Драгослав Пакић: Ко је крив Фајгељу кад се не презива Угричић

На опште запрепашћење библиотекара Угричића, који је случајно набасао на нову реч – Србија, па пошто јој није знао употребну вредност, писао ју је малим почетним словом – србија, државица за понети – у Културном центру Новог Сада дошло је до озбиљног пада.

kcnsfajgelj

Центар је, захваљујући новом директору, пао на ћирилицу.

Одмах затим, запрепашћењу се придружују Друга Србија, Трећа Србија, и тако редом, све до Друге, Треће и тако редом Војводине.

Сваком је суђено да носи свој крст, само је Центар, због ћирилице, носио свој кукасти крст.

Најсрпскија птица је детлић, риба ослић, а зачин каранфилић. Само је директор Центра на „ељ“. Е, не може!

Првоборци за слободу кретања људи, идеја и војвођанских новаца, носиоци аплауза на отвореној сцени дворане Лисински приликом концерта „Сријем Загребу“, удружени Чанак и Костреш (у даљем тексту УЧеКа), подржавају запрепашћење уз додатно објашњење да у Загребу нису помињали ни Банат, ни Бачку јер су им потребни за освајање аплауза у Будимпешти и Букурешту, где се, без икаквих предрасуда, такође пише латиницом.

Онда су у Центру почеле да се запошљавају Српкиње удате за Србе што, по Независном Динку Херцеговцу (у даљем тексту еНДеХа), доводи до нараштаја са кривим ногама, тупим погледом и бауљањем док говоре јер говоре као што пишу – ћирилицом.

Све што је директор на „ељ“ урадио у Центру културе, на периферији неукуса је проглашено за гуслање.

Скидање слике Исусове са изложбе, на којој је Син Божији приказан са парама у души и мржњом у срцу, проглашено је антицивилизацијском цензуром и скандалом  кога не би могли опрати ни уклањање скулптура Богосава Живковића из антреа Библиотеке Србије и замена завеса са вињетама из Мирослављевог јеванђеља засторима са европским звездицама – тако да је у библиотеци завладао потпуни мир и апсолутни мрак са мандатом дужим од десет година. Живковић је наивни скулптор кога је међу звезде лансирао Ото Бихаљи Мерин (опет неко са „љи“), а за Мирослављево јеванђеље је неко дошапнуо библиотекару да Крлежа није радо виђен гост у српском храму књиге чиме је, иначе, оправдана реакција првог човека Библиотеке практично била изнуђена.

Сретен Угричић

Сретен Угричић

Та иста периферија је Стеријино позорје назвала Стерилно прозорје, а Матицу српску виром у коме се даве европске вредности и где се традиције црно-жуте монархије своде на само једну боју – црну.

Са оваквим Културним центром пре ће Нови Пазар добити БАНУ (Бошњачка Академија Наука и Уметности), него што ће Нови Сад добити ВАНУ. За то време, село Трбушница код Лазаревца већ има ТАНУ и етно ресторан Бабино колено.

Култура се не маже на хлеб и не сипа у трактор. Она служи културним радницима да се нерадом докопају политике и политичарима да тврде како им култура никад није била девета рупа на свирали. Напротив, култура им јесте и увек је била само обична рупа. Уосталом, док је Новом Саду Егзита и дроге, култура му није ни потребна јер је она опијум за народ.

Док бивши директор на „ељ“ не пређе на латинично „ић“, док гусле не замени тамбурицом и док јавно не призна да све што је до сада радио и урадио није било у циљу спречавања даље експлоатације војвођанских добара и њених новаца од стране полуписмених ћата из Београда, великосрпске буржоазије и окрутне диктаторске културне политике у опанцима, нема му и неће му бити места међу искреним и правим борцима за Независну Државу Војводину.

На том месту би могао остати једино под условом да среди односе са Косовом, промени Устав и Русима уведе санкције, а Републику Српску гурне што је могуће даље од Дрине и свога срца.

Ако је политика центар сваке моћи, а премијер центар-фор, онда никакви други, па и културни центри нису пожељни у овом тренутку напретка, реформи и приближавања евро-атлантским интегративним центрима културе. Па ко преживи, уживаће.

Нека Андреј Фајгељ настави да гусла колико му воља, ми имамо свој задати рок за улазак. За сада је то, додуше, само рок-ен-рол, али признања и охрабрења долазе са свих страна. Западних.

Андреј Фајгељ

Андреј Фајгељ

Док, како рече Ремарк, На Западу ништа ново, у Србији су Нови Сад и Нови Пазар. Српска Атина и Српска Анкара.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4MZ



Categories: Судбина као политика

1 reply

  1. 1 Уредник поставља одличне текстове.
    2 Уредник дуго држи овај текст на челној позицији,али ни кнезови, ни Турци , ни
    ЕУ раја нису ради кавзи.
    3 У једној емисији ТВ емисији, у којој су учесници били Фајгељ и Збиљић, а
    водитељ Малагурски, јавио се за реч у студију и један Бошњак. По причи
    нешто као Динко Херцеговац.Био узрујан зато што се поставља питање
    враћања ћирилице у јавни живот – по Уставу. Што мора свугде у српском
    језику да буде ћирилица.Нешто као кад је она Болоњска комисија захтевала
    да се измени уставна одредба о језику и писму, којом је за српски језик
    везана само ћирилица, и то на овај начин :
    „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.
    Службена употреба других језика и писама уређује се законом , на основу
    Устава.“
    Није њему сметало то што се не пише на језику националне мањине –
    „босанским“ језиком, него то што се српски језик не пише хрватском
    латиницом. Није рекао , али се могло схватити да би та ћирилица могла
    пореметити међунационалне односе.
    Таман се Срби умирили после злих деведесетих, и легли на латинску
    руду, а ћирилица остала доле испод дебеле жабокречине, кад оно -опет
    неки Збиљић о јој јавно чачка.
    И шта ће Фајгељ , него да подржи Бошњака. Не нечим великим, него само
    оним познатим – у српском језику и ћирилица и латиница.Ем је у Србији
    велико богатство два писма у једном језику, ем Срби требају да питају
    националне мањине томе како ће да пишу у свом језику.
    А Малагурски ? Видео он раније приликом протеста испред РТС
    транспарент СРПСКО ПИСМО ЈЕ САМО ЋИРИЛИЦА, па направио
    изванредну ТВ емисију. На крају он храбри на њено коришћење јер је она –
    НАША. Да је рекао СРПСКА, имао би за вратом не само оне несрећнице у црном.
    4 У Културном центру Новог Сада пре пар месеци организово је Фајгељ округли
    сто посвећен Новосадском књижевном договору из 1954., чије се последице
    огледају у томе што је ћирилица разним врстама државног насиља изгнана из
    јавног живота , па је данас залагање за њено враћање Србима проглашено
    национализмом и фашизмом, враћањем ратовима и крви и сл. Потписом
    Мате Пижурице и Ивана Клајна на српски правопис из 2010.г. , којим је и
    латиница проглашена стандарним писмом српског језика, окончана је језичка
    издаја српског народа , започета 1954.г. На тај скуп није позван Драгољуб
    Збиљић који је написао десетину књига којима је објаснио позадину страдања
    ћирилице, него је позван проф. др Петар Милосављевић који ову латиницом
    прогласио општом српском, и који је јавно писао да је превише ћирилице на
    Београдском универзитету.
    5 Био сам љут на Фајгеља зато што у оној ТВ емисији о ћирилици није смео да
    инсистира на уставној позицији ћирилице. Све му јавно опраштам, јер се
    залагањем за српско може остати не само без функције нео и без посла на
    факултету у Крагујевцу. Који се на интернету оглашава на два „српска“ писма.

Оставите коментар