М. Васић: Зашто се истрчавати о броју жртава у Другом светском рату?

О књизи др Богољуба Кочовића „Жртве Другог светског рата у Југославији“, London, England, 1985.

kocovic-zrtve

Американски Србобран је објавио 22/5/85, – један чланак под насловом „Жртве Другог светског рата“, који је написао г. Милан Радовић. У том чланку г Радовић даје приказ књиге под горњим насловом, коју је издала библиотека „Наше дело“, из Лондона. Писац књиге је др Богољуб Кочовић, а предговор је из пера г. Десимира Тошића.

Потписани чланци ангажују само аутора, према томе уредништво Србобрана није морало да га коментарише. То је посао заинтересованих читалаца, и зато ће се писац ових редова осврнути на ту књигу.

Др Кочовић долази до закључка да број жртава у Југославији за време Другог светског рата износи 1.014.000, а не 1.700.000, како тврди југословенски режим.

Познато је да званични број жртава најогорченије побијају др Туђман и неки други Хрвати. Они тврде да је у логорима Ендехазије побијено само 60.000 људи, жена и деце, али да у тај број улазе не само Срби, већ и Јевреји и Цигани, као и Хрвати противници усташа и комунисти. Хрватска емигрантска штампа у потпуности подржава др Туђмана.

Др Кочовић негира не само бројеве које даје режим, већ и податке које наводи Српска православна црква, као и неки српски и страни истраживачи. У САД, на универзитету Notre Dame предаје математичар /коме наравно статистика није струка/, професор др Владета Вучковић. Он је први, одмах после рата, у Југославији, проучавао људске губитке и дошао до броја од 1.700.000. Др Кочовић оспорава такође немачког писца Холма Сундхаузена, који у књизи „Wirtschaftageschichte Kroatiens im nazionalsozialistischen Grossraum 1941-1945” наводи да је само у Ендехазији у току прошлог рата било 1.200.000 жртава /Види Американски Србобран од 16/1/85, чланак „Истина се не може сакрити“/.

Карактеристично је, уосталом, да др Кочовић не наводи нигде ниједног другог аутора који је проучавао људске губитке за време Другог светског рата у нашој земљи.

Писац предговора, г. Тошић, наводи да др Кочовић, иако правник, познаје и статистику. Али он подвлачи, као особито важну чињеницу, да др Кочовић припада једној групи људи који живе у иностранству, али нису емигранти, што је ваљда, нека посебна гарантија њихове озбиљности и објективности.

Доле потписани није статистичар и није никад хтео да улази у питање губитака у овоме рату. Он је уосталом убеђен да се та истраживања могу водити само у земљи, као што је то чинио др Владета Вучковић, или као што то може да чини Српска православна црква, на основу књига крштених и умрлих.

У Српској академији наука у Београду, постоји Одбор за сакупљање грађе о геноциду против српског и других народа Југославије у ХХ веку. Тај одбор је недавно одлучио да убрза свој рад. /Политика, 21.6.85./

Међу члановима одбора има стручњака у чију научну објективност се не може сумњати. Зар није било паметније сачекати резултате њиховог рада, него истрчавати се. Др Кочовић уноси пометњу у једно врло осетљиво питање. Његов рад је досад наишао на похвалу само у хрватској емигрантској штампи, и то из уста др Мате Мештровића, председника Хрватског народног вијећа, који не носи Србе у свом срцу.

Истраживање о жртвама у Другом светском рату у Југославији је посао за стручњаке а то ни др Кочовић, ни г. Десимир Тошић нису

М. Васић, Зашто се истрчавати? Американски Србобран, 10 јул 1985, Pittsburgh, Pa., USA

За Стање ствари приредио: Душан Буковић


ИЗМЕНА: Овај чланак је промењен 23. 5. 2015. у 23:57 – у наслову је додат упитник.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4z7



Categories: Поново прочитати/погледати

10 replies

  1. „…а то ни др Кочовић, ни г. Десимир Тошић нису…“. Не знам за др. Кочовића, али чији је агент Десимир Тошић био, постало ми је јасније тек када се вратио у – не знам шта је то било – да ли још СР Југославија, или Србија – али његово целокупно наступање после тога ми је сугерисало да је вероватно цело време у избеглиштву радио за „Оне који све дОЗНАју“. Жао ми је само што сам траћио паре од почетка 1970-тих година до краја излажења за претплату на његов часопис.

  2. Овај текст је написан прије 30ак година,дакле 40 год након завршетка 2 СР. О каквом истрчавању можемо да говоримо након толико времена? Колико времена је прикладно да се утврди број жртава, 200-300 година?Данас, 70 ход након краја рата ми и даље имамо овакве чланке и не знамо колико је људи заиста страдало. То нам говори да смо народ неспособан да организује своју државу и влада са собом.

  3. Imao sam srecu i cast da poznajem i povremeno radim sa Bogolljubom Kocovicem i Desimirom Tosicem. U emigraciji su izdavali casopis NASA REC – posvecen borbi protiv komunisticke diktature u Jugoslaviji.

    Oni nisu mahali crnom zastavom sa mrtvackom glavom i pevali cetnicke pesme. To je bila grupa Srba, Hrvata, Slovenaca, Bosnjaka i dr, istinskih boraca za demokratiju i najozbiljniji protivnik Titovog rezima.

  4. @Deda Djole
    По обичају Холандез хладно очепи по Десимиру! Можда смо ти и ја нешто пропустили, што Холандез зна? Само, као заклети егоиста, неће да „знање“ подели са нама. Из „поузданих“ извора сам, у међувремену, сазнао, да су и Холандеза послали у бели свет, да оданде пљује по савременом Истоку. Веруј ми, на „реч“.

  5. Основна превара г.Кочовића састоји се у томе да је он упоређивао пописе становништва пре и после рата, па је од броја који недостаје одбио претпостављени број емиграната.

    Предратне категорије: православни, католик, муслиман, он је изједначио са послератним Срби+Македонци+Црногорци, Хрвати+Словенци, Муслимани. Међутим, после рата се добар део муслимана изјашњавао као Срби, а мањи као Хрвати. Такође имамо прогон Немаца, Мађара и Италијана – те ова метода постаје прилично неупотребљива.

  6. Osnovna zasluga g. Kocovica je da su on i g. Zerjavic jedini u Jugoslaviji, upotrebivsi dve razlicite naucne metode, stigli do vrlo slicnog broja zrtava II Sv. Rata u Jugoslaviji.

    Zalosno je da izvesni ljudi jos uvek pominju brojeve sa pet ili sest nula, sto znaci da oni ne misle na stradale ljude, nego teraju svoju propagandu.

  7. Овај текст је објављен 1985. Није јасно, да ли је то оргиналан текст господина Васића, или га је „приредио“ господин Буковић? Мени се чини, да се основна порука текста састоји у наслову. Господин Буковић би морао, да нас обавести и о раду „Одбора за сакупљање грађе о геноциду против српског и других народа Југославије у ХХ веку.“.
    Ту је и порука из текста, да се покренута питања оставе историчарима и онима који то и данас проучавају, а да се до даљњег држимо званично утврђених цифара, иако су исте проглешене од мрских „комуниста“.

  8. Пренео сам Васићев чланак у целости. Чланак је објављен у „Америкаском Србобрану“ 10. јула 1985. године. Света Српска Православна Црква је званично утврдила трагичан биланс страдања обезглављеног и пониженог српског народа у Другом светском рату и о томе нема дискусије. Према саопштењу Светог Синода Српске Православне Цркве, које је публиковано у „ГЛАСНИКУ“, дословно стоји:

    „Од 21 епископа петорица су убијена, двојица интернирана и у интернацији умрла, двојица премлаћена и пребачена у Србију где су ускоро умрла, један држан у затвору заједно са Његовом светости Патријархом, а затим послат у логор у Немачку, а један у Италију, а двојица протерана са својих епархија у Србију. Само су њих десеторица остали на својим местима. Једна четвртина свештеника је поубијана (око 700), око 300 помрло природном смрћу, једна трећина протерана у Србију, око 400 било је у логорима у земљи и у заробљеништву, а само једна четвртина свештеника остала је на својим местима. Једна четвртина манастира и цркава је порушена а скоро половина од укупнога броја мање или више оштећена. Само у Горњокарловачкој епархији од 189 цркава порушено је и попаљено 175, а 14 остало. Од 8,500.000 верника 1,200.000 је погинуло или убијено. Ратна штета цркве износи 7 милијарди предратних златних динара…“ ( Види: Гласник СПЦ, Београд, број 1 – 3, март 1951, страна 10).

  9. @Душан Буковић
    Пре свега, захваљујем на допуни и објашњењу, да се ради о преводу, а не о „приређивању“ веома значајног текста. Мало ме буне статистички подаци, који се могу наћи у Википедији и подаци СПЦ „Од 8,500.000 верника 1,200.000 је погинуло или убијено.“. Знам, да Википедија није поуздана, али је велика разлика између статистичких података и података СПЦ.
    Присутно становништво по вероисповести 1921.[24] и 1931.[25] године

    Вероисповест 1921. % Вероисповест 1931. %
    православних 5.593.057 46,67 православна 6.785.501 48,70

    Значило би ми, не желећи, да се спорим, ако би прокоментарисали или допунили са одговарајућим изворима. Остаје отворено питање резултата рада „Одбора за сакупљање грађе о геноциду против српског и других народа Југославије у ХХ веку.“. Једноставно се питам, да ли је СПЦ могла имати 1951 тачне податке о броју верника. Занимљиво је и питање, иако нема директне везе са темоm тeкста, да ли СПЦ, данас, има податке о броју верника у свету, по државама, па и у Србији

  10. @ Слободан Млинаревић
    Што се тиче „Одбор за сакупљање грађе о геноциду против српског и других народа Југославије у ХХ веку“, Васић се позвао на писање београдске „ПОЛИТИКЕ“ од 21. јуна 1985, што се лепо види у тексту…

Оставите коментар