Монах Ромило (Хиландарац): Истинска уметност ствара вечност

Ако човек није потребан Богу, онда целокупна историја човечанства, како неизмерна страдања тако и најблиставији узлети духа, јесу фарса коју нико не може оправдати. Можемо ли прихватити вечност, то крајње мерило истине, у којој ни најсветлије дело нашег духа нема места? Шта је онда преостало од човека и шта је то што је спасено? То је велики апсурд коме теологија мора да посвети дужну пажњу, каже монах Ромило Кнежевић.

romilo-knezevic5

Утисак је једино мерило истине.

Пруст

Време је да се без обзира на све оно што смо досад прочитали, створили, уз оно што смо убеђени да знамо, најозбиљније запитамо – шта је, у ствари, стваралаштво. Шта је то аутентично творачко у нама? Наведено питање је утолико важније услед чињенице да живимо у доба хиперпродукције материјалног, које има амбицију да буде артефакт.

Ово је окосница сложене студије хиландарског монаха Ромила Кнежевића Време и сазнање: Теолошко читање Марсела Пруста ( Православни богословски факултет, Београд, 2011) и полазиште докторског рада које аутор приводи крају на Бејлиол колеџу Универзитета  у Оксфорду. Кнежевић је аутор низа филозофско-теолошких текстова на енглеском, грчком, руском и српском језику, прозних и поетских остварења, и коаутор и идејни творац документарног филма Видимо се у читуљи (Б92, 1994). Рашчитавајући Прустову имплицитну теорију сазнања дату у Трагању за изгубљеним временом, при том ослобођен доктринарних предубеђења, Ромило Кнежевић поклања дужну пажњу свим виталним питањима које ово штиво сажима.

На необичан а уверљив начин повезујете Пруста, Рилкеа, Тарковског, „Великог инквизитора“ Достојевског…Која је то есенцијална нит која обједињује њихова дела?

Заједничко им је џојсовско одбијање да верују у теистички појам Бога, који тек делимично одговара истини о Богу. Суштина теизма је појам свемоћи по коме је Бог себи довољан и доктрина о стварању по којој Богу нисмо потребни. Ове доктрине су у сукобу са учењем о човеку као икони Божијој. Богу као свезнајућем није потребно чак ни највеличанственије човеково дело. Непоновљивост свакога од нас пред Свезнајућим јесте већ виђена, позната и непотребна прича. Хришћанство, које је прихватило овај појам свемоћи, ни до данас није постало религија слободе. Теизам тврди, прво, да смо створени да би славили Бога. Друго, да смо свештеници творевине, то јест одговорни за њено спасење. Но Свезнајући зна и најситнију појединост нашег слављења. Спасење пак значи моћ да се истовремено буде различит од Творца и у заједници са њим. Разлика не значи раскол, а заједнице нема тамо где престаје разлика. Различитост је способност да се створи различито и ново, али уз теистичког Бога то је немогуће.

Ново и различито се ипак ствара. Како?

Ми избављамо творевину тако што од палог света стварамо нови свет лепоте. Тако је појам свемоћи у непомирљивом сукобу са учењем о икони Божијој у човеку. Икона Божија је моћ да се ствара радикално нови свет. Та моћ је највидљивија у уметности и зато су неки мислиоци више склони да човека виде као песника а не као свештеника творевине. Ананда Кумарасвами каже да уметник није посебна врста човека, већ да је сваки човек посебна врста уметника. Али, ако је икона моћ стварања новог, а за Свемоћног ново не постоји, онда је слободу могуће изразити једино уништењем света. За теизам слобода је могућа једино као „зла слобода“ и зато нам преостаје једино „добра нужност“. Теистичко хришћанство није религија слободе, већ „добре нужности“. Тако теизам неумитно рађа атеизам. Пуноћа истине о човеку се достиже тек обједињавањем појмова свештеника и песника.

Ако је  утисак једино мерило истине, како каже Пруст, како бисте објаснили Прустову теорију сазнања, насталу у доба превласти рационализма, који испред свега поставља ум – владајући ум? Чији је тај ум који влада?

Питање ума је неодвојиво од проблема слободе. Оци Цркве кажу да је икона Божја пре свега у уму. Ум не може бити само огледало већ и моћ да се ствара нови свет. Човек је микрокосмос док је свет макроантропос или велики човек. Све што се дешава у човеку одражава се са фотографском тачношћу на космосу. Космос је живи организам у коме човек заузима место ума. Али Божија свемоћ не оставља место за човеково стваралаштво. Решење није, наравно, у порицању, већ у новом тумачењу свемоћи.Јер, Бог изражава и моћ тако што допушта да буде распет. Богу је све могуће, па и то да не буде творац наше слободе. Икона Божија у човеку је илузија ако нема нестворене или ненадзиране слободе. Наглашавам да оци по правилу уобразиљу виде као негативну моћ. Насупрот Колриџу, они не праве разлику између егоцентричне маште и уобразиље, која полази од односа и за коју је утисак једино мерило вредности. Православна теологија сматра да је једини задатак ума да постане огледало. Но, видели смо да ум као икона мора бити неограничена стваралачка моћ. Прустов ум није машта која разара већ уобразиља која „рашчитава“ свет. Пруст је такође свестан одговорности за творевину. Он пише о суштини ствари, Џојс о „штаству“ материје, Хајдегер о „стварском карактеру ствари. Рилке о стварима свесним нашег постојања. Слобода света је у моћи да се човеку обрати за избављење. Међутим, човек не може да се ослободи ако није и сам слободан и различит.

Рекли сте да ум избавља свет тако што ствара нови свет лепоте. Да ли можете да појасните на који начин се то дешава?

Јован Зизјулас, најпознатији православни теолог на Западу, свештенство види искључиво као телесни акт приношења дарова на литургији. Човеково је да принесе дарове, а Бог претвара пролазно у непролазно. Код Св. Максима Исповедника активност са телесне прелази на умну радњу сагледавања суштине ствари. Али будући огледало, ум може само да одрази суштину и да је молитвено принесе Богу. Икона у човеку и даље није моћ стварања новог и човек нема слободу. Ренесансна потреба за слободом сазрева код Канта, немачких идеалиста и Колриџа. Јејтс каже да новим веком ум од огледалапостаје светиљка. Колриџов ум је понављање првобитног стварања. Уметност превазилази Зизјуласов и Максимов облик свештенства и, полазећи од постојећег, ствара дотад непостојеће. Пруст пише да је Бог створио свет дајући имена, а уметник пресаздава изнова именујући. Рилке то назива преображењем видљивог у невидљиво, а Џојс транссупституцијом свакодневног у вечно. Од свештеника као копије стигли смо до песника као споја разлике и заједнице.

Уметност и хришћанска мисао почивају на неким важним заједничким вредностима. Шта, заправо, за вас значи стваралаштво, будући да у њему видите спас, описујући Творца као ствараоца?

Уметност и хришћанство још немају заједничка начела због сукоба иконе и свемоћи. Хришћанска антропологија се до данас налази у повоју. Као да није било храбрости да се из учења о обожењу извуку логични закључци. Обожена личност као да нема порекло, кажу оци. Бити без порекла, међутим, значи бити недокучива тајна чак и за Творца. То значи да Творац не жели да контролише нашу слободу. Треба најзад признати да је људска слобода неспојива са теистичком свемоћи. Шта је човек без својих тајни? Без мисли и жеља које за које он, и једино он, зна? – пише швајцарски филозоф Паскал Мерсије и додаје: Зар Господ није помислио да његова неограничена љубопитљивост и одбојни воајеризам краду нашу душу, душу која би требало да буде вечна? Уз оваквог Бога човеку ништа није преостало да створи, каже Ниче. За Берђајева чак ни Божија љубав не оправдава надзирање наше душе. Творац је свемоћан, али свемоћ изражава ограничавајући се пред нашом слободом. Истинско чудо није стварање клонова већ личности која има оно чега у њеном извору нема. Човек је одиста слободан тек када је у заједници са Богом која је узајамно обогаћивање.

Ви сматрате да смо сведоци озбиљне кризе духовности која се огледа у кризи стваралаштва?

Ако Свезнајући савршено зна шта можемо да створимо онда сврха нашег постојања не може бити стваралаштво. Следи да је молитва за спасење једина смисаона активност. Од стваралачког бића постајемо непотребно биће које се моли за спасење. Зашто? Да би наша пролазна непотребност у историји постала трајна непотребност у вечности? Ако човек није потребан Богу, онда целокупна историја човечанства, како неизмерна страдања тако и најблиставији узлети духа, јесу фарса коју нико не може оправдати. Можемо ли прихватити вечност, то крајње мерило истине, у којој ни најсветлије дело нашег духа нема места? Шта је онда преостало од човека и шта је то што је спасено? То је велики апсурд коме теологија мора да посвети дужну пажњу. С обзиром на беспотребност људског стваралаштва, хришћанство је могло да оправда уметност једино као средство од пролазног значаја. Али не оправдати уметност значи не оправдати уметничко, икону Божију, човека. „Уметност ради уметности“ се јавља као покушај одбране човека. Уметност је ту субјективна забава немоћна да створи нови свет. Култура је, међутим, достигла врхунац зрелости на коме више не може да прихвати стваралаштво као илузију. Уморан од узалудне уметности човек сања повратак култури као култној делатности. Јер, изворно стваралаштво још од пећинског сликарства јесте спој уметности и религије.

Наведите неке примере.

Рембо у двадесет и првој години престаје да пише јер сматра да није остварио очекивање да ће песништвом преобразити свет. Из истих разлога Уисманс уметност замењује католичком мистиком. Али насупрот њима стоји Скрјабин, који верује да ће његов Мистеријум породити нову стварност. Наука данас говори да се свемир непрекидно шири. Ми не знамо зашто се то дешава. Можда је пре стотинак година Рилке говорио управо о томе рекавши да, када песнички обитавамо, ми можда стварамо нове метале, звезде и сазвежђа. Теологија је зато дужна да се запита: да ли су бића стваралаца иста пре и после стварања истинског ремек-дела? Да ли су свет и Хенрик Горецки исти пре и после настанка Симфоније бр. 3? Запитајмо се још смелије: да ли истинско уметничко дело бива уграђено у вечност? И још, да ли истинска уметност, освештавајући пролазно, ствара непролазно,  ствара вечност. Хришћанство је вера у богочовека Христа. Зато сваки појам који, попут теистичког појма свемоћи, полази само од Бога мора бити погрешан. Не треба говорити о божанској већ о  богочовечанској вечности и не само о божанском стварању непропадљивог и сакраменталног, већ о богочовечанским сакраментима. Човек изграђује свој део вечности овде и сада сваки пут када од Божјих имена за ствари створи нова имена још непостојеће лепоте. Вечност је непрекидно стварање богочовечанске лепоте. Хришћанска мисао никада није оправдала људско стваралаштво као преображавање које пролазно чини светим, непролазним и вечним. Црквене институције су све мање место где обитава дух богочовечности. Судбина хришћанства данас зависи од храбрости да се доврши ренесансна визија религије као вере не само у Бога већ и у човека.

Разговарала: Марија Кнежевић

(Политика, додатак „Култура-Уметност- Наука“, 11. 4. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4iq



Categories: Преносимо

7 replies

  1. Да ли да се “доврши ренесансна визија религије“ пошто је од ње остала само “вера у човека“? Можда је време за нову визију?

  2. @ Варагић Никола
    Волио бих да је Ваш коментар мој!

  3. Можда ова беседа Владимира Меденице додатно расветли овај проблем слободе и богочовека. На линку је комплетна беседа.
    http://www.srpskilist.net/lepa-knjizevnost/dostojevski-i-izazovi

    Владимир Меденица
    ДОСТОЈЕВСКИ И ИЗАЗОВИ САВРЕМЕНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ:
    „ЦРКВА ЋЕ ПРОМЕНИТИ СВЕТ”

    ….“ И то је порука дела Достојевског, хтели ми то или не, порука коју нам он шаље преко Ивана Карамазова, бунтовника и богоборца, јер управо Иван Карамазов, а не неко други, прича Аљоши Легенду о Великом инквизитору. Поента ове легенде је да чак ни онај најбољи, најлепши, најистинитији међу нама, ничему и никоме не може помоћи, јер ће само он увек бити најбољи, најистинитији и најлепши, и својом лепотом, истином и добротом покриће све оне, којима тобоже служи, и поништити их пред Богом као слободне и одговорне личности. Јер је он, тај најлепши, најистинитији и најбољи, са људи скинуо тешко бреме слободе и одговор­ности и понео га уместо њих. И, ако треба, он ће то бреме уместо њих изнети чак и пред самог Бога Оца. Тако се барем он нада. Или пак онај који стоји иза њега и делује кроз њега? Нада се. Јер Бог не види оне које су покривени, Бог не види склоњеног, Бог не види копије, не види оне који су побегли од слободе, Бог види само јединствене, непоновљиве ликове и личности. И то невиђење Божје ће бити Страшни суд на који ће уместо нас ступити Велики инквизитор. Наравно, ово је речено исувише драматично, сви ми знамо да Бог види много више него што ми можемо и да замислимо, Бог види чак и оне који су побегли од слободе под скуте Великога инквизитора. Све ће бити осуђено и просуђено онако како треба да буде. Али, ипак је наша одговорност оно о чему ми, само ми и нико други, треба да водимо рачуна, ипак је наша слобода оно о чему једино ми, и нико други осим нас, треба да бринемо. Јер кад би о нашој слободи и одговорности бринуо Бог, онда би сам Бог био Велики инквизитор. Таква је вртоглава дијалектика Достојевског. „….

  4. Molitva je zaista nauka nad naukama i umetnost nad umetnostima. Mnogo je lakse sticati doktorate i intelektualistickim kozerijama zasenjivati prostotu. Mnogo lakse nego moliti se Bogu i u Hilandaru, u koji se moze i zalutati. Mozda. Kazem to kao neko kome je Prust nekad bio omiljeni pisac. Dok nisam otkrio, bar u skromnoj meri svog poimanja, Svete Oce. Ako se neko seti doktorske teze starca, recimo, Pajsija Svetogorca, neka mi obavezno javi. Ne znam koji su jereticki stvaraoci njemu bili reference dok je pomagao mnostvu ljudi. Duhom i molitvom. „Lekaru, izleci se!“ Mogu li ovi pomodni teolozi pomoci kome? Hocete li njih traziti kada vam bude tesko, a bice, nekad. Mislite o tome…

  5. Pesnik je umetnik. A Romilo je pesnik. Umetnik je posvećenik. Meni su nepojmljivi umetnici koji ne osećaju strast, glad za saznanjima. Raznim. Ne samo akademskim, mada i takvim, a zašto da ne? Stvaralac nikada ne zaluta. On ili ona su tu da otkrivajući ga – slave postojanje. Veoma sam ponosna što je Romilo Knežević moj prijatelj.

  6. Poprilicno nejasan tekst. Sta je autor hteo da kaze?

    Upada mi u oci „objasnjenje Boga“, tj. citiranje filozofa i pesnika „o Bogu“, a potom donosenja zakljucaka „o Bogu“. Medjutim autor, ako zeli da bude filozof teista, mora da zna da se „o Bogu“ moze govoriti samo iz bozje perspektive, odnosno moze se govoriti „o Bogu“ jedino kao Bog. Svaka ostala tumacenja o kvalitetima Boga su samo prazna logika, zato sto je Bog stvorio i logiku po kojoj rasudjujemo.

    Kao drugo, citiranje Skrjabinovog Misterijuma – koje je nedovrseno delo velikog kompozitora ali filozofa amatera, te Goreckove Simfonije Br 3 – koja lezi na ivici popularne muzike, daje utisak po male neupucenosti.

  7. Slušajući oca Romila jasne su mi suze koje pustim na svetom mjestu. Mnogo mi je njegov intervju u emisiji „Agape“ pomogao u shvaćanju raznih pitanja i odgovora. Prica o važnosti molitve za sve ljude je isto posebno zanimljiva. Zahvalna sam Bogu sto imamo takve monahe.

Оставите коментар