Слободна Европа: Шта кочи помирење православаца и католика

Да ли се нешто догађа на линији СПЦ – Света столица? Има ли то везе са покушајима да се поново успостави православно-католички, односно још шире унутархришћански дијалог који је већ годинама у застоју? На то питање наводи и недавна посета Српској православној цркви која је остала тек успутно забележена, посета кардинала Курта Коха задуженог за унапређење јединства хришћанства при Светој столици.

rse-1432015

СПЦ је том приликом саопштила да је анализирана историјска перспектива збивања на тлу бивше Југославије у периоду Другог светског рата, што се може читати као разговор о отвореним српско-хрватским споровима из тог времена . Као знак заинтересованости Ватикана за односе са Београдом тумачи се и прошлогодишња посета високог ватиканског званичника Доминика Мамбертија Србији, прва после пуних 12 година. Тада су, према писању домаће штампе, предата два писма за папу у коме се помиње негативан став СПЦ о најављеној канонизацији кардинала Алојзија Степинца. Напори на глобалном плану да се успостави јединство у хришћанству, могли би се рефлектовати и на односе СПЦ и Католичке цркве у Хрватској. Шта све оптерећује односе две цркве из визуре Београда и Загреба и да ли Ватикан види Београд као значајну адресу за жељене контакте са руским патријархом?

Долазак кардинала Курта Коха у Београд који је задужен за унапређење јединства хришћана, веома је значајан – каже верски аналитичар из Београда Живица Туцић.

„По мени, кардинал је дошао да би испитао како можда може Београд да се ангажује да би тај дијалог заиста постигао неки успех. Москва увек поставља неке услове за наставак тог дијалога и не прихвата све документе (тзв. Равенски споразум који је прихватила СПЦ). Ми имамо нејединство у православљу о том дијалогу. Са једне стране је грчки блок, више од половине православља, на челу са Цариградом, са друге, Москва са неколико цркава. Београд има позитиван став према дијалогу и позитиван став према документима који су до сада постигнути”, објашњава Туцић.

И Ивица Маштруко, бивши хрватски амбасадор при Светој столици, сматра да је за Ватикан Београд важна успутна станица на путу за Москву: „Света столица је заинтересирана за побољшање односа са СПЦ јер је то један од могућих корака ка успостави некаквих формалних, бољих односа са московским патријархом.”

Да ли би се унутархришћански дијалог могао рефлектовати на регионалном терену као ветар у леђа разговору две цркве о међусобним споровима? Живица Туцић мисли да нема свести, ни у Београду, ни у Загребу, да је тај дијалог хитан. Он подсећа да постоји једна комисија коју су хтели да ревитализују приликом посете патријарха Иринеја Загребу: “И тада је речено да та комисија има задатак да разјасни све што је болно у заједничкој прошлости, да виде црквени и други историчари шта је то препрека. Али, та комисија не заседа.”

За католичко – православни дијалог веома би био значајан долазак папе у Србију. Да ли је то могуће у неком догледном времену? На то питање Маштруко резолутно одговара: ”Не! Да би дошао папа у Србију, треба да буду испуњена три формална предуслова. Једно је да прими позив католичких бискупа у Србији. Тај позив би уследио тек пошто би католичка хијерархија била увјерена да ће након тога уследити формални позив Владе и председника Србије, уз сагласност СПЦ. ”

И Живица Туцић не верује да би то могло скоро да се деси, без обзира на позитиван имиџ папе Фрање:”Мислим да овде неће бити скоро такви услови да би папа дошао да посети Србију.”

„Односе између СПЦ и Католичке цркве оптерећују пре свега догађаји у Другом светском рату, злочини који су почињени у име једне или друго цркве у НДХ-азији” каже Ивица Маштруко, додајући још и негативно наслеђе између два рата-одбијање ратификације споразума између Краљевине Југославије и Свете столице:”Има неколико разина тих односа. Односи између две највише црквене хијерархије, затим ставови свећенства, дакле средњег слоја и доза нетрпељивости која влада на разини вјерника и једне и друге цркве.”

Јасеновац и Степинац

СПЦ тражи да папа, пре доласка у Србију, посети Јасеновац који се сматра највећим стратиштем српског народа. Да ли би папа отишао у Јасановац? Живица Туцић на то питање одговара потврдно:”Мислим да би он и посетио Јасеновац и рекао: ево, помолићу се за све жртве!” Али, то не зависи од папине воље, препрека је став хрватске црквене хијерархије, сматрају оба наша саговорника.

„Сигурно га хрватски бискупи одвраћају од тога, јер постоји минимализација тога шта је било у Јасеновцу. И онда кажу да не треба да иде тамо. За неке у католичанству је то био неки радни логор. Ништа страшно. Кад нико није установио тачан број жртава. Варира између 70 и 700 хиљада, до милион. Хајте да то барем мало прецизирамо”, каже Живица Туцић.

И Ивица Маштруко указује да оспоравања почињу од разине бројки жртава:”Католичка црква тврди да су бројкама манипулирале комунистичке власти. Она шаље на комеморацију у Јасеновац свећенике нижег ранга, никад на разини кардинала.”

Поред Јасеновца, две цркве оптерећују и дијаметрално супротни ставови о улози кардинала Степинца у усташкој НДХ. За Католичку цркву он је праведник , страдалник комунистичког режима. За СПЦ он је ратни злочинац.

Ивица Маштруко сматра да ће Степинац свакако бити канонизован: “То што ће он бити проглашен или неће бити проглашен за свеца тако скоро (а биће по мом дубоком увјерењу, јер је већ начињен први корак проглашењем за блаженог) то се других цркава не тиче. Јер, оне једнако не признају свеце који су канонизирани у католичкој цркви. Дакле, не тичу их се, осим једног психолошког момента да се сада, ето, у Католичкој цркви за свеца проглашава особа која се сматра на другој страни ратним злочинцем.”

Живица Туцић скреће пажњу да ни у католичким круговима у Европи не постоји баш потпуно јасан став о Степинцу. „Ја од Немаца чујем годинама: а шта га је то квалификовало да буде светитељ? Он није умро у затвору, није убијен… На Западу кажу: нити је он злочинац, нити светитељ. Он је био надбискуп у Загребу у време када је било јако тешко и када се ни сам није најбоље снашао.”

На наше питање да ли је то и његов став, одговара потврдно: „Знате, он није ни велики, ни мали. Његовог рођеног брата су усташе убиле. Е сад, да је могао нешто више да уради, вероватно је могао. Да је подизао глас у другом делу рата, подизао је. Али ко је њега питао око војних, око идеолошких ствари!”

Истовремено, у Србији такође још од краја 80-их почиње релативизација српских злочина, рехабилитују се четници, без имало отклона од злочина који су под кокардом почињени у Хрватској и суседној Босни.

Колико се таква прошлост,у околностима селективног историјског сећања на до јуче домаћем терену, лако може злоупотребити, показале су ратне 90-те када су из историјске ропотарнице васкрсла четничка и усташка знамења, а неке црквене личности, па и међу највишим црквеним званичницима, одиграли ни мало часне роле.

Све у свему, односи између те две цркве на Балкану најмање су проблематични на духовној разини. Није ту реч ни о теолошким, литургијским и обредним разликама које би требало приближити унутархришћанским дијалогом, већ о веома световним стварима које оптерећују два народа, па зато и Ивица Маштруко скреће пажњу на утицај који односи две цркве имају на односе две државе:

„Оне могу помоћи или одмоћи стварању боље атмосфере, бољих односа између Србије и Хрватске.”

Бранка Михајловић

(Радио Слободна Европа, 9. 3. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3L4



Categories: Преносимо

12 replies

  1. нема помирења са секташима никада!

  2. Оће с нама да се заједно моле а да нас не занима ком свецу се они моле: занимљива логика 😉

    Хвала Богу, да ће нам Алојзије Степинац и Јозафат Кунцјевич уштедети вере и времена сада, када нам нису поштедели глава јуче и прекјуче! (види о овом другом злочинцу у „Унија у Бресту 1595/1596.“ https://dejankorceba.wordpress.com/tekstovi-i-clanci/ )

  3. Узевши у обзир да је писац текста Бранка Михајловић, верујем да текст може бити само одраз њеног верског дилетантизма. Живица Туцић је ту, да читаоцу ништа не буде јасно.

    „Зар се Христос раздијели“ (1 Кор. 1:13)

    „Све у свему, односи између те две цркве на Балкану најмање су проблематични на духовној разини.“
    То јесте највећи проблем. Проблем који сви екуменисти покушавају да гурну у страну, да га релативизују и прикрију изливима љубави а на штету исповедања православне вере и саблажњавајући верни народ. Између православног Хришћанства и папизма стоји јерес. Јерес у коју су паписти пали пре хиљаду (и више) година. Мењајући догмате и каноне, уздигли су папу и клањају му се као Израиљ некада златном телету. Сва потоња зла су проистекла из папистичке намере да покори и уништи православно Хришћанство и православне вернике. Тако и Јасеновац.

    Истина, откри и Живица нехотице, папистичку намеру да Франциско дође у Јасеновац и да се помоли за „све жртве“, да у исти кош стрпа пострадале и њихове џелате. Онда ће сви одушевљено похитати да укажу на његову „хуманост и разумевање“, изволите у земљу Србију… Не дао Бог!

    Једно је да православни богослови иду на запад (тј. свуда где је потреба) и да пред јеретицима бране веру и проповедају православље, то би била жртва вредна сваке похвале и у Духу Светих Отаца, грозно је што наши богослови оду на запад па се врате исповедајући лажну љубав а неретко и јеретичке ставове. Демонска сила која извире иза папе мора да је веома јака или су православни јерарси и богослови раслабљени у толикој мери да се просто скрше пред папском појавом.

    Молимо се да нам Господ Христос да снаге да се покајемо и да му се вратимо, уместо да лутамо по тамним и клизавим ходницима ватиканским.

  4. сјаши мурта да узјаше курта,
    ако се обједини моја Црква са католичком, моментално прелазим у руску православну цркву и не само ја ….

  5. Za @Nenada :
    Zasto pominjete OBJEDINJENJE pravoslavne i katolicke Crkve ?
    Nema potrebe govoriti o objedinjenju ili ujedinjenju. Svaka Crkva zadrzava svoju posebnost. Ono sto je vazno, to je medjusobno postovanje, ravnopravna saradnja i svest da se klanjamo istom Bogu, pod istim krstom citajuci istu knjigu. Izgubivsi ovu svest, mi smo vec preskupo platili mrznju i netrpeljivost izmedju Crkava.

    Saradnja Crkava moze biti na pr u domenu obrazovanja i opismenjavanja, brige za stare, gladne i nemocne, stvaranja narodnih kuhinja i prijemnica, organizacije zajednickih svecanosti (na pr vencanja gde sadejstvuju pravoslavni i katolicki pop) . . .

  6. Имамо неких 260 теоријских размимоилажења – зар неко мисли да то до краја Времена може да се изглади? Једноставно: они су једно, ми смо друго – разликујемо се, па нам се и вере разликују.

  7. Kakva je svrha ovde prenositi anti-srbske tekstove iz propagandisticke trovacnice Radio „Slobodna“ Evropa!? I jos sa citatima takvih intelektualnih gromada kao sto je Z.Tucic, potpisano imenon vernih novinarskih slugeranja sa teritorije okupirane Srbije… Cilj vodja Rimokatolicke Crkve je potcinjavanje Pravoslavlja rimskom jeresijarhu a ne ispravljanje krive Drine teoloskih razlika. Cak i ako bi ove bile zagladjene i to uklanjanjem svih vatikanskih *inovacija* od XI veka do danas, uzelo bi verovatno nekih hiljadu godina da se rimokatolizicam vrati na nivo/okvir od pre njihovog otpadanja od Svete Crkve. Jer razlike nisu (samo) u dogmatima, ispovedanju vere i formatu/sadrzaju sluzbi, nego u *duhovnom zivotu* Crkve. Da na brzinu prosudimo o istom valja pogledati sta su tj. ko su proizvodi duhovne prakse (askeze) u RKC (jer po plodu se drvo poznaje) i uporediti ih sa onima koje je iznedrilo Pravoslavlje. Dakle, odluciti da li cete se moliti Sergeju Radonjeskom ili Francisku iz Asizija, Svetom Serafimu Sarovskom ili Ignaciju Lojoli, Svetoj Petki ili Terezi Avilskoj, Svetom Jovanu Sangajskom ili Papi Vojtili, ii na kraju, Svetom Platonu, Savi, Petru, Joanikiju, ili Alojziju Stepincu…

  8. Не тако давно, без иаквог стида и срама, у сред престоног града Београда државе Србије, са већинским православним србским народом, СТАНИСЛАВ ХОЧЕВАР, надбискуп београдски, изјави: “АКО СРБИ ХОЋЕ У ЕВРОПСКУ
    УНИЈУ, МОРАЈУ СЕ ОДРЕЋИ СВЕТОГА САВЕ“!
    Очигледно да је ова изјава његов лични став, а и став Римокатоличке цркве
    коју он представља?!
    Са таквим личним и службеним ставом он би морао бити проглашен непожељном особом и протеран из државе Србије, уместо што му се даје могућност да даје било какве интрвјуе.
    Зашто не предложи исламској заједници да се одрекне Мухамеда, а онда, цинично, предложи муслиманима да преговрају са католоцома у оквиру планетарне екумене – уједињења свих религија света, у склопу пројекта
    “Новог светског /не/поретка“.
    Да је тако нешто учинио у некој од муслимаских /исламских/ земаља, не
    да би само био “Persona non grata“, већ би, пре тога, био скраћен за главу.
    Нико од званичника СПЦ-е није реаговао на ову небулозу СТАНИСЛАВА ХОЧЕВАРА, надбискупа београдског?!
    Словенци су свим силама настојали да растуре бившу Југославију, а сада
    то чини исто и СТАНИСЛАВ ХОЧЕВАР, као Словенац, да растури ПРАВОСЛАВНУ СРБИЈУ, уз свесрдну помоћ Ватикана, у оба случаја!
    И да поновимо већ раније речено:
    “Као што је сваки вирус у телу /kaо биолошком систему/ и компјутерском програму /као кибернетском систему/ БОЛЕСТ и опастност за опстанак
    тела или копјутерског програма, тако је и ЕКУМЕНИЗАМ – БОЛЕСТ /СА СМРТНИМ ИСХОДОМ/ ЗА ПРАВОСЛАВЉЕ.“
    Румунски СТАРАЦ АРСЕНИЈЕ ПАПЧОК, вршњак пок. Патријарха Пвала –
    ликом и делом, каже да се са РИМОКАТОЛИЦИМА МОЖЕ ПРЕГОВАРАТИ
    САМО УКОЛИКО ХОЋЕ ДА СЕ ВРАТЕ У ПРАВОСЛАВЉЕ, и ни у ком другом случају.

    Јеванђелска “прича о блудном сину” више него јасно говори шта и како треба
    да уради БЛУДНИ СИН – РИМОКАТОЛИЧКА ЦРКВА, и ту нема места никаквим врдањима.
    Па неће ваљда Отац и Њему верни син – Православна Црква –
    преговарати и “усаглашавати” ставове са БЛУДНИМ СИНОМ, а онда их, “демократском већином”, на архијерејским /читај: архијеретичким/ саборима усвајати прегласавањем?!
    Сви они појединци – лаици или великодостојници – Римокатоличке цркве, добри и разумни људи, могу, по избору сопствене воље,
    прећи у ПРАВОСЛАВЉЕ, и радо ће бити прихваћени од Православних,
    који својим примером живљења најбоље сведоче, показују и доказују
    да су верни синови Оца небеског, до 1054. и после тога, све до
    данашњих дана, тако да су било каква преговарања /јавна или тајна/
    сувишна и беспотребна.
    А ово што говори Станислав Хочевар, а по налогу папе, не може се
    никако другачије схватити већ као зајебанција народа србскога и
    ругање жртавама ЈАСЕНОВЦА и свих знаних и незнаних стратишта
    србских жртава – мученика – уморених на најзверскији начин од
    УСТАШКИХ РИМОКАТОЛИКА.
    А ПАПА ће се покајати кад и ЈУДА ИСКАРИОТСКИ – „лимбурга месеца“!

    Драган Славнић

  9. Za @Dragana :
    Gde ste vi nasli ovu izjavu Stanislava Hocevara ?

    Na Googlu mozete naci intervju g. Hocevara u PECATU, 30 Januara 2011, gde on opisuje Svetog Savu :

    “ . . . Genijalnost Svetog Save upravo je u tome sto je dobro shvatio znakove svoga vremena, nuznosti i mogucnosti naroda, a pre svega lepotu Jevandjelja, pa je citavim svojim bicem odgovorio Bozijoj ljubavi i potrebama naroda . . .“

  10. „Logor Jasenovac
    Džeruzalem post:
    Hrvatska da se suoči sa svojim holokaustom
    Planeta, 08:52, 11.06.2013.
    Autor: Agencija TANJUG
    77 komentara
    • Pošalji e-mail
    • Odštampaj tekst
    Autor članka Majkl Frojnd navodi da je Jasenovac poznat kao Aušvic Balkana i da je bio najveći u mreži logora koje je osnovala Nezavisna Država Hrvatska

    TEL AVIV – Izraelski list „Džeruzalem post“ objavio je, povodom predstojećg ulaska Hrvatske u EU, članak pod naslovom „Vreme za suočavanje sa skrivenim hrvatskim holokaustom“, u kome ističe da bi ta zemlja tek trebalo da se suoči s masovnim ubistvima koja su počinjenja u Drugom svetskom ratu.

    Autor članka Majkl Frojnd navodi da je Jasenovac poznat kao Aušvic Balkana i da je bio najveći u mreži logora koje je osnovala Nezavisna Država Hrvatska.

    On podseća da je Hitler dao zadatak Anti Paveliću, vođi fašističkog ustaškog pokreta da rukovodi Hrvatskom, a da se on zarekao da će je lišiti Srba, Jevreja i drugih manjina.

    Idući stopama Nemaca, Pavelić je uveo rasne zakone protiv Jevreja, ograničenja na slobodu njihovog kretanja i zabranio im da se bave raznim profesijama.

    Ustaše su ubile više od 30.000 Jevreja, što je činilo 75 procenata jevrejske zajednice pre rata, navodi autor, ali dodaje da su primarna meta Pavelića i njegovih kvislinga bili Srbi, kojih je tada bilo dva miliona.

    Ustaše su čistile, kako je naveo, hrvatsku zemlju paljenjem srpskih sela i crkava punih vernika, sečom glava sveštenicima. Silom su ih primoravali da prime katolicizam uz pomoć i ohrabrenje biskupa Alojzija Stepinca. Međutim, u Jasenovcu su pokazali zversku okrutnost , ubivši najmanje nekoliko stotina hiljada ljudi u orgiji neopisivog divljaštva.

    Jasenovac nije imao gasne komore, ni ubilačke mašine, tako da se ubijalo na staromodan način, noževima, šipkama, sekirama, pa čak i čekićima. Ako je Aušvic bio epitom za mehanizovana ubistva, Jasenovac je otelotvorenje ručno orkestriranog masakra, piše list.

    Frojnd pominje i intervju koji je nedavno dao Jaša Almuli (95) autor i novinar, bivši predsednik beogradske jevrejske zajednice. On je Jasenovac oznacio varvarskim, ističući baš tu činjenicu da se ubijalo ručno.

    Vrlo retko koristili su metke, rekao je on, opisijući da su ustaše sekle oči, vrat i bacali žive zatvorenike u peći od cigala i trovale decu. Ustaše su čak imale specijalan nož koje su zvale Srbosjek kako bi ubili što je više moguće Srba, navodi se u opširnom članku u magazinu izraelskog lista, na engleskom jeziku.

    Takođe, se prenosi svedočenje jednog Jevrejina iz Bosne i Hercegovine Edaurda Sažera, kome su tamo ubijeni roditelji i četvoro od petoro braće i sestara. On je u intervjuu za Memorijalni muzej holokausta u SAD podsetio na praksu ubistva ustaša i mučenje zatočenika. Sažer je gledao s užasom kako je grupa Jevreja iz Sarajeva živa spaljena.

    Nakon rata i osnivanja Jugoslavije, predsednik Josip Broz Tito nastojao je da potisne priču u Jasenovcu da ne bi stajao na putu stvaranja novog jugoslovenskog identiteta. Kao rezultat toga Hrvati nisu bili primorani da se suoče s prošlosću i crnim delima, što se nastavilo nakon raspada Jugoslavije i nezavisnosti Hrvatske.

    Iako su hrvatski lideri putovali u Jerusalim da ponude reči izvinjenja u parlamentu – Knesetu, legat ustaša je i dalje veoma živ i čak ga cene neki Hrvati. Kao primer navode se memorijalne mise pre godinu i po u dve katoličke crkve u Zagrebu u i Splitu za Pavelića, iako je odgovoran za smrt stotine hiljada nevinih ljudi, navodi Džeruzalem post.“

    Вероватно да ће Станислав Хочевар и овај текст укуључити
    у своју, УСТАШКУ БОЖИЋНУ ПОСЛАНИЦУ!

    Драган Славнић

  11. Za @Dragana Slavnica :

    Stanislav Hocevar, Slovenac, beogradski nadbiskup i prijatelj Srbije, rodjen je 1945 godine i nema nikakve veze sa ustaskim zlocinima

    Dragane, znate li vi onu :
    – Ne svedoci lazno na bliznjega svoga –

  12. @Deda Djole
    Да сте рекли за ФРАНЦА ПЕРКА, предходника Станислава Хочевара , да је
    пријатељ Србије, то би и могло да прође, али за овог, овдашњег надбискупа –
    то не бива.
    Ако је пријатељ, зашто се не противи беатификацији Алојзија Степинца?
    Ако је пријатељ, зашто не протестује код хрватских “колега“ – чему и коме
    служе мисе за мртвог Анте Павелића.
    Јесте, није Станислав Хочевар савременик и учесник усташких злочина, али
    писмен је, читао је историју – па зна који је и какав је крволок био Анте Павелић, зар не @Deda Djole???
    Али, да не буде забуне, за Вас, @Deda Djole, и Станислава Хочевара, ево да се
    подсетите:

    „У Јасеновцу убијено око 110.000 деце“

    У препуној сали Дома „Владике Николаја“ у Лондону, Међународна комисија за Истину о Јасеновцу је свечано отварила изложбу посвећену жртвама хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома у Јасеновцу и Доњој Градини; промоцију књиге аутора Драгане Мијатовић Томасевић „Иван Ханс Мерц, римокатоличка „црква“ и истините лажи“, као и промоцију добротворне организације „Jasenovac and Holocaust Memorial Foundation“, која има за циљ да прикупља средства за изградњу меморијалног центра на јасеновачком стратишту у Доњој Градини.

    Фото: Архива
    Излозбу названу „Анатомија заборава“ припремила је Народна и Универзитетска библиотека Републике Српске, поводом 70 година од заврсетка II Светског Рата, када су се чувари хрватског логора у Јасеновцу повукли из логора да би недељу дана касније НОБ затекла логор напуштен и разрушен.
    Међународна Комисија за Истину о Јасеновцу (у којој није било представника са територије бивше Југославије) а којом је председавао амерички професор Бернард Клеин је на састанку у Њујорку утврдила да је преко 1.400 римокатоличких свештеника и часних сестара мучило и убијало Србе, Јевреје и Роме, а међу жртвама је било преко 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома.
    – Хрватска је била једина земља на свету која је имала логор за истребљење деце. Утврђено је да је међу јасеновачким жртвама било 110.000 деце испод 14 година старости – речено је на промоцији
    Отварању изложбе у Лондону присуствовали су принцеза Катарина Карађорђевић, дипломатски кор на челу са амбасадором Републике Србије Огњеном Прибићевићем итд.

    Извор: Правда

    Драган Славнић

Оставите коментар