Драгослав Пакић:  Срби су криви за оба светска рата – да није било Првог, Други би се звао Први

Игра бројки почиње оном причом у којој кандидат за женидбу, да би проверио интелектуални ниво будућих удавача, свакој од њих поставља питање: „Колико је два и два“? Све су одговориле непогрешиво, осим оне коју је изабрао за животну сапутницу, чији је одговор био – пет. На питање како да изабере баш ону која не зна ни најобичнију рачунску операцију, младожења је одговорио: „Зато што има најлепше груди“.

zene_u_crnom

У истом стилу се настављају резоновања нових истраживача државних архива недавне историје по којима су Срби криви и за Први и за Други светски рат и то доказују простом рачуницом – да није било Првог, не би било ни Другог светског рата. Други би био Први.

Историчарима ревизионистима, такав је закључак леп, логичан и разложан исто колико оном младожењи разлог за избор животног друга.

Београдске жене у црном, потпомогнуте неизбежном Наташом Кандић и уз несебичну ангажованост еуропске парламентарке Руже Томашић, рођене Будимир, што је, по Ведрани Рудан, необориви доказ о њеном српском пореклу, намеравају да, за дан обележавања двадесет година Сребренице, по београдским улицама поставе у лежећи положај осам хиљада и … мушкараца и дечака. Који ће критеријуми бити примењени за избор кандидата, још није саопштено.

Уколико би се оваква игра бројкама наставила, могло би се очекивати да неке загребачке жене у црном, ако би у Хрватској, осим кошуља, ишта друго црно могло да се пронађе, поређају по загребачким улицама, у знак обележавања „Олује“, велике домовинске победе, четири стотине хиљада жена, деце, стараца, а да за Дан Јасеновца наређају седам стотина хиљада жена и мушкараца од чега двадесет хиљада деце.

Разлика београдског и загребачког перформанса била би само у малом детаљу који се непопуларно зове – истина. На ком тротоару она лежи, важно је исто колико и историјска истина за нове историчаре, ревизионисте.

Немци би, да им је Обама дозволио да тамо оду 9. маја, на московски Црвени трг морали да поређају двадесет и шест милиона тела од чега седамнаест милиона цивила.

Јапанци су својевремено, што је Французе посебно увредило, лансирали дечију компјутерску игрицу са наградним питањем „Колико је Француза учествовало у Другом светском рату?“ и понуђеним одговорима: шеснаест, сто шездесет, или хиљаду и шест стотина. Одговор нико није знао. Насупрот томе, Французи нису реаговали када се, приликом потписивања безусловне капитулације, немачки фелдмаршал Кајтел, видевши и француску делегацију, обратио победнику Жукову речима: „Шта, и ови су нас победили“?

Француз Оланд није 9. маја отишао у Москву плашећи се да му и тамо неко не постави исто питање.

У чланку „Европа заборавила ко је победио Хитлера“ аутор Ђорђе Милошевић износи фрапантне бројке по којима – на основу анкете у којој је учествовало по хиљаду испитаника Велике Британије, Француске и Немачке – 61% Француза и 52% Немаца сматра да су пресудну улогу у ослобађању Европе од фашизма одиграле Сједињене Америчке Државе.

Нешто слично се, бар по редоследу набрајања победника, могло чути и на свечаној академији у Београду поводом обележавања 70 година победе.

Податак да удео Совјетског Савеза од 78%, а савезника од 22% није довољан да спречи успостављање нове рачунске радње украјинских Бандероваца по којима је Хитлер = Стаљин = Путин. Путин вештом преметаљком постаје Путлер (Путин+Хитлер), а Руси постају Рушисти (Руси+фашисти).

Западна објективна штампа подржава такве ставове и велича праведну ослободилачку борбу Украјинаца истовремено осуђујући проруске снаге, као да Руси нису Руси, него Проруси, да сами пале руске градове и села.

По истој логици, Аустријанци у новом речнику појам „Усташе“ објашњавају као хрватске националисте и борце против српског централизма. Тако је, у жару ослободилачке борбе храбрих хрватских бораца против гнусног српског хегемонизма, страдало и четрнаест хиљада козарачке деце.

У целој овој игри бројкама, мора се признати да је скоро неизводљиво наћи четрнаест хиљада деце да се поређају по неком тротоару. Изузев ако се поново не би отишло на Козару.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4to



Categories: Судбина као политика

Оставите коментар