Александар Живковић: Отворена честитка новоизабраном председику САНУ професору Владимиру Костићу

Поштовани предсједниче Српске академије наука и умјетности,

Уважени професоре,

Александар Живковић

Александар Живковић

Лијеп је обичај био у нашој прошлости да „обични“ писменији људи, учитељи, свештеници, трговци, љекари колико смо их имали, или чак матуранти или студенти Велике школе, који се нађу побуђени, шаљу честитке новоизабраним ректорима Велике школе или предсједницима Српске краљевске академије. Те честитке сада попуњавају прашњаве архивске фондове необичном љубављу ка народном просвјећивању.

Придружујући се данас тој традицији, а сматрајући Ваш избор за првог међу једнаким нашим академицима избором нове епохе у раду ове Законом дефинисане највише научне и умјетничке установе, а по мом скромном мишљењу уз и, – хронолошки и суштински зашто да не? – иза, Матице српске, највише културне и образовне установе, у смислу латинског cultus; додајем традицији и једну наду за садашњост и будућност укупног напретка наше духовно-политичке (опет у античком смислу) заједнице.

Чиним то од срца и као Ваш ђак, мада признајем више ђак професора Слободана  Апостолског и професорке Гордане Оцић, као и старих мајстора неурологије, психијатрије и интерне медицине из Болнице Свети Сава. Уосталом, био сам специјализант са највише дежурстава у историји Клинке за неурологију, па и сада осјећам тај позив „дежурног“ да пружи објашњења ванболничкој публици. Ви сте у свом инаугуралном обраћању као нови предсједник САНУ показали снагу нашег још увијек очуваног медицинског васпитања да послужи општем добру. Хтио бих да придодам и јавности недовољно познату Вашу улогу као декана Медицинског факултета у очувању дигнитета медицинског образовања, као и криомични увид (Београд је мали град) у Ваш маестрални програм који сте понудили академицима за унапријеђење рада Куће. Разлог мог јавног обраћања је чврсто увјерење да ће под Вашим вођством Академија да постигне знатно више него што сте најавили.

Уважени професоре,

Показали сте да сте свјесни тежине одговорног задатка којег се прихватате. Пуко Вам пожељети срећу без указивања на такве чињенице као што је она да је током избора часништва Академије престала да ради књижара „Иницијал“ у њеној згради, као послиједњи остатак у којем смо ми као научна публика имали увид у још увијек разгранат рад САНУ, било би непатворено и неопростиво удвориштво. Због тога бих желио да поставим неколико јавних питања, која можда узбуркају по природи конзервативну атмосферу. Наиме, ако се, као што вјерујем, Вашим избором прекида један дуготрајан дисконтинуитет настао преименовањем Српске краљевске академије, лутањем између совјетског и западног модела организације њеног рада, својеврсним развлашћивањем као што је укидање надзора Академије над радом таквих установа као што су Народна библиотека и Народни музеј, свођењем САНУ на само дјелимично задовољавање радних потреба академика, онда је потребно приступити озбиљној реконструкцији радних тијела коју могу да одговоре на научно-културне приоритете у вођењу тзв. јавних политика.

Најприје САНУ сама треба да се храбро суочи са сопственим процедуралним традицијама. Да ли је, на примјер, још оправдана подијела на редовне чланове и „дописнике“. У најпрестижнијим, мора се признати, англосаксонским академијама – или сте члан или нијесте, немате потребе да пролазите нове изборне процедуре („Нашу памет расточисмо на изборе“ – Дис). Иако САНУ није и не може да буде једино мјесто беспристрасних научно-умјетничких мјерила – напротив, за њену успјешну мисију потребно је много оног анонимног рада о коме је у Приступној бесједи говорила прва жена академик, Исидора Секулић – тако би се избјегле непријатне ситуације као што је неизбор Милоша Црњанског у Академију или неизбор за редовног члана професора Андреја Митровића, нашег, између осталог, најбољег познаваоца Првог свјетског рата.

v-kostic-sanu

Проф. Владимир Костић (Извор: Блиц) 

Још је несхватљивији однос – који је суштински за нашу укупну културну дјелатност –између Академије и Универзитета. Надам се да ћете учинити све што је у Вашој моћи да академици, али и много већи број професора у мировини него што је то сада законом омогућено, као emeritus раде на докторским студијама од чијег квалитета зависи будућност науке у нас. Бесмислено је да академик, професор у пензији, не може да буде ментор када му је то такорећи природна улога и прека потреба његових ђака. Такође, неоправдано је још примјењивати у Кантово вријеме оправдану подјелу на академије као „друштва љубитеља наука“ и универзитете као заједнице истраживања и предавања. Због тога се надам да ће са САНУ под Вашим руководством ослободити туторства министарстава у вођењу научне и културне политике (који су то „Центри за промоцију науке“, „Јединице за имплементацију пројеката“ компетентнији од Академије у успостављању критеријума вредновања научног и умјетничког рада, избору приоретитних подручја за финансирање, етичко преиспитивање научних постигнућа?); а да ће, са друге стране, Академија учинити све на омасовљавању и умножавању својих одбора у свим научно-умјетничким подручјима нашим стручњацима из земље и дијаспоре који не морају да буду искључиво академици. Исто тако, као „врх научне пирамиде“. Академија би морала будно да мотри на могућности научног удруживања на свим степенима хијерархије. Швајцарска академија тако окупља релевантна научна друштва из свих области, а ми чак немамо закон о научним удружењима, него се она региструју као „групе грађана“.

Поштовани професоре Костићу,

Најважнија лекција коју сам од Вас научио јесте она о борби за квалитет живота пацијента. Сада када су медицинске науке дале три кандидата за предсједника САНУ, и када се све више брише разлика између фундаменталних и примјењених истраживања, вријеме је да се покаже да ова установа, у сарадњи са универзитетским стручњацима, може да пружи, по узору и на академије са највећим бројем нобеловаца, јасне научно утјемељене одговоре на питања као што су вакцинација, однос образовања и здравља становништва, такође БДП-а и здравственог и културно-политичког статуса, на демографске изазове, наизглед ситне проблеме као нпр. исхрана школске дјеце и друга питања научне, просвјетне, културне, социјалне и етичке природе.

Знам да Вас чека тешко бреме „обиљежавања“ 30-те годишњице „Меморандума“. Усуђујем се да предложим да се умјесто, и без везе с тим, уведу уз постојећа национална признања Академије, у сарадњи са привредом и државом, интернационалне престижне награде у вриједности од по најмање милион долара – Теслина, Пупинова и Миланковићева.

Академија би тако показала своје право лице.

Још једанпут примите најсрдачније честитке и изразе дубоког поштовања,

Др Александар Живковић,

Замјеник главног уредника сајта „Стање ствари“ 


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-41z



Categories: Аз и буки

Оставите коментар