Поводом текста „Држава за НВО годишње издваја колико и за науку” објављеног 11. јуна у „Политици”

Извршна директорка Фонда за хуманитарно право Сандра Орловић (Фото: Бета)

Лекција из новинарства

Писмо извршне директорке Фонда за хуманитарно право Сандре Орловић „Политици”

Текст под називом „Држава за НВО годишње издваја колико и за науку”, ауторке Јелене Попадић, који је објављен у Политици 11. јуна 2015. године, садржи низ нетачних података о Фонду за хуманитарно право (ФХП). Текстом сте прекршили члан 9 Закона о јавном информисању и, у складу са чланом 83, 84 и 96 овог закона, дужни сте да објавите исправку неистинитих информација изнетих у поменутом тексту.

У тексту новинарке Попадић наводи се да су невладине организације „протеклих година знатна средства почеле да добијају из буџета Србије” а да је „међу буџетским корисницима и Фонд за хуманитарно право”. Износи се податак да је „Фонду за хуманитарно право Наташе Кандић 2006. године са рачуна различитих буџетских корисника уплаћено 10 милиона динара”, а укупно, у периоду од 2006. до 2014, из буџета Републике Србије исплаћено 26,3 милиона динара. Као извор података наведена је Управа за трезор Министарства финансија.

Истичемо да од оснивања 1992. године до данас држава Србија није финансирала ниједну активност ФХП-а. Другим речима, ФХП никада током свог постојања није био „буџетски корисник”, како се у тексту наводи. О томе је ауторку текста информисала и директорка ФХП-а Сандра Орловић у разговору поводом припреме спорног текста. Међутим, по свему судећи, ова информација се није уклопила у „истраживање” ауторке Јелене Попадић, које се свело на пуко сабирање износа које је Министарство финансија уплатило ФХП-у по основу законских обавеза које немају никакву ни формалну ни суштинску везу с програмима подршке организацијама цивилног друштва. Наиме, у посматраном периоду, Министарство финансија исплатило је ФХП-у накнаде за породиљско одсуство, накнаде за запослење младих (програм „Прва шанса”) и судске трошкове у поступцима за накнаду штете у којима је ФХП заступао жртве кршења људских права против државе, а које је Република Србија правоснажно изгубила. ФХП је у претходних 15 година заступао више од хиљаду жртава кршења људских права почињених од стране оружаних снага Србије током деведесетих година. У већини предмета, суд је обавезао Републику Србију да преко Министарства финансија исплати жртвама одштету, а ФХП-у, у складу са Закоником о парничном поступку, накнади плаћене судске таксе и друге трошкове заступања. Коначно, разлика између извршених уплата Министарства финансија по описаним основама и података изнетих у табели на насловној страни „Политике”, износи целих 15,65 милиона динара.

Из свега наведеног, јасно је да је мотив ауторке и листа „Политика” да ФХП по сваку цену представе као организацију која за своје активности (о којима новинарка пише с непримереним цинизмом) добија од државе новац захваљујући нејасним каналима утицаја на власт надјачао принципе новинарске етике, па су читаоци листа „Политика” поново имали прилику да виде још један пример како једно новинарско истраживање не би смело да изгледа.

—————————-

Од­го­вор но­ви­нар­ке По­ли­ти­ке Фон­ду за ху­ма­ни­тар­но пра­во

О лек­ци­ји из но­ви­нар­ства и још ди­нар или два

Са­ве­ту­јем Сан­дри Ор­ло­вић, из­вр­шној ди­рек­тор­ки Фон­да за ху­ма­ни­тар­но пра­во, да се обра­ти Упра­ви за тре­зор Ми­ни­стар­ства фи­нан­си­ја, уко­ли­ко не зна ко­ли­ко је нов­ца из бу­џе­та упла­ће­но на њи­хов ра­чун у по­след­њих де­сет го­ди­на.

Ка­да до­би­је из­во­де, за­јед­но са са­рад­ни­ци­ма, мо­же да узме кал­ку­ла­тор у ру­ке и при­хва­ти се по­сла. Иако има при­мед­бе на „По­ли­ти­ки­ну” ра­чу­ни­цу – до­би­ће исти ре­зул­тат као што смо већ об­ја­ви­ли.

Да­кле, Фонд за ху­ма­ни­тар­но пра­во ко­штао је по­ре­ске оба­ве­зни­ке ви­ше од 20 ми­ли­о­на ди­на­ра.

Мно­гим гра­ђа­ни­ма Ср­би­је ни­је пре­те­ра­но ва­жно да зна­ју да ли је тај но­вац оти­шао за про­јект­не ак­тив­но­сти ове ор­га­ни­за­ци­је или пред­ста­вља на­кна­ду ште­те жр­тва­ма кр­ше­ња људ­ских пра­ва у ра­то­ви­ма де­ве­де­се­тих го­ди­на. Тај но­вац је по­тро­шен.

Из­вр­шна ди­рек­тор­ка Фон­да за ху­ма­ни­тар­но пра­во на­ве­ла је у свом про­тест­ном пи­сму да текст ко­ји је „По­ли­ти­ка” об­ја­ви­ла под на­сло­вом „Др­жа­ва за НВО го­ди­шње из­два­ја ко­ли­ко и за на­у­ку” са­др­жи низ не­тач­них по­да­та­ка. Ипак, пред­став­ни­ци ове ор­га­ни­за­ци­је ни­су се се­ти­ли да на­ве­ду ко­је об­ја­вље­не чи­ње­ни­це ни­су тач­не, та­ко да ис­па­да да овим де­ман­ти­јем за­пра­во ни­шта ни­је де­ман­то­ва­но. Чак ни­су има­ли раз­у­ме­ва­ња ни за мо­ју бла­го­на­кло­ност пре­ма њи­ма. На­и­ме, у ко­на­чан збир бу­џет­ских упла­та ни­су ура­чу­на­те на­кна­де за бо­ло­ва­ња, као ни упла­те од стра­не су­до­ва.

Упра­ва за тре­зор Ми­ни­стар­ства фи­нан­си­ја је­ди­ни је из­вор за све на­ве­де­не нов­ча­не су­ме ко­је су са ра­чу­на бу­џет­ских ко­ри­сни­ка упла­ће­не по­бро­ја­ним не­вла­ди­ним ор­га­ни­за­ци­ја­ма. Са­мо уко­ли­ко су из­во­ди ове јав­не слу­жбе ла­жни или мо­жда ду­пли­ра­ни, у об­ја­вље­ном тек­сту је мо­гло до­ћи до слу­чај­не гре­шке. Та­ко­ђе, пред­став­ни­ци Фон­да за ху­ма­ни­тар­но пра­во за­ме­ри­ли су нам што ни­смо про­ве­ра­ва­ли по­дат­ке до­би­је­не од Тре­зо­ра. Мо­жда би ви­ше во­ле­ли да им ве­ру­је­мо на реч?

Ре­ак­ци­ја Фон­да за ху­ма­ни­тар­но пра­во и На­та­ше Кан­дић још је­дан је до­каз да се сва­ки по­ку­шај но­ви­нар­ског ис­тра­жи­ва­ња не­вла­ди­ног сек­то­ра, го­то­во по пра­ви­лу, за­вр­ши на исти на­чин. То под­ра­зу­ме­ва оси­па­ње др­вља и ка­ме­ња на оног ко се др­знуо да при­ви­ри у ту сфе­ру и ту бла­гај­ну. Из тог раз­ло­га сам до­шла у си­ту­а­ци­ју да се јав­но за­пи­там: Да ли сам за­и­ста не­ко­га увре­ди­ла сво­јим ис­тра­жи­ва­њем?

Оп­ту­же­на сам за не­про­фе­си­о­на­ли­зам, упо­тре­бу не­при­ме­ре­ног ци­ни­зма и кр­ше­ње чла­на 9. За­ко­на о јав­ном ин­фор­ми­са­њу. Ла­ко је про­ве­ри­ти да по­ме­ну­ти члан на­ла­же но­ви­на­ри­ма и уред­ни­ци­ма да про­ве­ре по­ре­кло, пот­пу­ност и исти­ни­тост ин­фор­ма­ци­ја ко­је об­ја­вљу­ју. Чак је и ла­и­ци­ма ја­сно да, у овом слу­ча­ју, не по­сто­ји ве­ро­до­стој­ни­ји из­вор по­да­та­ка од Ми­ни­стар­ства фи­нан­си­ја и Аген­ци­је за при­вред­не ре­ги­стре.

Пре­ма ми­шље­њу пред­став­ни­ка Фон­да о ак­тив­но­сти­ма ци­вил­ног сек­то­ра, та­ко­ђе, пи­шем са не­скри­ве­ним ци­ни­змом. Да ли мо­жда они се­бе ви­де као мо­но­по­ли­сте у бор­би са ве­тре­ња­ча­ма, чи­ји је до­при­нос дру­штву ван­вре­мен­ски, а са­вре­ме­ни­ци су ап­со­лут­но не­до­стој­ни да их раз­у­ме­ју? Иако ту ми­си­ју у до­број ме­ри оба­вља­ју нов­цем гра­ђа­на. Да­кле, би­ло би у нај­ма­њу ру­ку фер да, док др­же лек­ци­је о но­ви­нар­ству, има­ју у ви­ду да бар де­лић бу­џет­ског нов­ца ко­ји им сти­же од по­ре­ских об­ве­зни­ка, цу­ри и из мог нов­ча­ни­ка. Па ма­кар то био ди­нар или два.

Је­ле­на По­па­дић

(Политика, 18. 6. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4QS

Categories: Преносимо