недалеко је привезао чамац. Знају ли да је, иза пашке плаве лагуне, пејзажа као створеног за разгледнице које се шаљу драгим особама са летовања, некада постојала усташка мануфактура смрти? И да се пар заправо сунча на плажи у близини плаже ужаса?

Ходочасници са брода посматрају стену која се уздиже као зид, зид плача. Спомен-плоча је поново разбијена и ишчупана.

– Ова увала је заправо плава гробница – чујем нечији глас.

Пењемо се по узвишици која је делила два логора. Они којима ово није први долазак посаветовали су ме да обујем ципеле за планинарење, јер то камење као да памти, као да одбија да више икада људска нога крочи на острво. Ципеле су ми, после десет минута хода, биле готово уништене. Пре 74 године, Срби и Јевреји из свих делова нацистичке НДХ, овуда су ходали боси.

Имамо велику срећу да не пече Сунце и да су облаци потамнели небо, стварајући од тиркизног плаветнила, сиво-црну куполу. Испод ње, корачамо ка врху, док иза нас ходочасници носе крст освештан у Бањалуци.

Хаџи Братислав Николић из Новог Сада проналази комад бодљикаве жице којима су били опасани логори. Није овде било неке нарочите истраге или форензичара који би претражили сваки сантиметар острва који је био део великог плана Независне Државе Хрватске.

– Систем логора Госпић–Јадовно–Паг био је устројен како би се Срби и Јевреји уништили. Али, италијанске окупационе снаге су, видевши јаме на Јадовном и логоре на Пагу, затражиле да се они затворе. Усташе су лешеве бацали у море или су их већином сахрањивали у плитким каменим гробницама. Италијани су посмртне остатке спалили и пепео расули по мору – причају Басташић и Беговић, док се чује како група ходочасника крамповима копа рупу у камењу.

Тамо нема земље. Постављају крст. Чује се „Оче наш“. И види се море.

Још један ходочасник проналази комад бодљикаве жице, на делу острва где се препознају места на којима су постављане импровизоване бараке. За Србе и за Јевреје. Они су се ипак довикивали, јер их је делила само узвишица, али о тим ноћним крицима, тек се шапутало у Титовој Југославији.

Јер, после затварања логора на трансверзали Госпић–Јадовно–Паг, подигнут је Јасеновац. Зашто су приче о плажи ужаса заташкаване? Због чега и после више од седам деценија, међу камењем, можете пронаћи остатке логорске жице?

Бројни покушаји да се подручје логора „Слана“ прикладно обележи, нису успели.

– Спомен-плоча у самој ували први пут је постављана 7. септембра 1975. године, а то је учинио, како је на самој плочи писало, „народ отока Пага“. Плоча је разбијена непознатог дана 1991. године. Обновљена је, са истоветним текстом и у истоветном облику, 26. јуна 2010. године, а разбијена два дана по откривању. Учиниоци нису откривени. Трећи пут је истоветна спомен-плоча постављана 29. јуна 2013. години, а разбијена је деветнаест дана касније. И опет учиниоци нису откривени – прича Беговић. Ни сада плоче нема.

Код крста

Код крста

Враћамо се ка ували. Православни крст стоји на узвишици. Колико ће издржати тамо нетакнут? Тек неколико десетина људи преживело је пашки пакао. Међу њима је сарајевски Јеврејин Емерик Блум. Касније је Блум постао легендарни оснивач и први директор „Енергоинвеста“, привредног гиганта у тадашњој СФРЈ. Блум је сматран истинским генијем бизниса. У сарајевској чаршији постојала је само једна ситроенова „ајкула“ и сви су знали да је то Блумов службени аутомобил. Моћни директор није никада желео да се вози у немачком „мерцедесу“.

Као директор једног од највећих конгломерата источне Европе, инжењер електротехнике који је диплому стекао у Прагу 1939. године, Блум је био занимљив и за „Фајненшел тајмс“ који га је описао као оличење социјалистичке пословности у оно, самоуправно, доба.

Био је интелектуалац уметничких склоности леве оријентације, те је волео да Сарајевска филхармонија понекад свира у великој сали „Енергоинвеста“. Али, Блум је једном приликом инсистирао да се у музицирање укључи и раднички оркестар са чекићима, бушилицама и брусилицама. Направио је импровизацију, по предању Оскара Данона, те су Блумови гости, светски стручњаци за нуклеарну физику, били убеђени да се ради о авангардној композицији.

Слушам причу о мученику са Пага, док посматрам своје баканџе које губе битку с камењем. Јеврејин који је стварао другу Југославију, касније је сведочио неколицини људи о судбини њихових ближњих који су заувек нестали у мору.

Укрцали смо се на брод. На другој страни острва, на плажи Зрће, налази се место на којем се организују најлуђе журке на јадранској обали. Капетан Нино нам прича да ни по коју цену не жели да превози надуване младе туристе на плажу с неколико клубова, у близини Новаље, која је због „лудог“ провода и прича о сексу „на извол’те“ које су достигле ниво митологије, добила надимак Хрватска Ибица.

Искрцали смо се на неко друго место, на Метајну, после око пола сата пловидбе. Знали смо да може доћи до провокација. Брзо смо се груписали у колону и пешачили дуж плаже. Оно мало туриста је вероватно мислило да се ради о снимању некаквог спота. Откуд дуж плаже колона православних свештеника и ходочасника, који пале свеће усред дана, под небом које мења боје из часа у час? Ипак неки од мештана схватају о каквом се споту ради, па нам окрећу леђа.

У школи на Метајни, пре 74 године, био је сабирни логор за жене и децу. И сада је тамо школа. Нема никаквог знака да се ту некада налазио усташки логор. Молитва свештеника трајала је кратко. Брзо смо се удаљили.

Уче ли данас деца о нацистичким логорима на Пагу? Или само знају о ди-џејевима и техно-журкама недалеко од места где су људи бацани у море?

Капетан Нино се, по пристанку на пристаниште у Карлобагу, руковао са сваким од ходочасника понаособ. Море и небо готово да су попримали исту, сиво-црну боју. Чинило се као да ће да се споје. Тамо, где престаје свако сећање.

—————————————–

Писмо за председницу Хрватске 

Др Душан Басташић и професор Борис Беговићу су у име Удружења „Јадовно 1941“ послали отворено писмо председници Републике Хрватске Колинди Грабар Китаровић које су предали амбасадору те земље у Београду 4. марта ове године. У писму су тражили да Република Хрватска обнови спомен-плочу у ували Слана у оном облику у коме је она постављена још 1975. године и безуспешно обнављана. Они су затражили да Хрватска снагом правне државе обезбеди да та спомен-плоча трајно остане на оном месту и у оном облику у коме је постављена. Такође су затражили да Република Хрватска обезбеди уређење спомен-подручја „Слана“, којим би се свима који желе да га посете олакшао приступ, укључујући и изградњу мањег пристаништа у ували Слана, како и предвиђа Просторни план уређења Града Новаље.

Борис Беговић

Борис Беговић

Затражили су још нешто. Да Република Хрватска на месту логора „Слана“ постави прикладан споменик свим његовим жртвама.

Уз то су написали да ће одговор на њихово писмо свакако добити – чињењем председнице Републике Хрватске или њеним нечињењем.

До данас није стигао писани одговор председнице Хрватске.

– Ипак смо добили одговор. Спомен-плоче на Пагу нема – каже Беговић.

(Политика, 24. 6. и 25. 6. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4Tz



Categories: Преносимо

Оставите коментар