Полемика Ненада Пиваша и Новака Драшковића о рехабилитацији Драже Михаиловића

Ненад Пиваш: Дража као – још једна – шарена лажа 

Иако наслов звучи тако, ово није текст у коме имам намеру да се бавим анализом историјске улоге Драгољуба Михаиловића, а још мање покушај да оспоравам оно што тешко може бити спорно – сам чин рехабилитације. Циљ ми дакле није историјски већ политички и социолошки, а то је анализа тога шта Дражина рехабилитација, ма шта мислили о њој и самом Дражи, значи данас за наше друштво и ко од тога може имати користи.

Дража Михаиловић и Драгомир-Драги Јовановић, шеф београдске специјалне полиције за време немачке окупације, на суђењу у Београду 1946. (Фото:ФБ/Архива)

Вишедеценијска пракса је показала да рехабилитације као такве код нас никада нису чисто правно питање нити одлука коју доноси само она грана власти којој је то у надлежности. Оне су увек биле резултат воље оних који су главни носиоци моћи у држави, било да формално обављају улогу председника или премијера. Ко је то данас мислим да је свима јасно.

За снагу и стабилност Вучићевог режима битне су две тачке. Прва подразумева истовремено удовољавање центрима моћи на Западу и грађанима Србије, уз битну напомену да првима удовољава тако што испуњава њихове налоге а другима тако што се удвара њиховим срцима. Друга се надовезује на онај део прве који се односи на грађане и подразумева стварање више различитих лица самог Вучића како би се он могао представити као прави избор за што шири круг људи најразличитијих могућих ставова и идеологија. Није важно да ли сте суверениста или верујете да ЕУ нема алтернативу, Вучић је прави избор за све и треба га подржати, у то нас убеђују „леви“ и „десни“ режимски аналитичари.

Где је ту у целој причи рехабилитација Драже? Свугде. Сваки пут када Вучић пред неким поклекне или се спрема да то учини, а процени се да то може скинути неки проценат са рејтинга убрзо следи нека коска која се баца јавности. Неки пут то буде бајка о „пакленим плановима“ ових и оних, неки пут обична афера/трач а неки пут и мала доза патриотизма! Сада је у питању ово треће. Kако се поново активно кренуло са процесом пуне имплементације Бриселског споразума (или чак нечега што првобитни споразум и није подразумевао!) тј. коначним угуравањем Срба у систем „независног Косова“, а почело све више да се прича и о потреби да се мења Устав, што се једном делу СНС-ових гласача можда и не свиђа, из шешира се вади Дража како би се Вучић показао као патриота.

И тако уместо да буду забринути због новог попуштања режима суверенистички део јавности има алтернативу да се радује, а то је пријатније него нервирати се, нарочито уколико тако ретко имамо разлога да се радујемо нечему. О Косову и Уставу нећемо ни слушати, а ако нешто упркос медијског спиновања и стигне до наших ушију, нећемо се много секирати јер имамо прилику да ставимо шајкаче на главу, кокарде на профилне слике својих фејсбук профила и славимо исправљање историјских неправди и рехабилитацију Чиче! Како дивно, каква промена свести, више се не бавимо поразима него победамa, што нам је још давно препоручио премијер. Оно јес’ да су ти порази конкретни а те „победе“ апстрактне али нема везе, нарочито уколико примећујемо само ове друге. Они који ипак морају да се љуте на некога имају прилику, ту су им разне НВО које грме против рехабилитације. Велико је задовољство осећати да су „наши“ победили а да су „издајници“ поражени, скоро колико и задовољство Ђепета који из позадине вуче конце и кога нико не оптужује да је издајник.

Но ту није крај, у целој ситуацију Вучићев режим има прилику да се представи не само као неко за чијег мандата је рехабилитован Дража већ и да се свиди и онима којима се четници не свиђају! Некима је било чудно зашто је СНС и поред масовности на својој листи држао разне комби-странке ал изгледа да то још како има своју функцију. Тако на листи имају и Вулинов Покрет социјалиста, који осуђује рехабилитацију, и СПО Вука Драшковића који је поздравља. Ово иде корак даље тако да и у СНС-у имамо „плурализам мишљења“са Небојшом Стефановићем коме баш и није право због рехабилитације и Оливера Антића који је срећан због ње. Има режим и своје „четнике“ и своје „партизане“. А на самом крају се јавља премијер који попут Светог Саве мири завађену браћу и каже како: „Ова пресуда свакако неће моћи да оживи Михаиловића, нити би га супротна начинила више мртвим него што јесте. Доста је било српских подела и крајње је време да са тим завршимо. Србија је једна, наша заједничка отаџбина, једна за све нас тако различите, и зато треба заједно да гледамо у будућност, а не да се делимо због прошлости .“

Наравно да је национално помирење само по себи пожељна и добра ствар али ми се чини да се ми „миримо“ у оквиру консензуса да Вучић и ЕУ немају алтернативу. А подела на оне који се противе западним притисцима и премијеру који је њихов експонент, и оне којима то не смета или то не примећују, дубоко је фундаменталнија од сваке поделе на четнике и партизане. Да помирењу, али оном помирењу које би се догодило у оквиру српског становишта и у оквиру консензуса о потреби за заједничким пружањем отпора!

(НСПМ, 26. 5. 2015)

Новак Драшковић: Одговор Н. Пивашу или Рехабилитација истине

Прочитавши текст насловљен чудним и подсмешљивим насловом „Дража као  – још једна – шарена лажа“, објављен на порталу НСПМ 26. маја 2015 године, схватио сам да он нужно завређује одговор. Пишући одговор, увидео сам да сам се дотакао проблема много бројнијих и шире садржине од оних којима се поменути текст бави, односно које изазива. Тако ме је бављење једним, за мене до тада неслућеним, аспектом одговора српске јавности на рехабилитацију генерала Михаиловића на крају натерало да напишем критику свих њих, односно критику својеврсне неспособности наше јавне сцене, а нарочито њеног патриотског дела, да стави тачку на једну етапу нужног и неизбежног истoријског процеса чији смо сви ми део.

draza-boja

Рехабилитација генерала Михаиловића, уместо да стави тачку на једно, истина формалноправно, али ипак важно историјско и цивилизацијско питање, као да отвара нова, распламсава нове-старе расправе и продубљује нове-старе поделе. Ово и не чуди, будући да су идеолошки а неретко и биолошки наследници генералових убица људи завидне политичке моћи и утицаја, како у Србији, тако и у такозваном „региону“. Њихово противљење рехабилитацији које је суштинско и непромењиво, како време пролази, поприма све разноликије, скривеније и софистикованије облике. То није ништа ново и ништа чудно. Оно што, пак, за собом оставља горак укус јесте прилична хетерогеност па чак и немуштост реакција такозваног патриотског дела српске јавности.

Сјајан пример овога је текст који је НСПМ објавио 26. маја. У њему се тврди да је рехабилитација Драгољуба Михаиловића ништа друго до још један у низу „спинова“, односно медијских манипулација јавности које чини премијер Србије Александар Вучић. Ослањајући се на једно предубеђење које заиста садржи доста истине, аутор текста се труди да његове законитости прошири и на случај рехабилитације Михаиловића. И, наравно, не успева у томе, јер то једноставно није тачно. Процес о коме је реч трајао је пуних 9 година, прошао кроз неколико различитих етапа и највећим делом свог трајања, био је, у процесно-правном смислу, потпуно погрешно вођен. Све се то променило у последњих неколико година, када цела ствар узима одговарајућу форму и спорим темпом својственим српском правосуђу, коначно добија свој епилог маја месеца 2015. године. Шездесет девет година након генераловог убиства, 25 година од пада комунистичког државно-правног уређења и увођења вишестраначја, скоро пуних 15 година од 5. октобра и доласка такозваних демократских снага на власт Србије.

Просто је невероватно, имајући у виду одисејско трајање и сизифовску динамику читавог процеса, да га неко на крају доведе у везу с дневнополитичким утицајем Александра Вучића, па да на основу тога имплицитно, али недвосмислено, проблематизује сам његов епилог, насловивши ту своју анализу кованицом нивоа који више одговара озлоглашеним E-novinama, него порталу на коме је објављена. Осим тога, просте чињенице говоре у прилог тези о спонтаности, или ономе што је од ње остало у оваквом државно-правном поретку, доношења одлуке о рехабилитацији, с којом је премијер био суочен и то за на њега не сасвим пријатан начин. Уместо да се растеже данима и недељама, извештавање мејнстрим медија о целој ствари једва да је трајало више од дана. Сами политички прваци су се његовим поводом оглашавали штурим саопштењима, неретко без „узимања стране“, односно вредносно неутралним према одлуци суда. Ово се нарочито односи на премијера, који се тим поводом обратио једном прилично фразеолошком реченицом о потреби превазилажења подела у циљу општег помирења. Истина, министар полиције се огласио, са становишта своје личне историје бившег радикалског функционера, апсурдно негативним коментаром, не би ли смирио немали део српске јавности, а тиме и СНС-ових гласача,коме се оваква пресуда не свиђа. И то би било то. Само довођење Вучића у просторну и тематску везу с предметом рехабилитације генерала, свело се на минимум, једну реченицу једног информативног прилога. На тај начин је премијер испустио „врућ кромпир“, односно вешто избегао проблем с којим је био суочен. Далеко од тога да га је изазвао, а камоли искористио за неки вид самопромоције.

Даље рашчлањујући дату тезу, видећемо да се ради о ствари која Вучићу, као ни било ком другом политичком лидеру који претендује на већи део центристичког бирачког тела, једноставно не може да донесе јефтине политичке поене. Али зато може да их врло лако одузме. Та истина нас води до чињенице коју аутор поменутог текста, као ни добар део српске патриотске јавности, није разумео. То је чињеница да је питање рехабилитације генерала Михаиловића и других стаљинистичким процесом осуђених српских родољуба и те како живо и важно, и да је предмет, чини се непомирљивих, подела и 70 година након окончавања догађаја о којима је реч. Не само да се родољубље, законски континуитет, анти-нацизам, оданост демократском политичком уређењу, анти-бољшевизам и патриотизам у општем смислу речи, оличен у активном отпору сваком непријатељу државе, Југословенској Војсци у Отаџбини пориче у редовима њених отворених противника, наследника некадашњих комунистичких структура или међу народима који су 1941. издали своју отаџбину и приступили редовима нацистичког окупатора, већ те чињенице још увек представљају камен спотицања и у редовима људи који се сматрају српским родољубима.

О томе, попут самоиспуњујућег пророчананства, сведочи и Пивашев текст, као и немали број коментара редовних читалаца НСПМ-а. Теза да је рехабилитација генерала Михаиловића штетна због њене, како сам показао непостојеће, помоћи Вучићевом режиму, у неку руку и сама по себи представља отпор историјској истини, правди и последицама које њихово судско озваничење нужно мора да произведе. Она тиме означава и, можда не отворено, али свакако консеквентно осетно стављање на једну страну још увек неугаслог сукоба чије постојање тежи да оспори или барем релативизује. Нажалост, текст господина Пиваша није једини који својим основним импулсом на известан начин покушава да оспори Михаиловићеву рехабилитацију. Много познатији колумниста, сарадник Политике и чувени војни репортер и коментатор, Мирослав Лазански, за сада је том проблему посветио два своја текса. У првом тексту излаже примере класичне тоталитарне, пропагандистичке, титоистичке „историографије“ као основане и валидне изворе инфорамација за историјску полемику у 15. години 21. века. Други текст, настао као реплика одговору на први, који је у међувремену објавио историчар и публициста Милослав Самарџић, по садржини и квалитету не одступа од претходног. Несумњиво велики углед господина Лазанског даје посебну ноту суморном колажу реакција на донету пресуду.

Сличну ствар чини и Бранко Павловић који се, као и Лазански, поред неутемељених података и идеолошких интерпретација из најјачих дана титоистичког тоталитаризма, позива и на суровост савезничког суда у Нирнбергу као адекватни компаратив прекости за послератне судове у Београду. Ако двојица познатих колумниста патриотског дела политичког спектра Србије генерала Михаиловића, који је током највећег дела рата био несумњиви вођа огромног дела српског народа, пореде с нацистичким вођама Хитлерове Немачке, ако предводника Срба страдалника у концентрационим логорима и крашким јамама пореде с вођама оних које су те логоре и јаме пунили, шта да очекујемо од јавних личности које мање или више отворено свој рад супротстављају интересима српског народа? Ништа, односно ништа добро. Зато се реакцијама такозване „Друге Србије“ овом приликом, а вероватно и уопште, нећу бавити, јер између нас не постоји ни онај минимум слагања неопходан да једну отворену дебату учини могућом и сврсисходном. Уместо тога, позабавићу се још једним у последњих неколико недеља често чутим аргументом у прилог оспоравања рехабилитације генерала Михаиловића.

Ради се о тези да пуко поништавање процеса који се завршио осуђујућом пресудом из чисто процедуралних, односно опште правних разлога, не значи ништа, јер се не бави садржином саме пресуде, односно не даје позитиван, правни или историјски суд о ратној улози овог српског генерала. Овај аргумент је нарочито занимљив, јер се може чути од појединаца најширег идеолошког спектра, од ортодоксних титоиста, до самозваних неољотићеваца. Занимљив је, такође, и зато што настоји да проблематизује једну, у нормалним околностима неспорну, чињеницу, а то је да се право у свом формалном облику, правда као етичка и метафизичка категорија, и историја, као наука о људској прошлости, међусобно веома разликују. Рехабилитација, као у конкретном случају чисто правно питање, не може и не сме да превазиђе оквир који јој је суд одредио. На питање да ли је она у том облику довољна, мој одговор се не би разликовао од одговора већине људи која јасно каже: не. Но, да ли непотпуност самог концепта формално-правне рехабилитације умањује њен значај и вредност, или нам свима, као свесним Србима и грађанима државе Србије ма које националности, оставља у аманет један велики задатак за будућност? Тај задатак који нам по мом најдубљем уверењу предстоји, јесте потпуна, историјска и друштвена рехабилитација генерала Михаиловића, Југословенске Краљевске Војске, као и државно-правног, народног и историјског континуитета модерне српске државе коју је ова војска током Другог светског рата на бојишту представљала. Он се, готово у целости, подудара с другим круцијалним задатком српске јавности, а то је онај суочавања с прошлошћу титоистичког тоталитаризма и његовом заоставштином која до данас траје. Ови задаци ни за кога нису и не могу бити ни лаки ни једноставни, јер на пробу стављају много онога у шта верујемо и шта мислимо да знамо, и јер изискују конкретан отпор оним политичким снагама, углавном управљаним и одржаваним на позицијама моћи из иностраних центара исте.

Тек након што прихватимо правну и историјску истину не само невиности, већ и херојства генерала Михаиловића, тек након што се суочимо с оном једином истински тамном страном наше прошлости, епохом владавине Јосипа Броза, тек ћемо тада моћи да се с актуелним политичким, економским, социјалним, егзистенцијалним и идејним проблемима збиља ухватимо у коштац с основаном надом да ћемо победити. Нажалост, чини се да велики број људи овога још увек није свестан. Заокупљени ситнијим или крупнијим, али свакако дневнополитичким и пролазним питањима и проблемима, они постају лак предмет манипулације оних којима је сама идеја српског интереса и српског становишта, појмовно и суштински страна.

Имајући то у виду, и није толико чудно, премда јесте врло жалосно, да се одговор српских родољуба на један велики корак у фундаменталној борби за наше национално одређење, не разликује претерано од заједљиво другосрбијанских, или ригидно неинтелигентних коментара старих или савремених титоиста. Људи ће, тако, покушавати да смене тренутну власт, не увиђајући да она континуитет своје политике, преко Чедомира Јовановића и Зорана Ђинђића, налази у конзервативној фракцији Савеза Комуниста Србије пораженој на Осмој седници. Војни коментатори ће, говорећи о недовољној снази Војске Србије, превиђати чињеницу да је стара ЈНА, што се у ратовима за југословенско наслеђе и показало, била тромо хипертрофирани тигар од папира. Економски аналитичари ће превидети титоистички узрок и методологију савременог западног (било хрватског, било немачког, било америчког) економског колонизовања Србије. Сви ће се држати својих стечених улога, које су им други наметнули или одредили, водећи узалудно низ исправних и праведних индивидуалних битака у тако атомизованом поретку ствари неминовно осуђених на пораз.

Нудећи, ако не решење датог проблема, а оно смернице за његово заједничко проналажење, враћам се на почетну  тачку овог текста и питање рехабилитације генерала Михаиловића. Лишен било каквог месијанског комплекса и идеје о мирењу непомирљивог, сматрам да нам је минимум националног јединства какав има већина народа у свету не само неопходан, него и достижан. Јединство се постиже толико помињаним националним помирењем, а оно само мора, да би било истинско и потпуно, почивати на неспорној истини. Мислим да је на пролеће 2015. године коначно дошло време да се, барем онај нескривено родољубиви, део српске јавности заиста уједини. Историјска истина на којој се то уједињење једино може десити, у контексту Другог светског рата почива на истини о команданту Југословенске Краљевске Војске, генералу Драгољубу Михаиловићу. Откривање и спознаја те истине у, формално-правном смислу, леже на пресуди о његовој рехабилитацији. Она је донесена и сада треба да служи као основ за будуће сличне позитивне помаке, заслужујући да буде лишена провлачења кроз каљугу српске дневне политике.

(НСПМ, 4. 6. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4Gs



Categories: Преносимо

48 replies

  1. Г-дин Драшковић између осталог каже и: “… пуко поништавање процеса који се завршио осуђујућом пресудом из чисто процедуралних, односно опште правних разлога, не значи ништа, јер се не бави садржином саме пресуде, односно не даје позитиван, правни или историјски суд о ратној улози овог српског генерала…“. Први део је потпуно тачан, док крај није. Сва трагедија тог генерала и ЈВуО се баш и огледала у томе да је он био југословенски, а не српски генерал (јер то тада није ни могао бити), и да се – то и не схватајући, и из племенитих побуда херојски борио за потпуно погрешну и немогућу ствар, за историјски суштинско пропали концепт: за Југославију. Мислим да би данас, пре постизања минимума националног јединства, које аутор жели, требало постићи консензус о погубности тог концепта – Југославије по српске националне и државне интересе. Плашим се да је – док траје садашња моћ биолошких и духовних наследника генералових комунистичких убица, који све полуге власти чврсто држе у својим рукама, то недостижно.

  2. Дало би се дискутовати колко је ђенерал Михаиловић био у заблуди, односно да је био заслепљен југословенством.
    Међутим, овде је кључно нешто што се скоро редовно избегава: Док је ратно стање и народ угрожен, држава је неприкосновена.
    Ја сам апсолуно био против режима Слободана Милошевића. То што сам био уверен да је његова власт погубна, давало ми је за право да за време НАТО агресије дижем оружани устанак против њега? Па наравно да бих био издајник. Супротно, да сам добио војни позив, ја бих се одазвао без икаквог гунђања или, недај-Боже, дезертирања.
    Ништа друкчије није било ни 1941., па су и конзеквенце понашања тадашњих актера једнаке.

  3. „Тај задатак који нам по мом најдубљем уверењу предстоји, јесте потпуна, историјска и друштвена рехабилитација генерала Михаиловића, Југословенске Краљевске Војске, као и државно-правног, народног и историјског континуитета модерне српске државе коју је ова војска током Другог светског рата на бојишту представљала.“

    Ово је пример како функционише мозак србског родољубца, и из њега је очигледно због чега имамо константни неспоразум са делом света који нас “ ‘лебом ‘рани“. Док су они одавно завршили и Други светски и своје греађанске ратове, овај аутор себи и својим истомишљеницима задаје месијанску улогу да „историјски и друштвено“ рехабилитује једну страну (ону коју је одабрао за „своју“) у братоубилачкоом рату – без обзира на чињенице или тим горе по њих. Дакле, „радна хипотеза“ Драшковића и сличних аутора је да је ЈВуО једина легална српска војска у време Другог светског рата, да је Дража једини аутентични србски вођа (што имплицира да су остали лажњаци и експоненти туђинских интереса). да је „ратовање“ какво су демонстрирали Равногорци једино дозвољен и општесрбски прихватљив вид борбе против окупатора и савезништва антихитлеровској коалицији – и сада се у складу с тим „вјерују“, конструише нова, лепша и „патријотскија“ историја…

    Ненад Пиваш је овога пута у праву. Укидање пресуде генералу Михаиловићу за напрдњачки режим има исти значај који имају и све остале Вучићеве „фалс флаг операције“ попут замајавања са „ваздуПЛОховом“ током посете нашој новооткривеној браћи и савезницима у Албанији, оне о томе да ли је министар Гашић керамичар или пољопривредник коју пратимо ових дана (док се у Вашингтону договара богзнашта), сутра ће бити нешто друго… За мирење су као и за свађу потребне барем две стране, данас – док овај режим ради исто што је радио и онај, Титин, пре седамдесет година – адвокатским смицалицама рехабилитује човека који је политичким смицалицама осуђен и погубљен, без валоризације његове историјске улоге и поштено сагледаних отежавајућих и олакшавајућих околности – мрка капа. Срби ће се још „ћерати“, на ползу душмана.

  4. Ево како функционише мозак класичног србо-комунистичког мироклепца ( јес` еуфемизам – чим је комунистички /мозак/, не може истовремено бити српски – али наше је да констатујемо стање мозга, не да се бавимо питањем како је такво стање могуће).
    „…док овај режим ради исто што је радио и онај, Титин, пре седамдесет година “
    Ово су неки други? `Ајде?

    Исти режим, исте смицалице.

    Већ је заборављено да је Скупштина Србије пре пар година „осудила комунистичке злочине над мађарским становништвом у Војводини“. На страну остале „нејасноће“, али, ако је Скупштина признала/констатовала злочине, камо казна за починиоце?
    Па здрава памет каже: Да је сада у питању неки други режим, они би неког од починиоца поменутих злочина извели пред суд и казнили. Да делом покажу своју искрену посвећеност на путу ка европским вредностима. Шта би их било брига за пар стараца? Али нису. Па зашто? Па зато што је режим исти, само је мало променио перје. Осудили су злочин неких имагинарних комуниста, који су изгледа пали с Марса, и сад се ти исти комунисти жестоко противе рехабилитцији, јелте квислинга Драже Михаиловића.

    Курблом покренути мозак нашег србо-комунистичког мирокепца даље меље у празно.

    Сада имамо случај да је правном смицалицом ђенерал Михаиловић само проглашен „неосуђеним лицем“. Па прва конзеквенца би била да се се убице „неосуђеног лица“, макар по кривици у ланцу одговорности, изведу пред суд. Како може: Убио си неосуђено лице, а ниси крив? Може ако ти је мозак као у нашег мироклепца.

    Е, да ли је смицалица, ако мироклепац тражи „валоризацију“ „ДМ“ и његове „историјске улоге и поштено сагледаних отежавајућих и олакшавајућих околности“? Ко ће да поштено валоризује отежавајуће и олакшавајуће околности? Па исти они из претходних пасуса. Убице и издајници.

    Заборавио је мироклепац коме мозак ради на курблу још неке ствари:

    – Да историја која валоризује и одмерава олакшавајуће и отежавајуће околности, није направљена само за једног човека. Истрија мора да валоризује и улогу аустроугарског каплара (бар се прича да је то био) Јосипа Броза Тита. Историја захтева и то, да се савременим научним методама испита ДНК поменутог и утврди ко је он заиста био. Али, историја захтева да се отворе, све до „најмањег“, „пасја гробља“ која су правили комунисти и њихови слугани, гологуза партизанија. Да се отворе тајни досијеи, да се истина истера на чистац. Такво истеравање на чистац, довело би несумљиво до тога да су комунисти били гори олош од усташа, но не бих да прејудицирам.
    Поштена валоризација захтева да се из поступка искључе сви они који су до сада писали лажну историју, или имају обитељскога интереса да се лаж настави. Не могу да валоризују историјске улоге Прпа и слини/сличне.

    – Није само историја задужена за стварање услова за помирење. Ту је и правосуђе. Све те комунистичке зликовце, чији се злочини могу доказати без по муке, ваља пред суд. Нека им је и 100 година. Још боље! Нека брука родитеља за навек остане на образу потомака. Не може друкчије, јер ће се злочин над сопственим народом поновити.

    Замислите да се од Јевреја тражи да се помире са нацистима, а да су ти нацисти писали историју, и остали као бранитељи цивилизације?
    Е, управо то тражи од нас мироклепац са курблом, па да будемо паметни као и он.

  5. @Ђорђе Ивковић
    Како мали Ђокица замишља, да се проблем може решити! Могу само да замислим, да ће Енглези расправљати о Кромвелу и његовом понашању. Или о деди, прадеди или чукунбаби Елизавете, која ликвидира рођену сестру. Или о односу Карађорђевића према породици Обреновић. Или ко је био злочинац у француској буршоаској револуцији. Имамо срећу, да се Нимбус јавља и решава, да само у Србији треба применити измишљена ЊЕГОВА решења. Човече, ко расправља о неправди, која је задесила Индијанце, Инке и остале народе по белом свету? Да ли за њих има било какве правде? Јок, има вас онолико, који би неку НАКНАДНУ ПРАВДУ некоме, да обезбедите. При томе не узимате у обзир, да је Дража био човек, на погрешном месту у погрешно време, по свој прилици и недовољно СПОСОБАН, за задатак који је преузео. Ту никада нема исправке. Поновићу, није био издајник, али није послушао врховног команданта, када је то морао да уради.

  6. @ слободан млинаревић
    Не замерајте Имбусу, то он против мене води неки џихад :). Некада сам покушавао да му објасним којешта али не вреди… Живот је прекратак да би се арчио на људе који имају лични разлог да жмуре и трпају восак у уши.

    Он је провео век у самосажаљењу мислећи да би свет био много лепши када би код деда-Животе и даље људи радили попут робова за тањир попаре и кревет у тренутно празним јаслама. Он одлично разуме да се деда-Живота борио за то, али његови когнитивни капацитети ипак нису толики да би успешно обрадио информацију која каже КАКО је МНОГО ВИШЕ ЉУДИ БИЛО ЗАИНТЕРЕСОВАНО ДА СЕ ОДНОСИ ПРОМЕНЕ и да је та већина пре седамдесет година ПОБЕДИЛА. Готово, крај, фајронт – нема назад.
    Неке неправде неким рехабилитацијама можда и могу да се исправе, али точак историје се назад не може окренути; у рату онај ко је спреман на борбу има много веће шансе од онога који је спреман само за јалово филозофирање… Али одакле би то забога Ђорђе Ивковић могао знати?!

  7. Нису овде у питању „мале Ђокице“ већ више стотина хиљада убијених, који вапе за правдом.
    И, ја пишем у страдању мог народа.
    Свако изругивање на ту тему само је сигуран доказ где спадају они који се изругују.

  8. @Ђорђе Ивковић
    Ко спори страдање „твог“ народа. Ваљда је то НАШ НАРОД или је то неки посебан народ малог Ђокице? Протумачите нам, постављена питања у вези примера из историје. Шта је за Вас „поштена валоризација“?, Само оно што Ви прогласите за ПОШТЕНО? Меморија памћења је велики проблем у овим крајевима, па и тај деда, који је био „газда“ некада и то претао да буде је ипак ЛИЧНИ проблем. И он је могао да се прикључи победницима, када је то било очигледно. И ту никаква правда не помаже. Зашто све преувеличавати и изједначавати? Где нађосте 70 година? „Највећи зликовац“ је напустио овај све, ваљда 1980? Шта је он крив за осталих 35 година?

  9. Поставља се питање кога и зашто треба рехабилитовати.

    Па, сигурно не оне који су били на власти, убијали своје политичке противнике, фалсификовали не само своју борбу током рата, већ добар део укупне српске историје (која је напрасно постала југословенска у то време), делили себи ордење, награде, привилегије, станове, признања, летовања …

    Сигурно да – оне који су страдали на правди Бога у то исто време, били малтретирани, опљачкани, лажно оптужени и осуђени, и оне који нису имали НИКАКВУ шансу да ишта кажу, да се бране, да напишу и објаве било шта.

  10. @cp6cku
    Види се, да нисте сами са собом расчистили, када је српска историја постала „југословенска“. Да ли мислите, да је српска власт, буржоазија, елита, почетком двадесетог века „напрасно“ направила „југословенску“ историју? Наслућујем, да се олако користите поштапалицама, па заборависте, колико је станова додељено радницима и одталима од 1945. И заборављате, да су ти исти радници, као и остали, могли да откупе те станове за неку сићу од 1900. Прескачете и онолико одмаралишта, које су ти исти радници и остали могли да користе у том „црном“ периоду. Као да је Вама, као и мени запало, да нисмо добили станове, па сада за разлику од Вас, ја НЕ КУКАМ, а Ваша КУКЊАВА се диже од неба. Ово сокоћало(ПЦ) нам пружа могућност, да прво нешто напишемо, написано преконтролишемо уз нешто размишљања, па онда поставимо, као коментар. Покушајте пименити тај метод рада на коментарима.

  11. „(…) Након повлачења партизана, четници су ушли у село. Већ приликом уласка, почели су са терором. Идући од куће до куће истеривали су људе претњама и батинама, и гонили их у центар села.

    Кућу Аленсандра и Милеве Бркић, сарадника НОП-а, четници су опљачкали, а затим је запалили не дозволивши укућанима да изађу.

    Пред кућом Бранка Милојевића четници су одмах заклали Мићу Петровића, за кога су посумњали да је био у борби. Када су жене почеле да наричу, раздражени Калабићеви четници улетели су међу њих, тукући их кундацима.

    Успут на друму према Бадљевици четници су убили Драгољуба Радојковића, сина Милеве Радојковић. Над мртвим сином почела је да нариче мајка, а њој су се придружиле још две жене најближе сроднице погинулог. Четници су потом хицима из пушака поубијали и ове жене.

    Пред својом капијом заклан је и Милутин Дачић.

    Једна група људи дотерана је у центар села, на место звано „Пољана“, а друга у црквену порту.

    На самој Пољани, пре него што је дотерана главна група, већ су били стрељани Стеван и Милосав Радојевић. Миленка Мигу Нешића, солунца, четници су почели да кундаче као и све остале. Међутим, он није се бранио штапом који је носио, па је убијен камама на Пољани.

    Кад су сељаци дотерани на скуп, из масе су издвајане групе од по неколико људи, који су затим бивали усмрћени, било стрељањем, било хладним оружјем.

    Након клања у црквеној порти, капетан Лазовић, командант Смедеревског корпуса ЈВуО је преживелима одржао говор. На крају је позвао свештеника и натерао људе да се на глас закуну на верност краљу. Изабрао је десетак младића и мобилисао у четнике.(…)
    Иза себе четници су оставили: 24 заклана, 41 стрељаног, 4 изгорела, 3 умрла од батина. 120 кућа је запаљено, а преко 200 опљачкано.

    Заклани су:
    Милутин Дачић
    Милан С. Јоцић
    Милоје М. Пантић,
    Владимир М. Јоцић
    Живан Ј. Радојковић
    Милорад Ж. Радојковић
    Драгомир А. Нешић
    Миленко Ж. Нешић
    Милутин М. Пешић
    Живан М. Петровић
    Драгомир М. Петровић
    Александар М. Илић
    Милан М. Јовановић
    Обрен В. Илић
    Живадин С. Илић
    Драгутин М. Живковић
    Љубомир Ж. Миливојевић
    Настас М. Бркић
    Боривоје С Спасојевић
    Здравка В. Грујић
    Љубица В. Станисављевић
    Живојин К. Јовановић
    Драгомир Марковић
    Драгиша Пауновић.
    Стрељани су:
    Александар Ж. Ивановић
    Стеван С. Радојевић
    Михајло М. Живановић
    Боривоје М. Грујић
    Милан М. Бркић
    Војислав Д. Милосављевић
    Властимир М. Живановић
    Живадин М. Марковић
    Бранислав Ж. Пантић
    Јован А. Пантић
    Драгутин Ж. Пантић
    Драгољуб Д. Радојковић
    Драгутин Милашиновић
    Љубомир М. Ристић
    Милан Ж. Ристић
    Милија М. Пешић
    Љубица М. Пешић
    Наталија М. Живојиновић
    Живко А. Живојиновић
    Ангелина М. Живановић
    Спасенија Ж. Живановић
    Драгомир Р. Пантић
    Ђура Манојловић
    Радосав А. Илић
    Милан М. Илић
    Милутин А. Јовановић
    Чедомир Станисављевић
    Милосав Радојевић
    Живко Б. Јовановић
    Радојко Н. Станић
    Илија Ђ. Јовановић
    Марко М. Петровић
    Цвета Милић
    Милутин Ж. Живковић
    Божидар Ивановић
    Божидар Јовановић
    Лука Јовановић
    Радисав Радојевић
    Милева Радојковић
    Живан Бркић
    Бранислав Станисављевић.
    Изгорели су:
    Милева А. Бркић
    Радивоје М. Бркић
    Милица В. Бркић
    Димитрије Ђорђевић.
    Умрли су од батина:
    Светозар М. Ивановић
    Живко Стевановић
    Радомир О. Јанковић.[2]“
    http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9C%D0%B0%D1%81%D0%B0%D0%BA%D1%80_%D1%83_%D0%94%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D1%86%D1%83

    Кад се већ рехабилитујемо, не сумњам да ће србски родољуб и домаћин а пре свега легалиста Бата Ивковић врло елоквентно и ауторитативно објаснити ово што се десило у ЊЕГОВОМ родном селу. Ах да, Дража о овоме није био обавештен, он као и многи млађи родољупци прима само похвале.
    ПС. Има ли међу покланим и на друге начине погубљеним Друговчанима и један који није део „Нимбусовог народа“, има ли ОВО везе с тим што је наш поносити монархиста из смедеревског раја на земљи доспео у темеринско блато и стварно – коме треба мирење са људима из хаварисаног времеплова?!

  12. @слободан млинаревић: Не упуштајући се дубље у суштину Ваше расправе са @cp6ckuм, морам прво да Вас похвалим за ово: „Ово сокоћало(ПЦ) нам пружа могућност, да прво нешто напишемо, написано преконтролишемо уз нешто размишљања, па онда поставимо, као коментар.Покушајте пименити тај метод рада на коментарима.“. А сада – на ствар: Кажете:“…пименити тај метод…“, „…радницима и одталима…“, .“И заборављате, да су ти исти радници, као и остали, могли да откупе те станове за неку сићу од 1900″. Од 1900-те??? Покушајте применити свој савет на себи. Иначе, са Вашим хвалоспевом периоду од 1945г. се ни мало не слажем.

  13. Потпуно се слажем са Вашим коментаром! Увек је то тако. Солимо памет другима, а сами не примењујемо или не поштујемо. Исправка: „од 1990“. Мислим, да имамо исто мишљење, по питању форме, али остаје суштина. А суштина је била „уз нешто размишљања“, да се преконтролише и садржај и тачност речених теза и ставова. Не желите, да се упуштате „дубље“? Али ипак саопштавате да се ради о некаквим мојим „хвалоспевима“!!?? Да ли су моји наводи тачни или не, о томе ништа не зборите?

  14. Када неко наводи описе четничких злочина, треба да има у виду да се о њима прича, пише, снимају филмови, објављују фељтони и луксузно опремљене књиге све време после Другог св. рата до данас.
    Оно о чему се мало или не мало зна све време јесу злочини партизана, рекло би се већи од четничких, а који су потпуно прекривени непојамно неморалним лажима, фалсификатима и измишљањем нечега што се није десило. И, који су се несмањеним темпом наставили ПОСЛЕ рата, не само према грађанима Србије, већ и према правди и истини, српској држави, култури, језику, цркви, …

  15. @србски
    Па ето, напишите Ви (нпр.) где су то партизани ушли у село, клали људе на кућном прагу, пуцали у мајке које оплакују управо убијене синове… Ја сам да се чују све стране. Изволите:

  16. @cp6cku
    Потпуно сте у праву, да је било више негативног о четницима. Без обзира на Ваш утисак, било је доста и о негативностима партизанског покрета у књижевности и на филму. Много више, него што су неки други „победници“ дозвољавали „пораженим“, да пишу о прошлим временима. Слутим, да је нормално и УОБИЧАЈЕНО, да победници имају више разлога, да се „хвале“. Чиме, да се хвали „поражени“? Да ли је „стигло“ до Вас, истраживање о броју силованих Немица по доласку Амера и Енглеза на територију хитлерова Немачке? Вероватно је потребно и нешто више времена, да се злочини свих страна у рату објективно истраже. Зато нема смисла претеривати са уопштавањима.

  17. @prevrat

    Тијовац је село у Сврљишком крају. Пре рата је било мирно, а у време рата врло немирно. Ово село је преживело комунистичку напаст и добро ју је запамтило.
    Под оптужбом да су сељаци издали недићевцима њиховог комесара Алексу Маркишића, комунисти су дана 9. јуна 1942. починили невиђени масакр над мирним сељацима, стрељајући укупно 13 сељака у шуми која је позната као Тијовачка, а налази се на излазу из села.
    Комунисти из сврљишког одреда су побили следеће Тијовчане, под монтираним оптужбама:

    001.МИТИЋ (Алексе) ЗАГОРКА. Рођена у селу Тијовац. Домаћица.

    002. РАДОЊИЋ (Антонија) ВЛАДА. Рођен у селу Тијовац. Био је кмет у сеоској општини.

    003.МАРЈАНОВИЋ (Живка) Ратомир. Рођен у селу Тијовац. Био је кмет у сеоској општини.

    004.ГАЈИЋ, РОЂЕНА МИЛЕНКОВИЋ (Ставре) Кривалинка. Рођена у Тијовцу. По занимању домаћица.

    005.МИТИЋ (Станислава) ЧЕДОМИР. Рођен у селу Тијовац. По занимању земљорадник. Био је припадник сеоске милиције за одбрану од комуниста.

    006. ГОЛУБОВИЋ (Наска) Виден. Рођен у селу Тијовац. Био је припадник сеоске милиције за одбрану од комуниста.

    007.АРСИЋ (Димитрија) СВЕТОЛИК. Звани Цоле. Рођен у селу Тијовац. Био је припадник сеоске милиције за одбрану од комуниста и бивши председник Тијовачке општине.

    008. МИТИЋ (Јевросија) ЗАГОРКА. Рођена у селу Црнољевица, а била удата у Тијовцу. Домаћица. Ни крива ни дужна стрељана.

    009.ГОЈКОВИЋ (Спасе) ЖИВОЈИН. Рођен у селу Црнољевици, а ожењен и призећен у Тијовцу. Земљорадник. Извучен из постеље.

    010.МИЛИЋ (Видена) ЧЕДА. Рођен у Тијовцу 1919. године. Био је земљорадник.

    011. ДИМИЋ (Ђорђија) ВЕЛИЧКО. Рођен 1920. године у Тијовцу. Био је ковач.

    012. РИСТИЋ (Милана) СВЕТИСЛАВ. Рођен у Тијовцу. Био је механичар.

    013. ВЕЉОВИЋ (Добривоја) РАНКО. Рођен у Преконози, а призећен у Тијовцу. По занимању седлар.

    Сахрана и опело ових људи обавила је Сврљишка општина након што је успела да индентификује унакажена тела у једној јарузи. Једва су их препознали.

    (ИАН, Фонд Општина Сврљишка, кутија 3, док. бр. 200)

    Са овим „магичним“ бројем 13, комунисти су завршили стрељање.

    Међутим, нису се још предавали. И после рата су тражили још жртава за овог њиховог јунака Алексу Маркишића, али пошто их нису нашли, оптужили су Црнољевчане да су издали и познатог команданта Василија Анђелковића, познатијег као „ВАСА АЛБАНАЦ“. Познато је да је Црнољевица била негостољубива за комунисте у време рата, да је народ бранио ово село од њих, а већи број сељака дезертирао после насилних одвођења у партизане. Следила је казна да се мало село опамети. Иако су Васу Албанца ухватили Бугари, комунисти на суђење у Нишу доводе пет Црнољевчана, осуђују на смрт и стрељају. Ни криви ни дужни страдали су 20. јуна 1945. следећи:

    001. КОСТИЋ (Добривоја) РАДОМИР. Земљорадник из Црнољевице.
    002.МИЛОВАНОВИЋ (Милана) ДУШАН. Земљорадник из Црнољевице.
    003.ВУЧКОВИЋ (Димитрија) ДРАГУТИН. Земљорадник из Црнољевице.
    004.РАДОЊИЋ (Крстивоја) РАНКО. Земљорадник из Црнољевице
    005.ВУЧКОВИЋ (Димитрија) ВАСИЛИЈЕ. Земљорадник из Црнољевице и рођени брат Драгутина.

    Тако су они осветили комунистичког хероја Васу Албанца!

    (ИАН, Стара штампа, „Народни лист“. бр. 45 од 1. јула 1945. године)

    Део материјала о злочинима комуниста на подручју Нишког ратног округа (1941-1946).

    Има много још случаја попут масакра у Тијовцу.

  18. Можете ли разумети да ја одбијам расправу која се безосећаној и бестидној комуњарској варијанти своди на мртвозорничко лицитирање; где са једне стране имате списак седамдесет жртава које не знамо ко је убио, а са друге имамо између седамдесет хиљада и четиристотинехиљада непописаних страдалника, за које знамо ко је био џелат, али до сада није смело да се каже?

  19. Да додам, у вези онога што није са „пасјим гробљима“.

    Вели Павков са „Преврата“: „Он одлично разуме да се деда-Живота борио за то, али његови когнитивни капацитети ипак нису толики да би успешно обрадио информацију која каже КАКО је МНОГО ВИШЕ ЉУДИ БИЛО ЗАИНТЕРЕСОВАНО ДА СЕ ОДНОСИ ПРОМЕНЕ и да је та већина пре седамдесет година ПОБЕДИЛА. Готово, крај, фајронт – нема назад.“

    Павков неће да разуме да у Србији у опште није било значајнијег интереса за такве промене. Ако не рачунамо Дудулу („Смедеревац“ из серије „Грађани села Луга(=Лугавчине)“; био надничар код нас, кад није у затвору, пишо у гаће кад види Животу) и сличне пробисвете.

    Но шта значи „Готово, крај, фајронт – нема назад“?
    То значи да пољопривредно добро „Камендин“ (десет пута веће од све имовине Ивковића) више није у власништву Дунђерског, већ Вујевића. Али, није то сва имовина Вујевића, имају они и грађевинске фирме у Новом Саду, и широм Јевропе.
    Разлика је што су Ивковићи стицали имовину сто година, Вујевићи двадесетпет.
    Све остало је исто.

  20. @Ђорђе Ивковић
    То Ви признајете само своје „бројање“? Потпуно исти став имате као друга страна. Свако своје „признаје“!!?? Интересантно би било, да чујем, како се богатство стиче СТО година у земљи Србији, а да то није било мање или више узимано од „запослених“, или рецимо у шпекулацијама у току оноликих ратова, које је Србија водила. Као из ратова, само комунисти излазили „богати“. У други ратовима није било црноберзијанаца, шпекуланата и ратних профитера, шта ли? Мишковића јуре за све и свашта, али га не питају, како га није срамота, да продавачице имају по двадесетак хиљада динара месечно? Да није и тако било и у току тих сто година?

  21. Trebalo je da prodje 70 godina da se neko drzne da napravi izlozbu o komunistickim nedelima.

    Zahvaljujuci Srdjanu Cvetkovicu i njegovoj ekipi, izlozba U IME NARODA – Politicka represija u Srbiji 1944 – 1953, prosla je i jos uvek prolazi Srbijom

    Za svoja nedela i Nemci i cetnici su skupo platili.
    Srpski komunisti nisu. Kad su videli kako je prosao Caucesku, oni su 1989 god vesto okrenuli gnev Srba ka susednim narodima.

  22. @Ђорђе Ивковић
    Типично! Када човек не успева, да смисли нешто у вези теме, он почиње да вређа. Наравно, да не одговара, колике су наднице биле у време, када су Ивковићи, „намицали и од уста одвајали“ да купе нову машинерију? Човек који не разуме ни политику нити познаје историју, а економско НЕЗНАЊЕ је онолико, може све, а то му је једино и опстало, само да вређа. Милошевић је бивши члан СКЈ, Вулин је био сувише млад за то, а о Вучићу не вреди трошити речи. У сваком случају, једино је овај народ имао користи од Милошевића, јер је за време његовог вакта донет поменути закон о откупу друштвених станова. Сумњам, да се бар један, од чувених опљачканих,Ивковића, није накачио на ту могућност.
    @Deda Djole
    Чувени Латиничар се јавља! Знаш ли када је Чаушеску убијен? Тешко, да је то могао бити повод, да неки „српски“ комунисти окрену ћурак. Још ти је горе и СКАНДАЛОЗНО, да упоређујеш Немце и четнике. То може само прави, рођени у души Латиничар. Питам се, како ти је пала на памет, тако генијална идеја. Сваким даном, дајеш вели допринос. Твоје сентенце би морало, да се ставе поред Моћникових. Питам се, зашто те Лазић игнорише?

  23. @Slobodan Mlinarević
    Ja sam u jednom svom komentaru posle jednog Nimbusovog ranijeg laprdanja, dotičnog nazvao „oblačićem“ odnosno „******* dimčićem“!
    Lazzić to tada nije pustio!
    Ali je zato danas pustio „oreolov“, za SS kao instituciju, neprimeren napad na Vas!
    Nije Nimbus nikakav oreol, on je p****n dim!
    Toliko od mene g. Laziću!

  24. Г. Анђелковићу,

    Хвала што сте пријавили, коментар није ПУШТЕН него је ишао аутоматски.

    Сада је тај коментар г. Ивковића обрисан. Извињавам се г. Млинаревићу и свима што није обрисан на време.

    Још једном хвала на указивању,
    Александар Лазић

  25. @Дејан Косановић
    Хвале вредан труд, само настави. Кад стигнеш до броја „72“ – ја ћу поставити следећи списак. Наравно ако уредништво дозволи…
    А кад нам досади прекопавање гробова и архива, мислим да ћемо закључити да су људи убијани пре свега из освете и из „васпитних“ а не из идеолошких разлога. Јер није се Дража борио против комуниста јер су говорили како ће „сви ићи на исти казан, а жене ће бити заједничке“, већ јер су ови окупљали много више људи него што се њему и побегуљама из Лондона допадало. Нити су се комунисти борили против четника јер су се на то обавезали усташама у митровачком затвору, већ јер су били свесни да ако након победе савезника дође до „слободних“ избора – против махера прекаљених у свим мућкама и смицалицама (исти ментални склоп и ресурси као код данашњих политичара србских) немају никакве шансе, следује им Обзнана вол.2, нови Закон о заштити државе, Митровица, емиграција… И једни и други су КРИВИ према овом народу и историји јер нису показали потребну вољу за договор о начину борбе. Због њихове задртости многи људи су непотребно погубили главе, имовину, отаџбину…

    Ми данас понављамо њихове грешке као да смо ретардирани, а они који покушавају да мире – бивају етикетирани као незналице, плаћеници или једноставно – комунисти. И уопште немем намеру да полемишем са Батом Ивковићем; он је тежак, практично изгубљен случај, Али ако мржња и искључивост коју он демонстрира у својим сочињенијима стварно постане mainstream у Србији – угасили смо га. Прво ћемо се поклати међусобно, оно што претекне – „пацификоваће“ неко амбициознији, прагматичнији и хладније главе. А ви се осврните око себе и добро погледајте ко би то могао бити, ене га већ вири преко границе и шацује шта (а пре тога „ко“) би могло да се купи.

  26. Г. Лазићу, Ваш форум, ваша правила.
    Ипак би требало правити разлику између форме и суштине.
    Ви овде регуларно пуштате коментаре којима се не само негирају многобројне српске жртве, већ се коментатори изругују с њима.
    Али зато смета по неки епитет који је таквима удељен.
    Па благ сам био према тој фукари и отпаду.

  27. @prevrat @слободан млинаревић: Можете ви колико год хоћете да подржавате комунистичку верзију историје грађанског рата у Србији – али, осврнимо се на резултате победе комунистичке стране: Од 1945- отприлике 1960г., држава ФНРЈ је била у ствари концентрациони логор, затворен са свих страна, покушаји бегства су били строго кажњавани (не ретко и убиствима на граници), становништво јесте било 100% запослено уз обезбеђену исхрану и нужни смештај и бедну надокнаду за рад (отприлике 20% од онога што се зарађивало на Западу) – милина, зар не? Нећу о тачкицама за које се скоро ништа није могло добити и “дипломатским“ и официрским магацинима препуним робе до багателним ценама, наравно – само за “другове и другар`це“, строго ограниченим информацијама и специјалним Танјуговим билтенима за одабране, итд. итд. Онда је дошло до прве привредне кризе и претње незапослености – тада је режим концлогора попуштен и границе су одшкринуте за одлазак вишка радне снаге – на “привремени рад“ у иностранство. Тако су отишле стотине хиљада, чак и преко милион њих, што је добро дошло Западу јер се тако добила јефтина радна снага по багателним ценама (још увек далеко и далеко већим примањима него у ФНРЈ), потекле су девизе у земљу, углавном у џепове комунисгтичких властодржаца – опет, милина једна. Затим је уведено “самоуправљање“ уз безграничне бесповратне кредите са Запада коме је одговарало да СФРЈ (ново “име“) буде рекламни излог за живот у верзији“комунизма са људским ликом“ према јадницима у Варшавском пакту, онај бандит Тито је изигравао несврстаног гуруа за простоту – опет милина, све док није отегао папке. Онда је било и “после њега –опет он“ , минут ћутања и стајања саобраћаја на дан његовог отезања папака, и блаблабла – али, почеле и су несташице, пар- непар вожње, нема кафе, зејтина, нема овог – оног, и – кад паде Берлински зид, сруши се цела бајка…. За оно после не треба да вам освежавам памћење.
    А, да нису победили комунисти? Тешко је рећи, али горе сигурно не би било.

  28. Г. Анастасијевићу, мислите да они не знају то што сте навели?
    http://prevrat.com/2013/09/02/ђорђе-ивковић-приручник-за-југоноста/

  29. @Јован Анастасијевић
    Када неко саопшти: „држава ФНРЈ је била у ствари концентрациони логор, „, очигледно је ТОТАЛНО ПРОЛУПАО. ******, где си био и шта си радио у том „концентационом логору“? Како си преживео, *****, тај „концентациони логор“? Имаш ли ти огледало, да се упиташ, где си био и шта си, *****, радио у том „концентрационом логору“‘?
    @Ђорђе Ивковић
    Као и сваки јадо остајеш дужан, да нам објасниш, како се то постаје БОГАТ. Као мој деда организује МОБУ. Не плаћа „мобисте“, па то једанпут, двапут и постаје БОГАТ? Мислиш ли ти, да нико нема појма и да никад није учествовао у моби? Ко је ту био ДОБАР? Твој деда или они који су добровоњни рад уложили у куповину „машинерије“. Тужан си и трагикомичан!

  30. @Јован АнастасијевићТ
    Зашто је потребно ЛАГАТИ: „Tако су отишле стотине хиљада, чак и преко милион њих,“
    Како измислисте тај податак’Човек који једанпут слаже не може бити никада озбиљно схваћен. Појма немате о томе а олако се фрљате. Чему? Коме Ваше ЛАЖИ користе? И да ли нешто значе?

  31. @слободан млинаревић

    Г. Млинаревићу, врло лако потежете увреде, а да, очигледно је, врло слабо познајете тематику. Податак о печалбарству уопште није измишљен. Перо Симић, ако могу да кажем наш најпознатији титолог, је у књизи Тито – тајна века (читао сам поодавно, мислим да је та), објавио тајни документ ССНО-а из 70-их година који процењује одлазак око 700 000 људи (мушкараца) што УГРОЖАВА БЕЗБЕДНОСТ ЗЕМЉЕ, јер знамо да је СФРЈ била конципирана на народној одбрани.

    Ту се поставља логично питање – ако је све било тако сјајно, бајно и предивнно у тој држави откуд толики одлазак у иностранство (касније се то и појачало) да се перу туђе гаће? Имате горе Ивковићев линк који потанко објашњава, егзактним подацима, ту “супер“ државу. Наравно, када нешто процењујемо зависи доста шта узимамо за упоредник, па ако узимамо данашњи провизоријум од државе потпуно је нормално да гледамо на СФРЈ као силу, јер ово је све, али држава није. Но, на СФРЈ треба гледати шта је она значила за српски народ и које је последице произвела, а ту су, за поштоваоце те државе, докази неумољиви и болни.

    @prevrat

    Уопште немам намеру да се “гађам“ бројкама, јер оно што су комунисти побили у Срба, за време и после рата, може се упоредити искључиво са усташама, јер ни Немци нису толико побили Срба. Поштоваоци почивше државе морају утувити у главу да је данас 2015. година, да они немају више монопол на истину и на информације, па да је свака прича која се мантра већ 70 година одавно изгубила своју вредност, јер вредност (истину) није ни имала.

    Што се тиче тог неког мирења које сматрам глупошћу.

    Комунистичка власт је превасходно била антисрпска. Сви њихови документи, закључци и дела на то указују и недвосмислено показују. Од конгреса у Дрездену до федералног уређења те државе 70-их које је било последњи ексер у ковчег српског мртваца. Ко то не види или је дислексичан или је безобзирно субјективан. Из тога произилази да ја не видим никакву потребу за било каквим квазипомирењем већ ту аждају, која је од једног народа направила три, од једног језика четири, а српски народ разделила у неколико државица чиме су потрта сва страдања у последњих 200 година, треба сместити тамо где и припада – ђубриште историје – и тек тада можемо даље. Све док има номиналних Срба, а то су они који су Срби само док им се не чачне у идеологију и то су они Срби који на жалост и дан данас владају, имаћемо стагнирање.

  32. @слободан млинаревић: Нећу одговорити у Вашем стилу, али што се моје употребе термина „концентрациони логор“ тиче, то се односи на период ФНРЈ, а Ђорђе Ивковић је у свом тексту чији линк нам је дао (видите његов коментар) за период СФРЈ дао ванредно добар термин: „откључана лудница“. Иначе, цео период Титове Југославије он кратко, јасно и одлично карактерише: „Титова Југославија је била изванредни еквилибријум терора, анархије, банкрота и откључане луднице“. Ви сте, наравно, слободни да певате хвалоспеве тој накази од државе и друштва и да беспомоћно бесните што има прилично оних који се не слажу с Вама, али то је Ваш , и на жалост не само Ваш проблем, него и проблем многих југоносталгичара. Не знам, а није ми ни струка да процењујем да ли је то само питање менталитета или недостатка увидаи личног искуства у живот и функционисање колико-толико нормалних европских држава и друштава. Али – лудница је и даље откључана; прошетајте мало и ван ње.

  33. @Дејан Косановић
    Велико ми је задовољство, што сте обратили пажњу на моје коментаре. Видим, да сте у истим нашли увреде? Питам се, да ли увреде налазите САМО у мојим коментарима, а у коментарима других, који свашта написаше то нисте нашли? Зашто претходне нисте прозвали? Као да сте нови на овом сајту, па не контатовасте, да су мене овде и за УСТАШУ проглашавали. Ви ћутасте? И сада ја „лако потежем увреде“? Тешко је мене „увредити“, госн Косановићу. За разлику од Ваших истомишљеника, ја тачно знам ко сам и шта сам. Позвали сте се и на Перу Симића? Подаци до којих је он дошао немају везе са стварношћу. Трефило ме, да сам преко пњет година био преставник Љубљанске банке(морам НОВАКА, Косановића, да потсетим) у Хамбургу. Једина је ЛБ покушавала да дође до податакаљ у броју Југовића у Еуропи. Те цифре нису биле ни приближне онима о којима се причало у јавности, онда и које наводи „познавалац“ Титиних времена. Уосталом, имате ли било какву преству, колико ДАНАС Срба има у белом свету? Наравно, да ћете и Ви у складу са данашњим „потрвама“, као и Симић са потребама продаје књиге, да наводите бесмислене податке. НЕ ПОСТОЈЕ никави званични подаци у „количини“ Србе у белом свету. Данас имате интернет, па проверите колико амерички имиграциони биро наводи!
    Ваша „генијална“ идеја, да нешто и неког отерате на ђубриште историје, ме посебно занима. Како да многи, који су породично били у различитим „редовим“, да то ураде? Рацимо, ја. Стигоше партизани у моје родно Ваљево, одмах ликвидираше бабиног брата, а ту беше и неки мпартизан, који покупи кћи моје бабе, уђе на челу партизанске коњице у Бгд, ја дођох на свет и кога ја, а нисам једини, дођох на овај свет. И питам ја Вас, који НЕ ВИДЕСТЕ, онолике увреде упућене на мој рачун, кога ја да пошаљем на „ђубриште историје“?

  34. @Дејан Косановић
    Сигуран сам, да нисте „читали“ Дрезденске документе. Читали сте „тумачења“ оних којима верујете „на слепо“, јер одговарају, Вашим унапред постављеним тезама. Нигде се тамо не спомињу Срби и српски народ. Говори се о буржоазији. Надам се, да сте „успут“ покупили, да та „непријатељска“ идеологија ПОЗНАЈЕ термине и разликује две класе? Нигде ту нема нација. Данас је очигледно, да је то била заблуда, али нам ништа не помаже, ако мистифицирамо прошлост и нема потребе у главе ондашњих људи улазити и доказивати, шта су они МИСЛИЛИ:
    Прилично сте ме изнервирали, делењем лекције о „врло лако потежете увреде“, тако, да сам приличан број грешака направио. Извињавам се, посетиоцима сајта.

  35. @Јован Анастасијевић
    Кажете, нећете у мом стилу? Који је то Ваш стил? Као Ви имате и „СТИЛА“. Рекосте ли, „концентрациони логор“? Сада причате, да сам ја и не само ја, живео у „откључаној лудници“, цитирате неку реченицу у којој се наводе неки појмови, које „генијалац“, који написа ту реченицу, личи да не разуме и нема појма шта значе(еквилибријум, терор, анархија, банкрот). И закључујете, да је „лудница је и даље откључана“!!?? Ко је ту лудак, ми који смо у „лудници“, или неки „ВИ“, који сте то „открили“. Шетао сам довољно по свету, тако, да се захваљујем на препоруци.

  36. @слободан млинаревић: У Вашем одговору на @Дејан Косановић, говорећи о цифрама „гастарбајтера“, Ви губите из вида да се ту није радило само о Србима, него о свим држављанима СФРЈ и њих јесте било бар на стотине хиљада на Западу Европе. Већина их се вратила у земљу. Иначе, дајете и два драгоцена податка који омогућавају да се стекне бољи увид у Ваш светоназор:
    1. Били сте пет година представник Љубљанске Банке у Хамбургу? Па, човече, и врапци на грани знају да ниједан званични представник било које СФРЈ установе/фирме/банке није то могао постати ако није био детаљно проверен и „визиран“ од другова из „Органа“ – ако не и сам један од њих. На тај начин сте стално носили „обојене“ наочаре и кроз њих посматрали свет и живот око себе.
    2. Кажете: „Стигоше партизани у моје родно Ваљево, одмах ликвидираше бабиног брата, а ту беше и неки мпартизан, који покупи кћи моје бабе, уђе на челу партизанске коњице у Бгд, ја дођох на свет и кога ја, а нисам једини, дођох на овај свет“. Па – видите, тај педигре Вам је и омогућио оно под 1., али он представља и терет. Ви, као син некога ко је на челу партизанске коњице ушао у Београд и нисте могли да упознате све „лепоте“ живота у ФНРЈ, па се од Вас и не може очекивати схватање истинске природе зла комунистичког режима. Ви сте – како и сами кажете, у ствари потомак ђиласовске „Нове класе“. Чудити се Вашим ставовима и гледиштима би било отприлике исто као и чудити се Марији Антоанети која је потпуно наивно и искрено препоручивала гладнима да – ако већ нема хлеба, онда једу колаче. Жао ми је, Ваше време је ипак прошло.

  37. @слободан млинаревић

    Што се увреда тиче овде видех само Ваше, а оно што је обрисано, колико сам прочитао, нисам видео пре брисања. Но, није увреда када некоме кажете да ЛАЖЕ ако је то стварно тако, проблем је што сам Вам доказао да то што Ви говорите није истина и изнео сам документ, потврђен документ (када пронађем књигу копираћу и фусноту) за који тврдите да не постоји!? И шта сада, треба ли да верујем Вама или Симићу који је изнео у књизи и факсимил тог документа!?!? Дакле, обесност је код Вас перманенто стање, али тако је увек када се суочимо дебатно са комунистима. Њима је иманентно да имају СВОЈУ истину без обзира на доказе који им пљуште у лице.

    Са друге стране, ФРАПИРАН сам да је у опсегу посла Љубљанске банке и то једног представништва у Хамбургу било “пребројавање Југовића у (целој) Европи“ како кажете, јер сам увек сматрао, не знам зашто – назовите ме лудим, да се банке баве новцем и привредом, а не статистичким подацима који са тим везе немају осим ако нисте имали неко мало одељење УДБ-е у оквиру представништва (сиц!).

    Што се тиче “ђубришта историје“ ја говорим о комунистичкој идеологији и њеним последицама по српски народ док Ви то одмах, а то није случајно, изједначавате са ЦЕЛИМ партизанским покретом. Што је у целом свету термин за герилу, за Вас, и не само за Вас, је то синоним за комунисте. Та патетика – како да се одрекнем свога оца, деде… – као да неко тражи истих да се одрекнете само може да унесе забуну код непознаваоца тог покрета који ЈЕСТЕ био под комунистичким и вођством и идеологијом, али далеко од тога да су СВИ партизани били комунисти из чега следи да ме баш брига (у смислу осуде) за појединачну сиротињу која је спашавајући главу ступала у партизанске редове; мене интересује комунистичка врхушка.

    Дрезденски документи. Да ли стварно пледирате да дебатујете са будалом, па мислите да овакве Ваше конструкције могу да прођу? Дрезденски конгрес је својим закључцима уперен на рушење Краљевине и – сада следи битно што сте “случајно“ пропустили – ВЕЛИКОСРПСКЕ буржоазије. За схватање континуитета антисрпске политике, од Дизраелија до данас, треба погледати на шта се Запад позива већ 25 година – на великосрпске претензије. Случајно?

    Дакле, зс еуфемизам растакања српског националног корпуса је употребљен термин “буржоазија“, али са јасном и недвосмисленом назнаком – великосрпска. Изгледа да ниједна друга није постојала, је л’.

  38. Хвала појединим коментаторима на свежем доприносу у језгровито-суштаственом описивању послератне Југославије.

    Између духовитог и оригиналног „откључана лудница“, оштрог и прецизног „наказа од државе и друштва“ и досетљиво-разарајућег „концентрациони логор“, бирам овај пут за длаку предности „наказа од државе и друштва“ због свеобухватности у значењу.

    Наравно, сва три епитета су тачна и кристално јасна онима који знају и схватају суштину Брозове Југославије. При том, треба имати на уму да је и у неким нацистичким логорима преживело пола логораша, да су се и тамо заљубљивали, да су писали песме и организовали позориште, али да то нимало не умањује њихову одвратну и демонски злогуку природу. Тога се треба сетити кад се прича о становима, одласку на море и осталим дивотама у Брозовој Југославији. Увек и свуда има оних који прођу (релативно) боље од других.

    Хвала Богу да почиње освешћивање засновано на истини, уздам се у Бога и људски разум и делатност да та истина сада у свој својој трагици дође до што више грађана савремене Србије, и онда ћемо моћи као друштво и држава полако напред.

  39. I ja bih ovoj diskusiji dodao predpostavku da diktatorski rezimi dele narod na dve grupe : jednu, koja uziva povlastice i zivi lagodno i drugu, koja stenje i trpi.

    Kao primer naveo bih dva velikana iz sveta filma, dva prijatelja :

    Dobitnik „Zlatnog pecata – scenograf MK – cuva u stanu ulicnu tablu sa imenom Marsala Tita i kaze : “ . . . vreme kad smo ziveli pod „diktaturom“ je vreme kad smo imali besplatno skolovanje i besplatno lecenje, kad smo odlazili na more i besplatna letovanja, kad smo dobijali stanove, vreme kad smo ziveli mnogo bolje nego danas, kad nije bilo bogatih a ni siromasnih . . . “

    Dobitnik „Zlatne palme“ u Kanu – Sineast EK – u filmu UNDERGROUND pokazuje podzemlje u kome nas narod zivi zatvoren i neobavesten da je rat odavno zavrsen. Vladar kroz periskop posmatra narod u podzemlju, izmislja neprijatelje, kontrolise proizvodnju oruzja, manipulise masama . . . i na kraju, kad u loncu provri, podize poklopac i dopusta izlaz – pravo u kapitalisticku Nemacku.

  40. Јован Анастасијевић: „Од 1945- отприлике 1960г., држава ФНРЈ је била у ствари концентрациони логор, …“

    Одличан опис! Многи не знају да је Београдска тврђава (коју често покривамо именом Калемегдан, који је само парк испред ње) до, чини ми се, 1961. била затворена за јавност, војска је била у њој.

    И, да су бројне државне зграде тада имале просторије за притварење-мучење неподобних грађана – на пример, зграда Музеја југословенске историје (изворно Аграрна банка).

    Надам се да сазревају време и прилике да се напише истинита историја Србије друге половине 20. века, без фалсификата, измишљотина и лажи комунистичке историје која је постала и њена свест, и ментални „квалитет“, и све знање којим располаже већина њених грађана – чак и младих, што је најтрагичније.

  41. Пише Огњена: „Корнаракис, пак, истиче да овако препоручено самосагледавање свакако није ограничено само на оно што се тиче демонског прилога, већ би било добро да обухвати и субјективне душевне претпоставке оног што се анализира. Улажући труд у том правцу, делатно ходимо стазом самопознања, која је неопходна за систематски и ефикасни обрачун са страстима и интеграцију потиснутих душевних садржаја.“. Нажалост, то као да нико не прочита.
    Не прочита гомила пљувача по „комунизму“, титоизму и осталим „измима“ ни МИСИЈУ СТАЊА СТВАРИ: Мисија Стања ствари јесте да пружи платформу за уравнотежено сучељавање различитих гледишта о националним политичким, друштвеним, економским, верским и културним српским питањима, без екстремизма, шовинизма и дисквалификација, са циљем очувања српске традиције али и без затварања врата природном развоју друштва.
    Српско Стање ствари ће покушати и да посрбљавањима релевантних текстова из светске штампе посетиоцима приближи и разјасни ситуацију изван Србије, не би ли се бољим разумевањем тренутних светских процеса разбистрило шта нам је чинити.
    Делатни прoграм Стања ствари најбоље је описао др Милош Ковић речима „потребно је да обновимо своја колективна сећања, праотачку веру и завете“. Цео оглед др Ковића који има програмску снагу можете прочитати ОВДЕ.“
    ОБРАТИТИ ПАЖЊУ: „ …без екстремизма, шовинизма и дисквалификација…“
    Питам се, како је могуће, да људи, који се православцима сматрају, толико жучи у себи носе и да ли је могуће, да немају коме да се обрате и очисте од жучи. Како православац може о другом човеку, или другим људима, толико бедастоћа да саопшти? Питам се, како да ни један други православац, па ни свештеници, који ово читају, не нађоше за сходно, да ПЉУВАЧИМА упуте неку поруку.
    Иначе сам рад, а то сам већ овде саопштавао, да о заблудама појединаца, детаљније могу да дам објашњење, ако ми се јаве на мој мејл slobodan.mlinarevic/et/gmail.com
    Господине Лазићу, надам се, да није проблем, да господину Косановићу, пошаљете брисани коментар његовог истомишљеника, ПРЕВРАТОВОГ зналца, који није „приметио“. Баш, да сазнамо, шта ће о томе рећи. А шта и да очекујемо, када се свим срцем и душом ставио на страну и прикључио ПЉУВАЧИМА..
    И на крају, СТАЊЕ пратим јер је јасно ко је оснивач, ко су сарадници, каква је МИСИЈА. То на многим сајтовима нема. Задовољство ми је што сам овде нашао велики број занимљивих текстова, са пажњом бираних, а у то укључујем и велики број текстова о СПЦ и Цркви уопште.

  42. @prevrat
    Хвала што нам понудисте горњи линк. Видим, да сте „добар“ познанико са познаваоцем МОБА у Србији. Видим, даље и да Косановић, који овде саопшти, да му је промакао речник познаваоца МОБА, добро познаје речник „потомка“ поштено зарађеног првог родитељског милиона. А овде се прави луд, да му промаче коментар.
    @Дејан Косановић
    И тамо сте, рекао бих, подржавали бљувотине, а мени стављате примедбе. Наравно, да је моје бљување, којим чудом, било у складу са Вашим тезама, исто не би сметало. Или можда би?
    @Стање ствари
    У складу са МИСИЈОМ, могли би се и текстови Павкова објавити. Истовремено, на показану пљувачку способност, коју је донео и на овај сајт, можда би требало реаговати, као и против „екумениста“ и потомка “ поштено зарађеног првог родитељског милиона искључити. Нека своје „знање“ и пљувачку способност унапређује негде другде.

  43. Има различитих начина како родитељи стичу први милион. Нечији родитељи крвавим радом, родитељи других рукама до рамена у српској крви.
    Према овим другима ја гајим потпуну одвратност. Моја мржња према том српском ****** је бистра као планински извор.
    Дискреционо право Уредништва „Стања ствари“ је коме ће дозволити да коменртрше, коме не, те и да имам нешто против, све једно је.
    У колико ме банује, „Стање ствари“ ће се придружити широком и добром друштву где спадају „е-новине“, „Аутономија“, „Слободна Војводина“, „Б92 блог“, „Нови Стандард“, „Сербиан-цафе“ (??? – неко поставио један мој текст као тему, људи коментарисали, ја хтео да се прикључим, али редакција одбила моју регистрацију), неколицини браЦких им хрватских портала, негде јер не дозвољавају да се пише ћирилицом, другде јер „користим вулгарни речник мржње“…
    Не, не, не уцењујем… само треба имати у виду шта је у претходним коментарима написано. За моје ставове боља потврда не треба од онога што је написала партизанија. Само треба бити функционално писмен па прочитати шта пишу.
    Ако наставе тако, а уредништво ******* то дозволи, немијте од мене очекивати финоћу.

  44. @Ђорђе Ивковић
    Несрећнику, лупеаш ОНОЛИКО! Покушајт да објаснитш како су то „ваши“ успели да зараде први милион о коме причаши прозиваш друге. Твој друг Косановић, радо подржава твоје бјувотине и свака му част. Наравно, да и теби одајем дужно признање.
    Неописиво си се показао код ПРЕВРАТА а и овде. Који јадо од ПРАВОСЛАВЦА!

  45. Млинаревић се одрешио.

  46. @Ђорђе Ивковић
    Јеси ли ти православац? Сигуран сам, да си накнадно крштен. У чувеној причи: „било је забрањено“.Имаш ли ти појма, несрећо ниједна, шта је и ко је ПРАВОСЛАВАЦ? Питам се, шта би нас стрефило, да су твој деда, тата и ти дошли до било коју прилику, да узму ВЛАСТ? Толико мржње за околину, тешко ко може да изрекне. Срећа твоја, да Косановић има проблем, па му промичу твоји коментари. А правио се фин и соли памет наоколо. А ја наиван, мислио, да је он неки озбиљан човек!

Оставите коментар