Огњена Лазић: Не нагињи се ван или Ђаво постоји

Знање

Отац Александар Шмеман је сваке године присуствовао добродошлици новим студентима богословског училишта Светог Владимира, па и те године када се упокојио. Иако је био исувише слаб, ипак је дошао и рекао студентима: „Дошао сам да вам кажем само једну ствар. Овде ћете научити много тога о Богу, богословљу, животу, молитви. Али рећи ћу вам само једно: увек имајте на уму да ђаво постоји.” Он све чини да би уништио оно што нам је Бог дао у Христу, на све могуће начине, смицалице, трикове да подели, освоји, разори и створи неблагословени савез сујете, страха и зависти.

sud-ol

Отац лажи

У ђаволу не постоји истина. Он је сам извор сваке лажи. Ђаво греши од почетка и повлачи за собом и човечанство у грех. Сатана не представља само одрични појам зла већ, напротив, и потврдну силу. Он има слободну вољу, „намере“ и „лукавства“. Он је личносна сила која поседује способност да чак и пре васкрсења спозна да је Христос Син Божији. Под његовом влашћу су читави легиони демона и невидљивих сила, између којих су све једни гори од других. Ђаво и војска демона имају властито учење. Отуда постоји „мудрост демонска“ и „мудрост кнезова овог века“. Демони знају да постоји један Бог, а из Христове власти над њима препознају Његово божанство. Познају истинске следбенике Христове. Али и хришћани препознају „намере“ ђаволове. И Распеће Христово покренули су демони. Они, међутим, не познају премудрост Божију, јер Га, иначе, не би разапели. Као и Бог, и сатана има своје посвећење и верне следбенике, упућује нас Романидис.

Сатана кроз лаж и страх, у различитим ступњевима покреће на грех. Користећи се свакаквим нечасним средствима, он упорно покушава да пороби људе. За такав циљ он има снажна и лукава средства обмане. У богословском учењу светих Отаца јасно се може видети да преовладава библијски став да је сатана првоузрочник преступа, греха и смрти.

Бог није створио смрт

Основни принцип психологије греха је городст. Свака манифестација гордости чини нас сроднима ђаволу, зато сатанска енергија и деловање није нешто што се пројављује само у рђавим људским мислима. Осим утицаја на мишљење и вољу људи, ђаво у природи дејствује и онтолошки. Духовне и физичке размере сатаниног деловања нису раздвојене – напротив, оне неодвојиво делују у узајамној сарадњи, јер он је “кнез који влада у ваздуху“.

И поред тога што у свету влада чудесан ред и хармонија – што јасно указује да се све налази под Божијом управом – ипак као некакав паразит постоји у њему дисхармонија која се пројављује у смрти, а самим тим и у друштвеним односима људи и народа. Зла која потичу из смрти не представљају Божије дело, јер „Бог није створио смрт“.

Господар таме

Ђаво није персонификација зла, него је сасвим конкретно биће. Он је био анђео и будући да је због своје гордости посегнуо за славом Божијом сагрешио је, те тако изродио зло. Постојање ђавола пројављује се и Христовим посланством у свету, јер је Он дошао да разори ђаволова дела, и да ослободи човека његове тираније.

Свети оци уче да демони нису Богом саздани као демони од почетка, јер Бог није створио зло. Свети Антоније Велики каже да су демони „отпали од небеске мудрости“ и чине све како би обманули људе. Демони су били невештаствена, умна бића пре пада, а након пада „отпавши од оне умствености и бестелесности сваки демон је до извесне мере задобио тварну телесност“. Свети Григорије Палама учи да је ђаво из похоте и гордости пожелео да влада, упркос сазнању ко му је творац. Дакле, ђаво истински постоји и поседује биће иако је изгубио истински живот и заоденуо се смрћу. Он није само мртав дух, будући лишен истинског живота, него шири умртвљење на оне који му се приближе.

Крсту Твоме…

Хришћани знају да су крст и васкрсење нераздвојни; да нема васкрсења без смрти. Иако тврда храна важно је знати да је Христос својм смрћу на крсту смрт уништио. Тако и човек не умире у својој смрти, већ својом смрћу прелази у вечност. Пошто је смрт уништена Христовом смрћу, хришћани у крсту препознају непобедиво оружје. Он је симбол мира и победе, јер како се пева у једној литургијској песми да је надумна радост свету управо кроз крст дошла.

Ђаво није крив за све

Из целокупног опита Цркве познато је да је деловањем божанског Домостроја ђаво изгубио своју моћ. То значи да можемо да га поразимо захваљујући својој слободи и пре свега силом Христовом. Бог допушта ђаволу да нас искушава зато да би искушао нашу слободу. Наша самовласност тј. слобода избора може да реагује на демонски напад и да одбије да врши њихову вољу.

Али да се не лажемо, ђаво ипак није крив за све. Веома често из навике да на друге пребацујемо одговорност за сопствене неуспехе, ми за све окривљујемо Бога и ђавола. Дубоко смо уверени да су нам криви Бог и ђаво. Али, признаћете да има безброј ситуација када смо сами себи највеће искушење. Па и онда када нас ђаво искушава увек можемо да му се супротставимо и да уместо зла бирамо добро. Када се потрудимо да свесно и савесно преузимамо одговорност за своје промашаје и пропусте, све што нас буде сналазило у животу доживљаваћемо као значајне путоказе на стази самопознања.

Ко дању иде не спотиче се

Постоји предање како су неки богослови почетком школске године кренули на сабор који се одржавао у манастиру Фенеку. Тада су у возу треће класе срели владику Николаја, који је такође путовао за Фенек. Окупили су се око њега и почели да га запиткују. Један од њих му је поставио питање: „Које је правило за нас хришћане најважније у животу?” Како је седео крај прозора, Владика упита: „Шта пише овде?” и показа на емајлирану таблицу причвршћену у дну вагонског прозора. Онај ученик прочита: „Не нагињи се ван!” „То је најважније”, рече владика Николај, „ако желиш добра себи не нагињи се изван оног што је Бог наредио.”

Смрти где ти је жалац? Аде где ти је победа?

Наслов: Стање ствари

(Духовна терапија, 4. 4. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3Zd



Categories: Преносимо

1 reply

Оставите коментар