Саво Штрбац: (Анти)фашиста или Месић нема осећај кривице, ни личне ни државне

Месић разјединио Југославију, а сада је уједињује око Дана победе

Бивши хрватски председник изјавио да би ишао на параду у Москву

Бивши председник Хрватске Стјепан Месић и писац, преводилац, логораш у Аушвицу и Бухенвалду Иван Ивањи на трибини „70. година од краја Другог светског рата” у Прес центру УНС-а

Бивши председник Хрватске Стјепан Месић и писац, преводилац, логораш у Аушвицу и Бухенвалду Иван Ивањи на трибини „70. година од краја Другог светског рата” у Прес центру УНС-а

Стјепан Месић, човек који је пре четврт века упамћен по речима: „Мислим да сам обавио задатак, Југославије више нема” данас је убеђен да би било добро да државе које су чиниле ту земљу организују заједничку прославу Дана победе. Бивши хрватски председник је то изјавио на јучерашњој трибини „О рату свих ратова”, поновивши да би, да је сада шеф државе отишао у Москву на прославу Дана победе.

– Тамо се не слави ниједан режим, већ победа над нацифашизмом који је савладан у Другом светском рату и који је највеће зло у историји човечанства. Једни су то прославили у Нормандији, други то желе у Москви. Тај дан треба славити, морамо да будемо свесни у којим смо то опасностима данас. Неофашизам се опет појављује у различитим деловима Европе – нагласио је Месић.

Последњи председник Председништва СФРЈ навео је и да је Немачка решила свој проблем и да су тамо „ствари јасне, али да на нашим просторима постоје људи који од победника желе да направе поражене, а поражене прогласе победницима”.

– Они који су убијали четири године желе да их амнестирају за четири године убијања – поручио је Месић.

Упитан због чега није више урадио на очувању антифашистичке традиције док су трајала његова два мандата председника Хрватске, Месић је одговорио да на тој функцији није имао довољно овлашћења за тако нешто. Он је додао да се уместо многих чињеница данас верује непровереним „сведочанствима” појединаца.

– Многи данас уместо да гледају како је изгледала Титова сахрана и ко је све на њој био, што је неспорно, радије верују причама неког усташког емигранта у Аргентини који тврди да је Броз био злочинац – оценио је Месић.

Критикујући данашње образовање младих Месић је навео пример из једног од хрватских уџбеника.

– Испод слике Анте Павелића стоји потпис „поглавник НДХ”, мада то није била ни независна, ни држава, ни Хрватска, а испод Титове слике да је то „Јосип Броз звани Тито за чијег су времена учињени многобројни злочини за време и после Другог светског рата”. А онда се чудимо када онај на стадиону учећи из таквих књига виче: „Убиј Србина” или „Убиј Хрвата да Шиптар нема брата” – закључио је Месић.

У трибини организованој у прес-центру УНС-а учествовали су и један од оснивача данашње Демократске странке Драгољуб Мићуновић, потом писац и Титов преводилац Иван Ивањи, затим историчар др Предраг Марковић. Говорио је и професор Фолкхард Книге, историчар и директор Меморијалног центра „Бухенвалд”.

Цео извештај погледајте ОВДЕ

(Танјуг/Политика, 8. 5. 2015)

Саво Штрбац: (Анти)фашиста или Месић нема осећај кривице, ни личне ни државне

savo-strbacНа трибини „О рату свих ратова”, у организацији немачког Форума ЗФД (Цивилне мировне службе) и недељника „Време”, одржаној у прес центру УНС-а у Београду уочи овогодишњег Дана победе, један од учесника био је и Стипе Месић. За оне који не знају или су заборавили, Месић је био последњи председник Председништва СФРЈ, пре тога и први премијер хрватске владе, а после и председник Сабора, те два мандата председник Хрватске.

Медији су пренели Месићеве поруке са трибине: нацифашизам смо победили у Другом светском рату и добро је да се тога подсетимо; на нашем простору имамо довољно људи који од победника желе направити поражене, а поражене прогласити победницима; било би добро када би се Дан победе над фашизмом обележавао заједнички између држава некадашње СФРЈ, на државном нивоу, али то је неизводљиво због историјског ревизионизма.

Рекло би се, поруке достојне окорелог и доследног антифашисте.

Међутим, остале су упамћене Месићеве и другачије поруке. Ево неких које је изговарао на промотивним скуповима ХДЗ-а 1990: „Срби у Хрватској ће моћи стати под један кишобран”; „Срби ору земљу у Хрватској а бога моле да киша пада у Србији”; „Не мисле ваљда Срби да ми у шлеперима из Мађарске носимо налив пера. Мало сутра господо.”; „Нека Срби иду у Србију али нека понесу оно мало земље коју су донели на опанцима када су долазили на ове просторе.”

Овакве поруке „зачињене” орнаментиком и песмама из времена Павелићеве НДХ, српски народ, по Јовану Рашковићу, „осећа као позив историји на рецидив, шири у њему нове страхове, мучнину и старе сумње”.

Господин Месић воли да слави победе свог народа, без обзира на то да ли су фашистичке или антифашистичке провенијенције. То се види из његовог говора одржаног 6. јуна 1992. у Хрватском клубу у Сиднеју: „У Другом светском рату, видите, Хрвати су два пута победили и ми немамо разлога да се ником испричавамо. Ово што скроз траже од Хрвата – ајде идите клекнути у Јасеновац, клекните овде… Ми немамо пред ким шта клечати! Ми смо два пута победили, а сви други само једном. Ми смо победили 10. травња кад су нам силе осовине признале хрватску државу и победили смо јер смо се нашли послије рата, опет с победницима, за побједничким столом”.

Овај говор Месић је одржао у време када је српско-хрватски сукоб на подручју Хрватске био интернационализован, односно након што су УН у оквиру „Венсовог плана”, који није прејудицирао политичко решење конфликта, на подручје РСК упутиле мировне снаге Умпрофора.

Много касније, кад му је већ текао други председнички мандат, а након што је снимак његовог говора пуштен на ХРТ-у, Месић је на тој истој телевизији изјавио: „Не искључујем могућност да сам у то време, при том имајући на уму и историјски контекст, заиста тако нешто и рекао. Ако јесам, био је то тактички уступак, погрешан и промашен”.

Може ли се веровати човеку који је склон да прави овакве „тактичке уступке” у зависности од „историјског контекста”?

Већина крајишких Срба није му веровала ни тада а не верује му ни сада. Месић је, када су му то налагали државни интереси, као ономад у Аустралији, био фашиста, јер су му усташе биле потребне да направи државу уз помоћ њихове идеологије и новца, а када је државу направио и када ју је требало увести у ЕУ, која баштини антифашизам, постао је највећи живи антифашиста.

Месић нема осећај кривице, ни личне ни државне, што показује и ова његова изјава дата при крају другог председничког мандата:„Срби, који су после рата у нашој земљи, односно након операције за ослобађање земље ’Олуја’ побегли у Србију у ствари су жртве политике Милошевића, а не жртве хрватске политике” (бечки „Пресе”, 25. јун 2008).

Месићева порука одаслана из Београда о заједничком обележавању Дана победе између држава некадашње СФРЈ је цинизам пар екселанс. За оне који не знају или су заборавили, Месић је у октобру 1991. године у Хрватском сабору славодобитно изјавио: „Мислим да сам обавио задатак, Југославије више нема”.

Информационо-документациони центар „Веритас”

(Политика, 19. 5. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4wy



Categories: Преносимо

5 replies

  1. Питам се, шта су Драгољуб Мићуновић, Иван Ивањи и др Предраг Марковић тражили на тој трибини? Да ли је могуће, да су прихватили учешће на скупу, са кога је очигледно отишло у свет само Месићево „медитирање“? Припадници наше „елите“ су поново показали удворично понашање према осведоченом непријатељу. За Драгољуба и није чудо, али Ивањи и Марковић! Све заједно СРАМНО!

  2. С. Месић: Како сам рушио Југославију – прво издање књиге
    С. Месић: Како смо рушили Југославију – друго издање исте књиге истог аутора
    С. Месић: Како је срушена Југославија – треће издање исте књиге истог аутора
    С. Месић: С. Милошевић је срушио Југославију – интервју аутора хрватским новинама

    Како време пролази, повјест је све милија…

  3. Г. Месић је један од најперфиднијих стваралаца и бранилаца усташке Хрватске. Његов антифашизам је у функцији пропирања такве Хрватске у јавности да би она на миру могла да буде таква у стварности. Веома, веома лукаво и интелигентно!

  4. Не чуди ме учешће на трибини титоистичких остатака попут Ивањија и Драгољуба мићуновића; Пеђа Марковић воли да наступа у јавности па из тог помало нарцисоидног порива претпостављам да је узео учешће и у једном врло котроверзном догађају. А шта би радили “србијански“ титоисти него да подилазе Хрватима и њиховим комплексима? Зар то није била владајућа политика једно пола века?

Оставите коментар